Kao 'tražim sebe'

[sunshine]

Hvala Vina na predivnom tekstu

Veliki uticaj ste imali na moju unutrasnju promenu i ne mogu da opisem koliko sam zahvalna na tome. Ja sam bila deo tih lenjih i uspavanih ljudi koji misle da sve znaju... Ali ljudi reaguju razlicito na razne situacije koje ih snadju. Meni je na primer bilo potrebno da se dese mnogo teske stvari da bih se probudila i pocela da uzivam u zivotu. Ojacala sam nekako i mislim da nam svako iskustvo donosi nesto dobro.

Na primer, pored posla koji radim, ucim jezike samo zato sto to volim i ukljucena sam u dobrotvorne akcije za decu. Mnogo je lepo osecati se korisno i uz to pomoci nekome kome je pomoc preko potrebna...


Uz sve to, svakodnevnu pozitivnu energiju dobijam sa vaseg sajta i foruma koji svakodnevno citam


Hvala jos jednom na svemu

[arter]

Rad i uložena energija vuku nas ka sebi.

[mandragora]

Evo! Evo teme koja je odgovor na moja dvoumljenja tokom proteklih dana! Evo pravog primera "pitaj i kazaće ti se".
O čemu se radi:
Svakodnevno sam u kontaktu i društvu ljudi koji su izuzetno duhovni, koji su "potkovani" u toj oblasti, koji su izuzetno elokventni i nije im problem da svoje misli
pretoče u lepo sročene i povezane rečenice, smislene i mudre. Slušajući ih, počela sam da se osećam inferiorno, mutavo (a nisam, zaista) i nekako kao nedovoljno
informisana i mudra da učestvujem u razgovoru. Činilo mi se da moje oduševljenje Luiz Hej izgleda detinjasto naspram njihovih razgovora o toj temi u tumačenju drugih ljudi-duhovnika.Pogađate da je to bila moja percepcija, moje negativne vibracije. Te osobe ni jednom rečju, ni gestom nisu to izrazile,
a, verujem, ni pomislile. Nego sam to bila ja. I tako sam počela da se ponašam, kao da sam im dosadna. Trajalo je par dana, a onda mi je sinulo:ŽIVI svoje dobre
misli. Veruj i prepusti se. Kako ti ne želiš da te neko sputava ili bezrazložno optužuje-nemoj ni ti to da radiš. Ne pronalazi probleme gde ih nema.
I, šta najviše cenim: daj drugome slobodu da bira. Ako nešto ne volim, to je posesivnost, potreba da se upravlja tuđim životom. Znači, ja sam pokušavala da ih zadržim za
sebe (zašto-ne znam, pretpostavljam da je to bio neki trenutak nesigurnosti), i u tom grotesknom krivljenju misli došlo je do ovakvog mog osećanja.
Počela sam da zamišljam:svako je slobodan da radi i misli kako smatra da je najbolje, uvek sam u kontaktu sa ljudima koje volim i poštujem i svi oni vole i poštuju mene.
Cenim njihovo mišljenje kao i oni moje.Sve je u redu.

Naravno da se sve vratilo na normalu, naravno da se više ne osećam loše.
A ova tema me je divno podsetila na to i pomogla da se sve iskristališe u mojoj glavi. Pogotovo Vinine reči pune ljubavi i pohvale o jedinstvenoj Luiz.

[jaspis]

