Ovih dana sam kuburila prilikom afirmisanja ljubavi prema sebi. Um bi me odmah poklopio sa recima "ma nemoj, sta ima da volis sebe i sta tacno volis kod sebe". Ranije, dok bih nabrajala sta sve volim kod sebe, nisam to osecala. Medjutim, sada kada pocnem da nabrajam sta sve volim kod sebe, brzo uspevam da ucutkam Um i da zaista osetim sve ono sto je dobro kod mene.
Ali, afirmisanje nije jedini, a ni najmocniji izraz ljubavi prema sebi. To je samo pocetak, ali tu ljubav treba pokazati "na terenu". Juce dobih na FB jedan prilicno blentav komentar na jednu fotografiju, od osobe od koje apsolutno tako nesto ne bih ocekivala. Jednostavno nema logike, zasto bi
ona tako nesto prokomentarisala?
I sad, moj nesigurni Um je odmah poceo da govori kako sam to sigurno pogresno razumela, kako u tome nema nista lose, kako me bas briga sta ce pomisliti oni koji procitaju taj komentar (ja sam uvek u tripu da sam neke reci pogresno razumela i onda, iz straha da tu osobu ne uvredim, skoro nikad ne odreagujem i nastavim da se kidam u sebi). Avaj, sta god ja sebi objasnjavala, komentar je delovao suvislo i odlucih da odreagujem. Izbrisala sam ga i objasnila joj da to nije bilo lepo sa njene strane, prosto meni odgovara bas to sto njoj ne odgovara. Hopsala sam, afirmislala da ocekujem sve najbolje. Izvinila mi se i rekla da joj nije bila namera da me povredi, zapravo njoj je to bila sala. Sad, u mom zivotu je mnogo toga podlozno zezanciji, ali ipak nije sve. Resismo situaciju, sve je OK. I tek sada, kada sam se toga setila, shvatih da je moja reakcija ustvari bila odraz ljubavi prema sebi
.