Forum Ratnika Svetlosti

Najviše sam ih imala u početku svog otkrivanja umetnosti dopuštanja, kada još uvek (po mom tadašnjem mišljenju) nisam imala dovoljno dokaza oko sebe koji bi mi dali veru i snagu i motivaciju za dalje.
Onda kada sam mnogo konkretnije živela u ruševinama i posledicama starog načina razmišljanja, kada me je sve to okruživalo, kada mi je bilo očigledno, ispred mene, svaki dan gledam u to - ono što mi se ne sviđa, ono što bi da menjam. Tada mi je bilo najteže i tada sam imala najveće boli. Što je i normalno. Kada posmatramo lepo, ne možemo se osećati loše.

Ne mogu da kažem da sam imala periode depresije i razočarenja i sumnje dugo, možda na dan ili pola dana, i to je to. Zato što sam po karakteru veoma živahna osoba i nikada nisam razumela ljude koji pate u tišini danima u depresiji, uvek mi je to bilo dosadno i nisam imala strpljenja za tu sporu patnju. Ta moja osobina mi je puno pomogla u ovom slučaju.
Drugo, moja želja za boljim životom je bila OGROMNA ali prejaka, snažna, ma ono...kugla užarene enegije želja! I to me je treznilo svaki put kada upadnem u melanholiju, svaki put kada me raspali loša manifestacija, kada mi se desi nešto što namernim kreatorima ne treba da se dešava. E onda bi rekla: Znaš šta! Ima da bude kako JA hoću, ma samo tako! Jesi me čuo??!! (Obraćala sam se svom demonu otpora) Kad mogu mnogi možeš i ti! Izgoreću sad, ma borim se do kraja, al' ima da te pobedim samo tako! U suzama sam govorila ove rečenice sebi, i imale su efekta, dobila sam snagu od njih.

Osećala sam beskrajno dno u stoomaku, odsečene noge, paniku i apsolutno potpuni osećaj bespomoćnosti. To je nešto najgore ja mislim.

Tada sam jedino uz pomoć Abrahama, Luiz, Grega Brejdena i Stiva Čendlera uspela da nastavim dalje. Njihova učenja sam uhvatila ZDRAVO ZA GOTOVO i jednostavno samo pičila napred, bez pitanja, bez dvoumljenja, glavom bez obzira. Rešila sam il' ću živeti, il' ću živeti onako kako ja želim, i to je to.

Sada, kada mnoge stavri mnogo bolje razumem, osećaji težine i nestrpljenja sada su providni i jasno gledam kroz njih, kroz svoja besmislena ubeđenja i menjam ih dan za danom.

Definitivno se do oblačića sa anđelčićima ne dolazi lakom vožnjom, i karta je veoma skupa, ali kada jednom prebrodiš neku veću prepreku u životu, ti si nezaustavljivi zmaj.

@Tijana super ti je dodatak afirmaciji, sviđa mi se

Lepo si rekla sve je to normalno...
Normalno je da kada otkrijemo nesto novo reagujemo kao deca , sa nestrpljenje, a usput je jos dobro , sjajno nam je , mozda padnemo ali super nam je dignemo se i idemo za tim , nestrpljivi smo jer je nas ego bio dugo u egu deteta ili kriticizma ( kritikujuceg roditelja) , dugo smo bili zarobljeni i sada bi sev na brzinu, a treba usporiti uhvatiti to dete pa polako strepenik po stepeniik bez zurbe..
Kada mi se javljalo nestrpljenje pitala sam svoje dete ja od milosta tepam sebei( svom detetu ) " Milice mozes li da prreskocis dve stepenice odg."aha"..mozes li tri od jednom,,"hm"? e, a da idemo jednu po jednu"moze"..zvuci "ludo" to sam ucila na trepaiji..ega itd.. Tako da savrseno dobro znam kada sam u kom egu, ako sam povredjena, osetila se tako u egu deteta sam.

Setim se uvek reci moje Nate ( psihoterapeutkinja) sada vec prijateljkice i podrska mi, Tijana ne moras uvek da budes na visini zadatka ( to je za strpljenje) sasvim je normalno da ne budes uvek na visini zadatka i od 24 sata 60 posto smo u egu deteta.
Normalano i nestrp;jenje, ali sada kada znam kao moje nestrpljenje funkcionise, uhvatim ga, isto kao misao i pitam se kuda zurim i dodam ono sto meni licno pomaze, ( a tebi se svidja ) i nestane , nestrpljivost.

