Pre jedno desetak godina doživela sam suočavanje sa smrću tadašnjeg partnera, bilo je to jezivo iskustvo koje me pratilo jako dugo i koje je promenilo moj život iz korena. Ono što nikada neću zaboraviti je svitanje nakon noći u kojoj se sve desilo, išli smo kolima put bolnice, ja sam sedela na zadnjem sedištu povređena jer sam bila u kolima koja su imala udes te večeri, svi su bili u šoku u kolima je vladala teška tišina...U trenutku, počela sam da postajem svesna da sviće, kroz prozor kola mogla sam da vidim najčudesnije boje koje su se razlivale po nebu potiskujući pomračinu. Ono što je bilo još čudnije je da je moj um u potpunosti utihnuo, nije bilo ni jedne jedine misli koje su se pre tog trenutka rojile i zujale i stvarale vrtloge bola krivice i očaja...Obuzeo me je neverovatan osećaj mira, takođe sam počela da osećam kao neku vrstu olakšanja, kao da me je nešto u tom prelivanju crvene i žute svetlosti tešilo i govorilo kako će sve biti u redu, bila sam zatečena lepotom tadašnjeg trenutka. Nada je samo na blic sevnula mojim umom i nestala, moje biće se javilo iz dubine moje potrebe za bekstvom iz te noći, osetila sam svu nežnost i milost postojanja u tom trenu, i kao da sam provirila u neku višu dimenziju, bilo je magično, bila sam ubeđena da je svitanje Božiji znak, uteha...Ali u sledećem trenu neko je progovorio i magija je nestala, ali je sam osećaj ostao urezan u mom pamćenju.
Bila sam jako mlada kada se to desilo, ali gledajući iz sadašnje perspektive, to prelepo svitanje u toj tamnoj noći prošlosti je ustvari bilo poruka koja je dugo potom isčitavana. Godine koje su usledile su donele depresiju i gomilu pitanja, ja sam se postepeno okretala traženju smisla u sopstvenom biću u onom što osećam i to me je dovelo do moći Univerzuma, Univerzum me je doveo do sadašnjeg partnera, a on mi je poklonio prvu knjigu razgovori sa Bogom od Nila Donalda Volša i tako je krenulo
Ono što se desilo je ustvari bio najmračniji deo pred svitanje koje sada živim, ta Vizija me je pratila kroz sve promene koje sam prolazila i nekako uvek podsećala da nešto postoji iza horizonta mog uma i onoga što mislim da znam.Stvari se ne dešavaju tek tako za svakog od nas, kao nisi imao sreće ili reći nešto tome slično. Mi zaboravljamo da mi biramo sopstvene lekcije, zaboravljamo šta nam je bila namera da naučimo iz nečeg lošeg što se desilo, već se fiksiramo za ono što se desilo i samo gomilamo strah da se ne ponovi, umesto da utišamo Um i dozvolimo životnim silama,Vizijama da nam pokažu viši smisao...Zato što uvek postoji Viši Smisao!!!
A jednom kad smo na tom putu vraćanja sebi oni postaju sinhroniziteti koji uvek pokazuju koliko smo u skladu sa našim izvorom!
