KANADA – Prvi dan

[Zika]

KANADA – Prvi dan

Živim u Kanadi pola svog života i proputovao sam celu Kanadu i deo Amerike. Moja žena je često govorila da smo mi ciganska sorta, da imamo cigansku krv i stalno putujemo i selimo se. Bilo kako, dobro je bilo da smo oboje voleli iste stvari a narocito putovanja i kampovanja. Po nekom nepisanom pravilu obično smo živeli 5 godina na jednom mestu i onda se selili. Par puta je bilo i 10 godina a i to mu dodje dva puta po pet. Ovde gde sam sada živim već 7 godina, pa će verovatno za 3 godine biti vreme da se selim. Mož da bidne a mož i da nebidne. Neznam ni gde bi, ako produžim dalje opet bi stigao na istok. Počeli smo od Beograda, pa Nemačka, Kanada od Atlanskog pa do Pacifičkog Okeana.

Stigli smo u Kanadu u Montreal i nekako nije baš najbolje počelo. Bila je to velika grupa emigranata i moram da priznam da su nas lepo dočekali u Montrealu. Nije bila vojna muzika a ni parada (da su znali ko stiže verovatno bi bilo i to ali nisu znali ko je Zika, posle su se izvinjavali). Na Aerodromu, posle dosadnih formalnosti oko carine, pasoša itd., prihvatila nas je grupa dobrovoljaca. Objasnili su nam da je neki štrajk u pitanju i da su svi domaći letovi obustavljeni a mi smo trebali dalje da letimo do Toronta i Hamiltona. Rekli su nam da cemo morati da produžimo vozom. Nije ni to loše, pomislih ali ispade da su vozovi pretrpani (jer nema letova) pa ćemo morati da sačekamo desetak sati. U vozove primaju samo onoliko putnika koliko ima sedišta. Čudna neka zemlja, voz ide poluprazan i šta smeta da se naguramo i stojimo? Ustvari što god je puniji to je bolje, pritisnu te sa svih strana pa možeš i da se opustiš i otspavaš, ne možeš da padneš. Čudna neka, nazadna zemlja ali naučiće se i oni i postati normalni kao i Juga. Posedasmo po klupama jer je bilo organizovano da nas autobusi prebace do železničke stanice kad bude vreme za to. Sad smo svi već mrtvi umorni i polako, jedan po jedan ispovrtasmo se po klupama pa onda polako, opet jedan po jedan polegasmo, kao ljudi, po podu. Samo i taj kanadski pod nekao čudan, tvrd. Ne kažem da naš nije tvrd ali ovaj tvrdji a ko bi ga znao, nisam ga baš ni pipao a nisam ni spavao na njemu (govorim o patosu).

Polako se počesmo buditi, mesto ponovo ožive, ljudi počeše da razgovaraju a tu i tamo se čuo i smeh. Dodje vreme i za ručak, odoh u WC da se osvežim. Kad sam pogledao u ogledalo videh kako jadno izgledam, sav izgužvan a mašna mi baš nakrivo stoji. Ispravih malo mašnu i pogladih sve što se dalo pogladiti. Brzo posle ručka, razleteše se one dobrovoljke i jedna pridje kod mene i zapita me gde idem. Rekoh joj da me se mani, idem u PM i da ja imam dete i dve žene odnosno dvoje dece i ženu (bas me je zbunila, otkud ja znam zašta je sve dobrovoljka). Brzo sam shvatio da nas odvajaju u grupe u zavisnosti gde ko ide,

Dodje vreme i da se krene, autobusi stigli...Jugovići poskakaše na noge i juriš na vrata, jedva ih zaustaviše. Rekoše nam da svako ostane u svojoj grupi jer će biti dva voza, jedan samo do Toronta a drugi za one koji idu dalje. Sve ide fino sve nacije lepo polako a u našoj grupi najviše Jugovića i opet svi se guraju i zaglaviše se na autobuskim vratima. Smestismo se i autobus krenu. Dan je bio oblačan, tmuran a i sumrak je počeo da pada. Prolazimo kroz industriski deo, sve neke četvrtaste, metalne kuće, tamne boje. Magacini i radionice ali to tada nismo znali. U autobusu mrtva tišina, svi gledamo kroz prozor niko ni reč da prozbori. Verovatno smo svi isto mislili i pitali se jel to Kanada. Odjednom se začu glas jednog Bugarina ’Će plačemo mi za naša lepa Evropa’, svi se kiselo nasmejasmo...

Nekako se smestismo u voz a baš je bio lep, udobna sedišta, svako odvojeno i nasloni na podešavanje. Pre nego što je voz krenuo svi smo već spavali. Tako se završio naš prvi dan u Kanadi.


