DOŠLO VREME...

Ovde možete da postavite svoje poučne priče o životu i o raznim pojavama koje nas okružuju a iz kojih možemo naučiti i podsetiti se šta su najlepše životne vrednosti :)

Počasni naziv je "Žikin kutak" jer je Žika započeo ovu divnu tradiciju da nas uveseljava i podučava sa svojim divnim pričama.

Naravno svi su dobrodošli da dodaju svoje priče :D

DOŠLO VREME...

Postod Zika » 26 Nov 2012, 14:34

DOŠLO VREME...

Došlo je i vreme da započnem školu, vreme obaveza, učenja...nema više lutanja po ulicama...započinje potpuno novi život. Tako su mi mnogi govorili i pošto sam znao da to ne mogu da izbegnem ostavio sam da vidim kako će i to čudo da izgleda. Za svaki slučaj to leto sam proveo u igranju od jutra do mraka. Negde u avgustu odveli su me na vakcinaciju, prvi školski bol. Nisam to voleo ama baš ni malkice i došao do zaključka da uopšte neću da volim tu školu. Tog leta sam dobio nove kratke pantalone i cipele i ostalo od odeće. Kupila mi Mama i djačku torbu, lepa kožna samo strašno velika. ’’Treba da bude velika jer ce ti to biti za celo školovanje’’ – reče Mama. Gadno se tu prešla, jedva je izdržala do trećeg razreda...sva se izgulila, rašila...izgledala je ko stara mešina. ’’Nisi vodio računa, nisi je čuvao’’-reče ona. Ma baš sam je čuvao, samo smo se malo gadjali sa torbama, malo je slao po podu da udari nekoga u noge. Osim toga, baš sam je čuvao. Dobio sam i tablicu i križulje. Za vas tehnološka generacijo koji nikada niste videli tablice i križulje, to je bila super sprava. Crna tabla, neverovatno lako lomljiva, uokvirena drvenim ramom, Za nju je bio prikačen jedan kanapčić sa sundjerom zavezanim na kraju. Križulje su bile neka vrsta tvrde krede i cela svrha tog tehnološkog savršenstva je bila da pišemo i sundjerom brišemo. Vrlo lomljivo i umela je da se razbije sama od sebe kad se zaboravimo i počnemo da se bijemo torbama.

Došao je i dan početka, prvi dan u školi. Ustao sam kao i obišno, dan kao i svaki drugi dan. Doručak kao i obišno, mačka čuči ispod stola, kao i obično ali ne može da se igra. Dan kao i svaki drugi dan. Požuravaju me, za 10 minuta trebamo da krenemo. Pogledam na zidni sat i stvarno skoro vreme da se krene. Uzimam stolicu i stavim je ispred sata, popnem se i pomerim kazaljke dvadesetak minuta unazad, odahnem i kažem da sada imamo dosta vremena.

Stigli smo u školu, dvorište prepuno kao u košnici, nikada nisam video toliko dece na jednom mestu u isto vreme. Redjamo se po razrezdima, ušiteljica stoji napred i kaže da se uhvatimo za ruke i da neće da čuje ni glas. Gledam je i mislim se pa ni ja baš neću da sam sad ovde, pa šta. Nisam primetio da ona u ruci drži štapić i brzo mi je bilo jasno to što sam se zapitao pa šta? U najboljem redu, sve dvoje po dvoje u tišini ulazimo u ušionicu. Tog momenta nestade reda i tišine, nastade juriš na zauzimanje mesta. Zafijuka učiteljicin štapić i zagrme jedan zastrašujući glas. Svi se sledismo, nisam mogao da verujem da takav glas može da izadje iz tako nežnog izgleda žene. Tada sam naučio da se može svašta očekivat bez obzira kako bezazleno i nežno žena izgleda. Ma nije se to dzabe zvalo škola. Razmesti nas ušiteljica, svakome nadje mesto i mene i ovog jadnika sto se grčevito držao za moju ruku, smesti u prvu klupu. Četiri godine smo zajedno sedeli, Petar mu je bilo ime, na istom mestu. Postali smo drugovi, bio je OK a i lepuškasti dečko skoro kao ja.