Da Tijana, taj razgovor sa detetom u nama je predivna stvar, i može puno da pomogne u savlaćivanju nestrpljenja!
He he he korak po korak, pa polako svojim tempom i ne upoređivati se sa nikim, jer svako ima svoj tempo i to je u redu i normalno.

jao,ti low battery days..svi ih imamo,a pogotovo mi pocetnici ..Tada krene neko sivilo,tmurnost,pa ne pomazu ni afirmacije,ni disanje,jednostavno je koncentracija nula za bilo sta od toga. Mada otkrila sam jedan prilicno luckasti nacin da to *operisem* i uvek upali
Dakle,kad god pocinjem da se praznim(sto je hvala Bogu u poslednje vreme sve redje) ja sednem ispred ogledala i nasmejem se,cisto onako bez razloga,samo se smejem. U pocetku,to je samo vestacki,pomalo usiljeni osmeh,i pomalo izgledam kao neki hippe freak,ali onda kako nastavim da blenem u svoj nasmejani lik,u mojoj glavi se svasta odigrava. Kao da neki glasovi krenu da mi se motaju po glavi tipa *ej Sandra vidi sto ti je danas lepa kosa* *gle,gle,vidi sto si slatka ,prosto zracis ,ma daj,hajde pogledaj jos jednom,prava si srecnica,zar ne vidis kako je lep dan..* i tako dalje,u tom trenutnku moj osmeh postaje iskren,i u meni se bude razne emocije,prava euforija,kao da sunce krene jace da sija,oko mene su boje intenzivnije,zvuci jasniji,mirisi lepsi,ma totalni mali paradise oko mene Tada vec ja uzimam stvari u svoje ruke,i krenem da afirmisem,da se zahvaljujem,da budim taj pozitivni vulkan u meni,aktiviram tu bombu srece sve dok ne pukne i ulepsa mi dan i popravi raspolozenje
Tada ustanem,duboko udahnem,zahvalim se i krenem napolje da nadjem zrtvu koju cu zaraziti svojom pozitivom Ipak je lepse kad se radost podeli

aurelia wrote:jao,ti low battery days..svi ih imamo,a pogotovo mi pocetnici ..Tada krene neko sivilo,tmurnost,pa ne pomazu ni afirmacije,ni disanje,jednostavno je koncentracija nula za bilo sta od toga. Mada otkrila sam jedan prilicno luckasti nacin da to *operisem* i uvek upali

Ooo...pa daleko si ti od pocetnika. Ti si vec veliki majstor
Savrsena metoda!

Hvala Mina!!!

@Aurelija
Dobro si ti to smislila, bravo!
Da znaš da ću i ja to probati kada mi dođe neki izazov raspoloženja, ovu tvoju tehniku. Do sada sam samo govorila afirmacije ili onako iskreno razgovarala sa odrazom u ogledalu ali se nikada nisam smejala, baš ti je ovo dobro, oduševilo me !

Aurelia super ti je to sa ogledalom. Stvarno pomaže. Izgovarala sam afirmacije pred ogledalom i prije ali uz smijeh je puno bolje.

Ja takodje kad osetim da mi se nivo pozitivnosti spusta,kad pocinjem da panicim i osetim lupanje u zelucu,sto je karakteristicno za nas rakove ,kad mi nivo samopouzdanja opada,sednem ispred ogledala,ali bas sednem na moj tabure!!!,kako kaze Luiz,ne u kupatilu,stojeci itd..da ne bih odustala ili pobegla od ogledala ,udahnem i izdahnem par puta i onda pricam sa sobom (bude tu i suza po nekad) ,hvalim sebe,afirmisem da je sve za moje najvece dobro,da ce iz svake situacije proizici samo najbolje za mene,da je sve za moju najvecu korist...bodrim sebe do iznemoglosti nekad i po sat vremena i uspeva mi da se vratim u pozitivnu vibraciju...od mnogih vezbi koje radim,ova pred ogledalom kad sam oci u oci sa sobom nekako mi najvise prija da vratim dobro raspolozenje i pozitivnu vibraciju,da osetim jacinu u sebi...
Pocinjem i ja sa smehom,fenomenalna ideja...mozda cu izgledati sebi blesavo ali ce mi sigurno pomoci da se brze vratim u pozitivnu vibraciju..jer me nekad zabole ledja dok se druzim sa sobom pred ogledalom

Hvala,drago mi je da vam se svidja Ljudi kazu da ako zelis osmeh,moras prvo da ga das i eto...zasto ga ne bh poklonila sebi na kraju krajeva,sve pocinje od nas samih Zelim vam divan dan !!!!!!