KANADA 2
Počinje Novi Život

Dok se voz klackao i ljuljao mi smo pošteno odremali i dosta dobro odmorili. Počelo je polako da sviće i mogli smo da vidimo varoši kroz koje smo prolazili. Mnogo lepša slika nego ono što smo videli iz autobusa u Montrealu i malo smo živnuli. Ja sam sve to nekako video mehanički, oči su pratile te pejsaže ali se ništa nije registrovalo u mozgu. Misli su mi s’vremena na vreme odlutale. Neizvesnost, gde sam poveo celu familiju...$200 u džepu...kako će biti za posao...i ma da se to pojavljivalo samo za tren, ipak se pojavljivalo. Ja imam jednu osobinu da ne paničim i da se potrudim da primim nove situacije kako najbolje mogu ali nisam samo ja u pitanju. Gledam ženu, ne izgleda zabrinuto i znam da će se i ona prilagoditi...odluku o emigraciji nisam ja sam doneo...imali smo duge razgovore o tome. Prvi neuspeo pokušaj je bio 1958...prošlo je 8 godina od tada dok nismo uspeli da odemo u Nemačku. Nije uopšte volela Nemačku a nisam ni ja, dugo vremena treba da prodje da Nemci prihvate stranca a možda i nikad. Imali smo grupu prijatelja koji su nas lepo prihvatili a i na poslu su nas cenili ali bilo gde u gradu, u radnjama, je već druga priča. Ja nisam imao velike probleme jer sam odlično govorio Nemački (žena me je u zezanju zvala Švaba) pa nisu mogli da primete da sam stranac, prihvatio sam čak i Frankfurtski dialekt. Deca su vrlo brzo naučili da govore i moju ćerku (10 godina) su više puta zvali u opštinu da prevodi za naše ljude. Pitali su je gde je naučila da govori Srpski i kad je rekla da je Srpkinja čudili su se kako je Nemački tako dobro savladala. Kod dece to ide lakše.

Misli se uporno vraćaju. Gledam u decu i znam da će brzo savladati Engleski...znam da će pronaći i društvo...hm, hm malo nezgodne godine, sin je 16 a ćerka 14 ali u našoj kući su naučili da se pred problemom ne sedne i kuka i da sve može da se reši...malo se ti prilagodiš situaciji a malo se situacija prilagodi tebi i ostane se živ. Gledam, žena ima malo nabrano čelo...pitam je o čemu misli. Pita se dali smo ipak trebali da ostanemo u Montrealu. Da, nisam napomenuo da imamo prijatelje u Montrealu, vrlo dobri prijatelji, radili smo zajedno u Vazduhoplovnom Institutu. Ja i R. smo radili u našoj laboratoriji (mehanička i elektro) a žene su obe bile Hemiski tehničari i radile su zajedno. Sprijateljili smo se, postali bliski i čak pravili zajedničke planove za emigriranje (u vreme kad o tome nije smelo ni da se pomisli). Zvali smo ih telefonom iz Montreala i došli su da se vidimo. Svim silama su pokušavali da nas nagovore da ostanemo u Montrealu ali smo mi uporno odbijali. Moj argument je bio da moramo da naučimo dva jezika i Francuski i Engleski. Sada smo se pitali zašto uopšte idemo u tamo neki Hamilton a originalan izbor je bio Vankuver (gde smo pet godina kasnije i dospeli). Frizerka moje žene, koja je postala prijateljica je u Hamiltonu gde joj živi sestra i uspela je da nas nagovori da i mi dodjemo tamo, lakše je kad nekoga poznaješ. Složili smo se da nismo pogrešili za Montreal a da će deci biti malo lakše jer poznaju prijateljicinu decu. Kasnije se ispostavilo da je Hamilton odigrao svoju pozitivnu ulogu.

