Forum Ratnika Svetlosti

Podstakli ste me da i sama probam, samo što nisam čitala nikakve tehnike, već sam probala onako po svom nahođenju (to inače gotovo uvek i radim, probam nešto kako mislim da treba, a što se posle ispostavi da tako ne treba, nećemo sad o tome ).

Setila sam se sebe kad sam bila mala, a smisleno sam se sećala onih situacija u kojima sam bila tužna, uplakana, nezaštićena, to jest osećala se tako, i u mislima sam zagrlila to maleno uplašeno stvorenje, grlila ga i ljubila i uveravala da će sve biti dobro dok nisam osetila da tako i jeste.
Zamislila sam zatim dvorac u koji sam je odvela, prelep kao u onim slikovnicama za decu i dopustila joj da radi sve što želi. Posebno se malena ja obradovala kad sam je odvela u sobu sa vodenim krevetom po kojem može da skače do mile volje.
Zaista sam osetila neko olakšanje unutar sebe, sigurnost, i mislim da radom sa unutrašnjim detetom možemo mnogo toga da iscelimo.

A što se ozbiljnosti tiče, ja sam ostala neozbiljna i detinjasta sa svoje 34 godine, i nameravam takva biti i ostatak svog života.

Ne znam kakvo ti je detinjstvo bilo, ali fazon nije da ciljano naidjemo na dete koje je uplašeno ili uplakano. Poenta je da posmatramo malog sebe dok je u svojoj kući, da osmotrimo da li mu nešto fali ili tako nešto. Treba da osetimo emocije tog deteta, ne da ih proizvodimo.
Ovo što sam rekao, ne znači da si ti pogrešila Svako radi onako kako misli da treba, tu nema greške, radiš kako ti osećaj kaže i sve je ok. A ako si osetila olakšanje u guridma ili bilo kom delu tela, ali najčešće je to olakšanje iz grudi, to je to

Felisiti
ok si uradila
svaka cast
svako ima svoje nacine i svoj put
pa tako i ti
ljubim te ja
ja samo da vas obavestim (pogotovo tebe Buki i da ti se opet zahvalim)
juce ...
ja sam htela kod kume
muz hoce da vodi dete u igraonicu koja je hladna, a i dovode bolesnu decu...
ja odmah pocela da se ljutim i setim se tvoje price Buki, kako to dete progovara iz mene, kazem ja svom unutrasnjem detetu ne brini, sve je u redu, ja cu se pobrinuti za sve i ja sam se odmah umirila i pocela uzivati, prestala sam brinuti da li ima bolesne dece u igraonici, ponavljala da je sve u redu
dete u meni se primirilo i vece je proteklo mirno i divno
i da, to olaksanje u grudima, predivno
hvala
sad znam odakle vecina mojih izliva....ponekad, sad znam uzrok pa je sad lako delati
hvala

Pozitiva, neka ti afirmacija da je sve u redu postane uzrečica. Kad god osetiš nemir ili bilo kakvu neželjenu emociju, seti se da si ti večno biće i da si uvek bezbedna, sigurna, zaštićena. I sve će biti u redu, jer tako i jeste.
Drago mi je da si uspela, poljupciiiii!

Da, i ja mislim da svako ima svoj put i način i da nijedan ne može biti potpuno pogrešan, može samo uz manje korekcije postati još bolji.
Pre sam se striktno držala neke tehnike, a kako sam više primenjivala praksu a manje teoriju, shvatila sam da svi imamo svoje načine i da je autor neke tehnike samo opisivao svoj način.

Baš tako, suština je bitna, finese su manje važne. Bitno je da se postigne odredjeni osećaj, u ovom slučaju je olakšanje i radost. Koliko vidim svi koji su probali ovo(svako na svoj način) do sad su imali fantastične rezultate.

Hteo bih da objasnim šta za mene pretstavlja ''Unutrašnje dete'' i šta znači prihvatanja tog deteta.

Unutrašnje dete smo ustvari mi, originalni mi onakvi kakvi smo bili kada smo naselili ova fizička tela, pre nego što su nam nametnuti stavovi društva. Mi koji smo znali ko smo, odakle smo i šta nam je uloga u ovom životu.

Ujedinjenje sa tim detetom je proces prosvetljenja, oslobadjanja svih negativnih i štetnih programa iz našeg uma i duhovni razvoj.

Nikako nije neko ugroženo, napćeno, unesrećeno dete. To je naša suština koja strpljivo čeka da se vratimo u naše stvarno biće.

Priličan broj učitelja je to dete pretstavio na pogrešan način, neki su napisali čitave knjige i stvorili neku svoju filozofiju. Dokaz da svi učitelji nisu pravi učitelji.