Pogledam malo okolo, na levoj strani od mene, ceo red klupa , sve devojčice. Taman ja počeo da gledam kad zafijuka učiteljicin stapić pored mog uva i treskom se spusti namoju klupu. Prvi dan, prvi čas, prvi minut u učionici i ja dobih opomenu. Nesmem se okretati ali to je bila i druga lekcija ove čudne škole – čak i ako samo gledaš u devojčice možeš da imaš problem. Bolje da ja počnem da pamtim sve ovo, da znam šta sam naučio u školi. U medjuvremenu nam je učiteljica objasnjavala o ponasanju u učionici, sta se sme s sta ne sme. Mogla je to jednostavno da kaže da ne smemo ništa, mislim se ja. Naročito se zadržala na i zlaženju iz razreda i da sve potrebe trebamo da obavimo za vreme odmora. Predstavila nam se i počela da proziva jednog po jednog da se svi upoznamo. Sada smo smeli da se okrenemo i vidimo prozvanog djaka. Divota, sad smem da gledam koga hoću i koliko hoću, škola postaje interesantnija. Posmatram one pozadi i nekako mi čudno, puno malih sedi u zadnjim klupama. Naravno da počinjem da razmišljam, da vidim logiku u tome, ja sam najvišlji od svih i sedim u prvoj klupi. Moram da objasnim nešto. Dugo sam bio najvišlji u razredu, sve negde do drugog, trećeg razreda Gimnazije i tada se nešto čudno desilo. Ja sam prestao da rastem tako da su me skoro svi prestgli u visini. To mi je uvek bilo čudno. Nazad na raspored sedenja, dočao sam do jednog jedinog logičnog zaključka. Verovatno nas je poredjala po lepoti i zato sam ja u prvoj klupi. Dok sam ja razmišlao učini mi se da sam čuo ’’Zivorade...Zivorade ...ZIVORADE, hoceli se gospodin ZIVORAD smilovati i udostojiti nas da ustane’’? Ja skočih ’’Hoću, hoću...ovde sam’’, promucah ja. Ceo se razred smejao pa poče i sama učiteljica. Još me upita dali često sanjarim i jedva umiri klince. Taj dogadjaj, taj trenutak u prvom danu moga školovanja je bio presudan, Predodredio me je da zasmejavam kolege ’’mučenike’’ a i profesore. Samo uvek se nadje neko kome nije smešno pa tako, kasnije u Tehniškoj školi, pred sam diplomski ispit, zadnja nedelja, prozove me Bata Kole (tako smo ga zvali). Nije me puno pitao i samo me je pogledao i zaključio mi dvojku. To je bio predmet koji sam poznavao i više nego što se u školi tražilo i naravno da sam se bunio i zahtevao da me komisija ispita. Samo mi je rekao da on smatra da nezaslužujem više a komisija ce me ispitati preko leta na popravnom. Još je dodao ’’E Bato, ti si se smejao cele godine zajedno sa drugarima a ja sam ćutao. Sad se ja smejem a ti ćuti’’.

Završio se prvi čas, poredjali smo se dva po dva, uhvatili se za ruke spremni da izadjemo. Učiteljica ode pozadi do zadnje klupe gde je videla veliku baru na podu. Nije pravila veliko pitanje samo je Perici objasnila da sme da pita da izadje kad ga toliko pritera. Za divno čudo ni jedno dete mu se nije smejalo ili zadirkivalo, ni tada, ni nikad kasnije.

Izašli smo u dvorište i razleteli se kao kad se psi puste sa lanca. Sećam se da sam trčao i ’’izigravao’’ avion jureći sa raširenim rukama, naginjući se na stranu kada sam skretao. U jednom takvom okretu mi je odjednom zavonilo u glavi i našao sam se na zamlji. Preko puta mene je sedela devojčica iz razreda, baš ta iz prve klupe, Radmila. Dobro smo se sudarili jer je i ona trčala. Meni se usna odmah nadula i bila je otečena tri dana. Ona je imala modricu na čelu i malu posekotinu.