Opustili smo se malo i sa nestrpljenjem čekali da vidimo i taj Hamilton. Ćaskali smo, šalili smo se, deca su zapitkivala a najviše ih je interesovalo dali će imati svoje posebne sobe i sijali su od radosti kad su čuli da hoće. Žena se opet nešto zamislila i reče da se nada da neće proći kao u Nemačkoj. Svakako da neće tvrdio sam jer mi smo sada legalni emigranti sa legalnim papirima. Laknulo joj je i naslonila se na mene. To što joj se dešavalo u Nemačkoj je zaista tužno i koštalo je mnogo živaca. Radi se o ovome. Ja sam otišao u Nemačku sa radnom vizom i uspeo sam da nadjem garanciju tako da žena i deca mogu da udju u Nemačku kao posetioci i naravno to je važilo za odredjen broj meseci. Gazda kompanije gde sam radio je rekao da je to u redu i da će on sve srediti. Medjutim jednog dana kada sam došao kući sa posla zatekao sam ženu uplakanu i kaže da je neki žovek došao, doneo neke papire i rekao joj da ona i deca moraju da se vrate u Beograd. Pogledao sam papire i tačno, kaže da joj posetilačka viza ističe i mora da napusti Nemačku. Taj čovek je ostavio na cedulji i ime i adresu nekog Slovenca koji živi u našem malom mestu i koga trebam da kontaktiram jer on može da nam pomogne. Malo smirim ženu i odem da vidim tog Slovenca. Ispostavilo se da je on za vreme rata bio Nemački oficir i kaže mi da nemože da nam pomogne i da ga uopšte nimalo ne zanima naš problem. Rekao sam ženi da ćemo sutra to nekako srediti. Rekao sam mom gazdi i on reče da neće biti problem uzme me odmah i svratimo po moju ženu i odemo u Policiju za strance. Telefonom je već napravio apjtment i udje u neku kancelariju a mi ostadosmo da čekamo u hodniku. U početku se jedva čuo neki razgovor ali poče sve glasnije i glasnije. Najzad se pretvori u užasnu dreku i ja pomislih ovaj moj gazda poludeo načisto, pa ovaj će da upropasti sve. Čulo se jasno ko plaća taksu a ko je dužan da služi narod. Taj nesretnik u kancelariji je saznao da mu je dužnost da uradi sve moguće a ne samo da sleže ramenima. Potraja to dosta dugo i onda počeše da ulaze novi tipovi u kancelariju, njih troje. Moj Her gazda je i dalje dominirao i odjednom vika prestade...tajac...nista se ne čuje...auu, pomislih, pa ovaj ludak ih sve pobio. Posle tišine koja je trajala čitavu večnost, otvoriše se vrata i pozvaše nas unutra. Da skratim, pronašli su rešenje, žena će tražiti azil i sve je u redu. Odahnusmo ali ne za dugo. Dok se ne reši to pitanje, normalno je da mora da ode u logor gde se drže svi ti koji su došli ilegalno. Noge mi se otsekoše i bio sam spreman da se svi vratimo iako nismo imali gde, stan smo ustupili, sve smo razdelili rodbini i prijateljima. Slušam dalje, pošto je ovo specijalan slučaj gde su i deca umešana a taj logor nebi bio dobar za njih, sve će se obaviti ovde i čekaće rešenje kod kuće. Rekoše da ce nas pozvati kad budu spremni za to. Zahvali smo se i napustismo kancelariju, moj Her Gazda napred, pobedonosno podignute glave a mi ko posrani za njim. Kaže sve je u redu ostala je samo mala formalnost. Šta se dalje dešavalo je za nekoga mala formalnost ali za nekoga nije bilo baš tako. Otišli smo u policiju odredjenog dana i moram da priznam da su bili vrlo ljubazni i civilizovani. Kažu da se ne brinemo ništa da smatramo da je sve pozitivno za nas rešeno jedino moraju da se izvrše formalnosti koje procedura zahteva. Kao prvo, nekoliko fotografija. Dok je moja žena prilazila mestu ispred kamere primetih jednu tablu na stolu i odmah mi je bilo jasno kakve ce to slika biti. Dadoše joj tu tablu na kojoj su bili brojevi a ona razograči oči...nekoliko slika sa svih strana. Sledece otisci prstiju...tu nije više mogla da se uzdrži...suze su same lile a ona je poluglasno ponavljala da nije kriminalka. Naravno, za policajce je to bila obična formalnost. Tri dana je plakala... To je čega se setila i pitala dali će tako biti i u Kanadi. Moje ubedjivanje da neće biti tako ne bi mnogo pomoglo da nije i sama znala da neće.

Napolju se lepo razdanilo, lep vedar dan, kraj aprila. Sunce se pojavljuje ali pošto je Ontario ravan k’o tepsija tako brzo se rodi kao da je na lastišu, brzo otskoči na horizontu. Naidje i kondukter i žena mi reče da ga pitam koliko još ima do Hamiltona...pola sata odgovori mi on. Počesmo da se polako pripremamo, da brojimo kofere i decu...sve spremno...pazim da se ne zbunim i povedem samo jedno dete i dve žene. Promenio sam izgužvanu košulju, proverio da mi mašna nije slučajno nakrivo. Stigoooosmo!

Voz nije čestito ni stao a napravi se gužva oko vrata...poznati komentari...gde si navalio kao...gde ćeš koj moj, na moju glavu...pomeri taj ’kufer’ oćeš da mi ga gurneš u...imao sam utisak da smo još uvek u Jugi. Nas četvoro polako za njima.