Ako hoćete da vidite to dete pogledajte se u ogledalu pravo u svoje oči i videćete ga, uvek je u vama.

Žiko, vidim da je došlo do malog ne slaganja. To o čemu ti pričaš, ja zovem duša. Malo dete smo mi u periodu od rodjenja do 10-11-12-te godine, shvatanja koja tada usvoimo deluju na naše vidjenje stvarnosti. Ako je dete prepušteno samo sebi i ne ume da nadje pravi način da se izbori sa nekom situacijom( želja da se ode u luna park, roditelji nam ne daju i posle dobijemo batine jer smo uporni) stvaraju traumice, češće ponavljanje ovakvih situacija izaziva "trajnu" traumu, koja deluje na nas u toku života, meša se u naš izbor svojim pobudjivanjem. Dete koje nije imalo puno takvih situacija, ili ih shvatilo na pozitivan način i prebrodilo ih neće imati problema u kasnijem životu u donošenju nekih odluka i neće naprasno reagovati.
Dete koje je najviše proživelo nezadovoljstva je dete od 3-7 godine i u tom periodu se usvoji najveći deo negativnih verovanja, da smo nesposobni da smo loši, glupi itd. I to treba isceliti, kako samo sa ljubavlju koje nosimo u duši, ljubav duše o kojoj govoriš, a shvataš ga kao dete( jer ono i jeste bezbrižno kao dete i radosno i veselo kao malo dete), kontakt sa time dovodi do isceljenja. Da bi se neko verovanje imenilo, moramo se vratiti u momenat utiskivanja tog verovanja, a pošto se ne sećamo većine trauma, dovoljno je da se vratimo u period utiskivanja traume. To bi od prilike bilo upoznavanje sa detetom, mada ni ovo što si rekao i izložio nije loše, svakako podiže vibraciju
Pošto si nagovestio, kako se govori o traumatičnom detetu, da kažem, ne mora da znači da smo doživeli traume u tom dobu, i dete treba uočiti ukoliko je srećno i zadovoljno, zagrlimo ga usrećimo ga još više i nastavimo da tražimo koren problema, ukoliko želimo da neki problem odklonimo. Ukoliko je u pitanju čisto povezivanje sa malim ja, izgledalo bi ovako kako si rekao.

U pravu si Žiko, treba otvoriti novi podforum, Filozofija ili tako nešto. Da bi ovakve vrste razmišljanja sklonili od onih koji samo žele da prevazidju negativnost i da je otklone.
Voleo bih da se ovo ne shvati kao nametanje verovanja. Jer ovo što govorim ne znači da je tačno, ali je pomoglo nekima. I nije prvi put da same moje reči pomognu nekome.
Evo jednog slučaja, jedna drugarica mi se obratila i rekla kako ima problema sa košmarima, pričali smo bogami, podosta. To veče nije imala košmar, a ni ubuduće. Do sad su bili samo konfuzni snovi, ali strašnih košmara nije bilo. Ja joj nisam rekao neku tehniku, jednostavno sam joj nabrajao moja shvatanja i rekao da i je velika verovatnoća da nisu istinita, ali pomogla su, i to je jedino bitno.

evo da vas obavestim da smo moje unutrasnje dete i ja u velikoj harmoniji
juce sam otisla , dok sam se vozila u busu i slusajuci meditaciju, na moje sigurno mesto, moju livadicu punu cveca , mirisnih , sarenih, mislila sam da nema nikog da legnem na travu pored cveca i uzivam u suncu i prirodi, kad najednom pojavljuje se mala ja, srecna, zadovoljna, poskakuje, trckara, igra se, malo dalje , spazila je ljuljasku i odleprsala do nje, ljuljuskala se i zatim odlucila da se spusta niz tobogan
vidim zadovoljna je, srecna , presrecna, od srca se grohotom smeje i uziva
prisla sam joj, izvinula se sto je prekidam u igri, rekla sam joj da da sam dosla da joj kazem da je sigurna i dalje i da ce to uvek biti sigurna i voljena
ona me zagrlila snazno i ponovo odleprsala u svoju igru
neko vreme sam je gledala i kada sam osetila da je vreme da odem ja sam samo otisla
kada sam otvorila oci , nalazila sam se na stanici na kojoj treba da sidjem



ovo se sve dogodilo dok sam slusala Luizine afirmacije, a njen glas i prelepa muzika me je i odvela na moju livadicu
hvala Luiz, hvala prijateljici koja mi je dala link da skinem tu Luizinu meditacijicu-tako ih ja zovem
hvala zivotu
hvala Tvorcu
hvala svima
volim ovaj zivot
prepustam mu se u potpunosti
ja sam srecna
zasticena
bezbedna
i moja porodica je
i sve je u redu

Draga pozitiva, tvoje unutrašnje dete uživa sa tobom. Predivno! Savršeno!
Sve vrca od nežnje ljubavi i pažnje.
Divan odnos si uspostavila, ponosim se tobom što si ovde takva među nama.
Puno te pozdravlja i grli moje unutrašnje dete, heh!