Eto tako je počelo moje školovanje. Radmila i ja smo postali drugari i dugo se nismo videli posle osnovne. U Srednjotehničkoj, prvog dana, na prvom odmoru naletim opet na Radmilu. Figurativno naletim, sreli smo se i mogu da kažem da je postala vrlo atraktivna devojka. Na čelu je imala mali ožiljak kao uspomenu našeg prvog sudara. Interesantno je da je i Stojan Dečermić (glumac Jug. Dramskog) Takodje imao uspomenu na mene u obliku dosta velikog ožiljka na slepoočnici.
Korisnikov avatar
Zika
 
Postovi: 692
Pridružio se: 20 Avg 2012, 00:17
Lokacija: Kanada

Re: DOŠLO VREME...

Postod leci » 28 Nov 2012, 15:32

Divno sećanje Žiko!
Dok sam čitala, pomislila sam kako sve što je bio divno u tom periodu, nekako dominira i to je savršeno. Kako vreme ubriše težinu i istakne lepotu i divotu našeg života.
Ne kažu za džabe, kada je nekome teško, proćiće to vremenom i zaista prođe, jer vreme sve izfiltrira i ostavi da pamtimo zadivljujuće stvari i ne zaboravne trenute radosti, vedrine.
Koliko lepih trenutaka i doživljaja u tvojoj priči.
Osetila sam miris tog vremena, i tašna salatara, he he he , videla sam lepuškastog dečkića iz prve kupe, kako se čudu i čudi, šta uopšte radi ovde, naviknutog na igru i ludovanje, kako prevazilazi trenutke nečega u čemu ne vidi slobodu, ah to odrastanje...
Ah i ta draga Radmila...
Žiko uživala sam čitajući tvoju priču i na trenutke se prisećala svoje, za koju isto tako kao i ti mogu da se setim samo divnih i čarobnih trenutaka.
Imao si savršeno detinjstvo, imao si sebe razigranog, veselog i prepunog radosti.
Hvala ti na uloženom trudu, i tvome srcu punom ljubavi, da ljudima daješ i daješ.
Slika
Korisnikov avatar
leci
 
Postovi: 351
Pridružio se: 19 Avg 2012, 22:28

Re: DOŠLO VREME...

Postod Zika » 28 Nov 2012, 21:17

Hvala ti draga Leci i drago mi je da sam ti potstakao secanje na srecne dane.
Nije moje detinjstvo niti ceo zivot bio med i mleko ali sam ja potpisao ugovor sa Zivitom da ne odlazim u proslost osim u lepe dogadjaje. Oprostio sam svima kojima sam trebao da oprostim a i sebi takodje. Povremeno mi se ipak pojave neki neprijatni dogadjaji i to mi je znak da trebam da se ponovo pozabavim oprostajem i otpustanju.

Zivot je takav kako ga uzmemo i vrlo jednostavan ako ga mi ne iskomplikujemo a ljudi su majstori za komplikovanje.
Znas Leci, doslo je neko cudno vreme da je lepse biti ziv nego mrtav. :lol: :lol: :) :D

Have a nice day!
Korisnikov avatar
Zika
 
Postovi: 692
Pridružio se: 20 Avg 2012, 00:17
Lokacija: Kanada

Re: DOŠLO VREME...

Postod Spoygg » 29 Nov 2012, 11:06

E Žiko ovo tvoje mogu da istetoviram na čelo pa da pročitam svaki put kad perem zube ili se umivam (što bi moglo biti malo češće) :D

Jednostavno i jako jako tačno i primenjivo i eto ako nekome nešto nije jasno nek pročita ovaj Žikin post pa nek se objasni sam sebi :D
Kućni red - obavezna lektira za sve novajlije pogledajte ovde.

BRZI PREGLED NAJNOVIJIH POSTOVA pogledajte ovde

audio knjige
Korisnikov avatar
Spoygg
Gradska Čistoća
 
Postovi: 682
Pridružio se: 19 Avg 2012, 20:58
Lokacija: Novi Sad

Re: DOŠLO VREME...

Postod Zika » 30 Nov 2012, 09:57

Hvala Ivane, mnoge stvari bi mogli da istetoviramo na celu ili jos bolje u srcu. U svojim tekstovima a narocito u pricama ostavim citaocu da sam dodje do zakljucka i poruke. Svako ce razumeti na svoj nacin i nadam se bas na nacin koji mu treba. Pozdrav
Korisnikov avatar
Zika
 
Postovi: 692
Pridružio se: 20 Avg 2012, 00:17
Lokacija: Kanada


Povratak na Poučne priče (Žikin kutak)

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost

cron