Pronašao sam telefon i pozvao prijateljicu. Ona reče da je njen zet baš sada kod nje i dolazi da nas pokupi. Nije uzelo dugo i evo i zeta (primetili ste da do sada nisam ničije ime spomenuo pa čak ni ime moje žene a ni svoje. OK žena mi se zvala Dobrinka ali je više bila poznata pod imenom Beba a ovde Debbie. Moje ime znate – Zika. Nije volela da je zovu Beba ali narod se navikao pa šta ćeš. Smejala se kad bi je neko oslovio Gospodja Beba i pitala kako će je kasnije zvati, Baba Beba? Skoro isto kad bi mene zvali Gospodin Zipica, Gospodja Beba i Gospodin Zipica Zipicić).
Parkira se neki ogroman panel van, kombi kakav voze zanatlije, bez prozora i pozadi cela radionica i materijal. Izadje vozač i odmah sam znao da je to on, nekako se naši ljudi prepoznaju, ne baš uvek, za mene rcimo mnogi misle da sam ili Italijan ili Grk. Još iz daleka poče da se smeška dovikujući ’Jel si ti Zika’? Pozdravismo se, izgrlismo se i izljubismo, sve po tri puta, sve po pravilu. Ubacismo naš prtljag, ubaci i nas ko prtljag i reče ima tu nekih sanduka pa posedajte. Mnogo pričljiv čovek taj zet i za pola sata vožnje tačno smo saznali da naša prijateljica živi u jednoj od njegovih kuća, da ima još druge dve koje izdaje pod kiriju, da je kuća u kojoj živi fantastična, velika i skupa, da imaju četiri automobila, da mu je žena naručila specijalan po porudžbini Cadilac, da i on i žena imaju biznise i prave velike pare i još puno toga što sam ja zaista uvek imao goruću želju da saznam. Bio je čovek i glavni u Beogradu, odžačar u Belom Dvoru i puno je morao da džara. Ja sam samo povremeno ponavljao em mi je milo em drago i to postade mehanički pa čak i kad je prestao da priča ja produžih sa em mi je milo. On me pogleda, nasmeši se i konstatova da sam vrlo impresioniran a ja mu rekoh jašta čoveče, ih ma begaj.

Stigosmo i kod prijateljice, ona istrča napolje a unutra je treštala muzika, kolce i to Žikino kolo sa originalnim pevanjem – ’Igrajte deco Žikino kolo, ljubi vas Žika u dupe golo...’. Izgrlismo se i izljubismo...istrča jedna ćerka, izgrlismo se i izljubismo se...istrča druga ćerka, izgrlismo se i izljubismo se...istrča sin, izgrlismo se i izljubismo...stiže muž sa posla, izgrlismo se i izljubismo se...stiže i sestra, izgrlismo se i izljubismo se...za njom dvoje njene dece, ista stvar. Počeh da se okrećem i zagledam, nema više ništa za ljubljenje pa zapitah jel ćemo sa komšilukom odmah ili malo kasnije.
Udjosmo u kuću, popismo po jednu snogu za dobro došlicu, odmorismo se malo (nije lako toliko grljenje) i pošto smo se osvežili, provedosmo prijatno popodne. Deca su se odmah odvojila u svoje društvo. Dodjoše još nekoliko, kažu naša deca ali govore engleski. Trudili su se da govore srpski zbog moje dece ali je to bilo toliko smešno za slušanje. Deca su kasnije rešila da našim klincima pokažu grad tako da se galama smanjila na pola.

Tako se taj dan završio a izgledao je neverovatno dugačak, koje zbog leta, čekanja na voz i dremanja u vozu plus razlika u vremenu. Kada je u Ontariju bilo 18 časova u Evropi je ponoć. Proteklo je nekoliko dana da se prilagodimo.

[Zvezdica]

Jaooooooo Ziko, ala sam se ismejala .... Svaka ti cast....Pises tako zanimljivo,smesno,zabole me stomak od smeha
....em mi milo,em mi drago

[Član 257]

Uselili smo se u nasu novu kucu u Kanadi. Tako sam uzbudjen.
Ovde je tako lijepo. Planine su prekrasne. Jedva cekam da ih vidim
prekrivne snijegom.
http://www.youtube.com/watch?v=WgioUbaxNGI

[Zika]

Zahvaljujem se draga ZVEZDICE samo mi je mnogo žao da sam ti izazvao te bolove. To mi uopšte nije bila namera, veruj mi. To uopšte nije bilo slučajno a drugi put ću paziti i biće namerno. Kada drugi put čitaš moje priče uključi TV i gledaj dnevne vesti istovremeno. Neće ti pasti na pamet ni da se nasmešiš Pozdrav.

Draga ČLAN 257, ta priča je zaista istinita, bar deo oko snega. Isto se i meni dešava pa i danas. Taman sam lepo očistio sneg i evo titnji ta mašina. Taj 'majmun' sedi iza ćoška i ćeka da završim čišćenje i doleti i nagura novu gomilu snega. Njemu je verovatno smešno ali meni nije ama baš ni malo.Pozdrav

image9.gif (123.28 KiB) Viewed 3453 times