Pozitivice draga, jako me nadahnjuje tvoje iskustvo drago mi je da si se srela s djetetom i uživala u njegovim igrama. Predivan je to osjećaj <3

Evo potaknula si me da i ja detaljnije opišem svoje iskustvo...nisam to htjela ranije napraviti jer sam se naprosto morala oporaviti od toga. Bilo je bolno.

Desilo se spontano. Išla sam spavati i u stanju totalne opuštenosti, osjetila sam kako se unutar mene otvorio nekakav prostor, ili kanal bolje rečeno. Kao da više nisam bila sama, nego se unutar mene osjetila još nečija prisutnost. Tu sam čula nečije uzdahe ispunjene strahom i nesigurnošću, potom sam čula glas koji je zajecao: "tata, pomozi mi". (Inače, otac mi je umro od teške bolesti prije 6god) Glas je bio ženski, dječji, uplakan i ispunjen čežnjom, potrebom da ga se zaštiti. Osjetila sam ogromnu bol i potrebu za očevom prisutnošću. U tom trenu žudila sam za njegovom zaštitom više nego ikada. Proširila sam osjećaj ljubavi po cijeloj prostoriji, u namjeri da se dijete osjeti sigurnim. Nastavila sam ponavljati tu rečenicu u sebi (tata, pomozi mi) i osjećala sam energetske vibracije u grlu i srcu. Relativno brzo nakon toga sam zaspala.

Ujutro se ničeg nisam sjećala, dok nisam otišla pod tuš. Tada mi je odzvonila ta rečenica u glavi. Odjednom uhvatim sebe kako sam sva uplakana, nisam ni bila svjesna da plačem. Suze su bile krokodilske, a posve čiste, iskonske, djetinje suze... Nije bilo onog pritiska u grlu, jer nisam osjećala potrebu da plačem, suze su vodile svoju politiku protiv moje volje. Sat vremena sam bila pod tušem i plakala. Kad god sam u sebi ponovila rečenicu "tata, pomozi mi", osjećala sam vibracije u srcu i grlu. Nakon toga sam otišla meditirati, u namjeri da se obratim tom djetetu. Relativno brzo sam ga pronašla... Ispred mene se stvorila mala ja, u dobi od 2-3god. Imala je nevin pogled prepun naivnog iščekivanja da joj netko pomogne. Gledala me i vikala "taaataaa, taaataaaaa..." Čekala je tatu da se pojavi. Čučnula sam i pružila joj ruku. Smjesta mi je prišla i zagrlile smo se. Suze su opet krenule. Govorila sam joj da je sigurna, uvijek bila i bit će. Tada sam ugledala oca kako stoji naslonjen na vrata meni zdesna. Otpustila sam dijete i postala promatrač. Otac joj je prišao, uzeo ju u naručje i čvrsto zagrlio. Bodrio ju je lijepim riječima i izražavao joj ljubav. Tu se našla i mama, svo troje su se zagrlili i bili sretni. Više nisam osjećala potrebu da išta činim, osim šta sam oca zamolila da malo razgovaramo. Tad sam ostala nasamo s njim.

Osjetila sam njegovu prisutnost kao snažan nalet energije kroz tijelo, kao da me neko prištekao na struju. Ispričavala sam mu se ako sam ga ikada povrijedila, i rekao je da nisam, da je sve ok. Rekla sam mu da ga očigledno nisam preboljela, a toga nisam bila svjesna, i da mi njegova podrška fali više nego što si to usuđujem priznati. Pitala sam ga da li nas gleda, jer ga osjećam ponekad. Rekao je da je uvijek tu, da nas promatra sa distance kako bismo imali dovoljno prostora i privatnosti. Ne voli nas gledati onda kada osjeća da netko želi biti sam. (Na to sam se nasmijala, jer je takav bio i tokom života, prilično suptilan i nenametljiv.) Utješio me govoreći mi da ga imam pravo zvati u pomoć kad god treba, jer se on neće uplitati u moj život. Zagrlili smo se, osjetila sam njegov dodir, miris... I otpustila sam ga.

Nije mi bilo dobro cijeli dan, dok to nisam prespavala. Sad se osjećam deset kila lakšom.