Pozdrav svima
Smatram da religija može da poboljša i oplemeni nečiji život ali do određene mere, ako se ne ode u krajnost. Bar je moje iskustvo takvo.
Ja sam se kao tinejdžer zainteresovala za pravoslavlje, nekako me je samo privuklo iako su mi roditelji bili ateisti. Volela sam da idem u crkvu jer sam tamo osećala poseban mir i nadahnuće. Počela sam sa delima vladike Nikolaja i sl. popularnom literaturom i to je na mene delovalo vrlo pozitivno i inspirišuće. U to vreme sam imala puno želja i ciljeva od kojih su se mnoge i ostvarivale jer sam iako nesvensa Zakona privlačenja, privukla u svoj život divne stvari.
Onda su naišla iskušenja i neke stvari koje nisu bile lepe, pa sam se po inerciji okrenula crkvi (namerno kažem crkvi a ne religiji). Pročitala sam gomile svetootačke literature i tu sam mislila da sam pronašla utehu i odgovore na mnoga pitanja. Obzirom da ja sve radim „do koske“ počela sam da postim sve postove, sredu i petak, da odlazim na liturgije, dajem priloge,... i to je sve ok... ono što nije bilo ok je to što sam počela da gušim u sebi želju da ŽELIM za sebe dobre stvari, pogotovu materijalne. Grizla me je savest kad mi se javi npr. želja da imam puno novca (a oko mene toliko siromašnih, jedva sastavljaju kraj s’ krajem). Sa druge strane, crkva propoveda da je svaki čovek grešan, samim tim što je čovek, a i u svetootačkoj literaturi sve obiluje tim terminom, a ja koliko god htela, u dubini svog bića nisam mogla iskreno da osetim tu grešnost. Daleko od toga da ne grešim, naprotiv, ali nisam se osećala „grešno“. Za mene je Bog uvek bio oličenje čiste ljubavi a ne čika sa štapom koji deli packe na ulazu u Raj. Bilo je tu još nekih stvari koje mi nikako nisu išle u glavu, ali da ne dužim, to bi bila tema kojoj nema kraja a i otvorile bi se polemike, što mi nije cilj. Znači, nisam bila ni tamo ni tamo a epilog je da sam u velikoj meri ugušila svoje biće, izgubila sebe i postala bezvoljna, apatična, razdražljiva. Izgubila sam svaki svoj originalan cilj. Sve u svemu, u tome mi je prošlo par godina. Na svu sreću otreznile su me neke stvari tako da sam uspela da se vratim na svoj put.
Trebalo mi je mnogo snage da ponovo pronađem sebe i da počnem da ŽELIM bez griže savesti. Religiju sada prihvatam kao deo kulture i tradicije, i mislim da ni jednoj religiji nije cilj potpuno buđenje i oslobođenje čoveka. Na kraju krajeva, mi religiju vidimo kroz naočari koje nam je crkva stavila. Za neko dublje istraživanje potrebno je mnogo dublje tražiti. Za mene je prihvatljiva Biblija ona u tumačenju Nevila Godarda.
I dalje verujem u Boga, potpuno i bezrezervno, nikada nisam ni prestajala. Samo što sada imam potpuno drugačiju viziju svega. Mislim da savršena, čista ljubav prevazilazi okvire svih religija, i da onda kada se napravi taj iskorak ka sveopštoj ljubavi bez obzira na religiju, nacionalnost, rasu, doći će do stvaranja kritične mase za izvođenje tzv. kvantnog skoka koji će doprineti opštem preobražaju svih.
I na kraju da naglasim, ovo je samo moje iskustvo, ne znači da ne grešim.
ŽIVIM SVJESNA BOŽJE PRISUTNOSTI.