Uh imala sam i sama kontakata s takvima sto preko interneta a nesto je bilo i osobnih kontakata.
Vec par dana razmisljam da napisem nesto na ovu temu ali nikako ulovit vremena, mogla bih citav esej napisat ali necu ipak, pokusat cu skratit
Svi mi trazimo ucimo proucavamo, nitko od prve nije nasao svoj put toga sam svjesna, ali ljudi koji se kunu u jednu stvar ono tipa kao nasao sam knjigu to je to, to je ono pravo prepoznao sam sebe, i onda za dva tjedna prijedu na nesto sasvim drugo, pa onda kao odjednom one fore
ja ne pusim, ja ne pijem, ja ne jedem meso, ja ne pijem kavu ja sad zivim samo ovako ili samo onako..
I onda netko kraj takvih jede cevape, kao prvo nabijaju ti osjecaj krivnje a kao drugo vidis da im sline do poda cure...
Ja jedem i pijem sto mi se svidi, meso sam smanjila ali bez svjesne namjere, tako se dogodilo, alkohol takoder, bez kave ne mogu nikako
Mislim da je korisnije dati tijelu ono sto treba i znati prepoznati sto tijelu treba od toga da se odjednom pocnemo ogranicavati i da pocnemo raditi nagle rezove...
A forumi na netu? Uh, bilo je takvih di su ljudi toliko sve znali da je mene bilo sram bilosto pitati, nisam se usudila bilosto komentirati ili napisati jer sam osjecala da bi to moje prema onom njihovom bilo glupo jadno povrsno i totalno bezveze...
Onda sam shvatila da su ti njihovi odgovori na neki nacin automatizirani, da su svima i za sve isti, da bilotko pita bilosto odgovor je isti: moras znati sto hoces i sto ti treba nitko to ne zna osim tebe...
E sad, istina je to mozda ali javljali su se ljudi kojima je tesko koji su na dnu razbijeni u tisucu komada, jasno je meni da ne mogu ja nosit neciji teret ali bar u tom trenu soka i jada mislim da treba biti potpora i podrska da treba biti covjek.. kad osobu prode taj najgori trenutak onda se moze ic filozofirat i trazit uzroke i predlagat nekakva rjesenja..
E da, fora su mi i oni kojima energetski nitko ne pase, ne mogu ostat na poslu jer je svima drugima vibra niza od njihove
maknu se od svih prijatelja jer odjednom sa svima nemaju vise nis zajednicko
Dolaze u sukobe sa svima oko sebe opet jer je razlika u vibri ogromna i pregolema
Gledaju sa visine na sve teme i razgovore jer je to njima dosadno i svi drugi postaju glupi ako pricaju o svakodnevnim stvarima
Opet kazem, krajnosti su mi bzbz, i ja sam prekinula odnos s nekim ljudima, i ja sama ne pratim vise vijesti i one emisije znate ono zvijezde pjevaci i to, ali znam i mogu se ponasati normalno u normalnom svijetu, mogu pricati o zakonu privlacnosti a mogu sa curama napravit citavu studiju o lakovima za nokte ili cokoladi, tak svejedno...
Ljudima je cesto duhovnost izgovor, u banani su totalnoj al eto to je faza ciscenja, onda kad ne postanu ocisceni od te faze ciscenja prebace se na nesto nov, piju caj od nove biljke odu kod novog ucitelja prepoznaju se u novoj knjizi, i to je bas ono pravo sto im je falilo citavog zivota.
I naravno, kako samo slijede sto je netko rekao ili napisao a ne diraju u svoju nutrinu dosadi im i to nakon nekog vremena.. Ali zato iskoriste svaku priliku da svima podrobno objasne svoju duhovnost svoje novootkrivene poglede na zivot navike i stavove...
za knjige koje su mi preteske kazem da su mi preteske i da ih ne razumijem i gotovo, nije me sramota
Tajnu sam razumjela i Luizu i Abrahama pa sad, ak sam nekom povrsna njegov problem, meni ovako super
Osobno se trudim biti dobro i tako se i ponasati, siriti neki dobar osjecaj...
Jer i meni je bitno koliko je netko prema meni covjek, koliko ce biti uz mene, hoce li mi reci ljubaznu rijec hoce li me ohrabriti utjesiti, hoce li podijeliti nekakvu srecu i radost samnom, hoce li mi dopustiti da mu budem prijatelj, hoce li zastati kad vidi dugu ili cvijet, hoce li se razveseliti zivotinji ili djetetu...
Procitao netko jednu ili stotinu knjiga meni je nevazno, u zivotu i u praksi ce se vrlo brzo pokazati i dokazati duhovnost ili manjak iste

[Vina]

Činilo mi se da moje oduševljenje Luiz Hej izgleda detinjasto naspram njihovih razgovora o toj temi u tumačenju drugih ljudi-duhovnika.

hehehe Volim kako si ovo opisala Potpuno autentično.

[mandragora]

Draga Vina,
ja sam jedno vedro biće, sa pozitivnim pristupom svemu. Oduvek sam takva bila, ali su neke okolnosti uspele da malo "izgužvaju" moje hipersenzitivno JA.
Pa sam stekla (lošu) naviku da uvek sebe smatram nedovoljno informisanom, da ne kažem glupom. A nisam. I to me je godinama držalo, kvarilo sliku o sebi samoj.
Kako sam počela da se vraćam svom prvotnom obliku svesti i stavovima, tako je sve počelo da biva jasnije i bistrije: nisam glupa, nego sam večito od sebe tražila savršenstvo (ne znajući da sam upravo ovakva savršena )
Pa sam shvatila još i to da je neko znanje, spoznaja ili veština naučena, a interpretirana kroz ličnu prizmu nešto najbolje što čoveku može da se desi. Ne "pusto deklamovanje", nego tumačenje sa svog aspekta, ispričano svojim rečima,
pojednostavljeno i primenjeno u životnoj praksi. I šta: ja sam i dalje vedra, prihvatam život detinje radosno, volim da se smejem naglas, ali to ne znači da sam neuka ili da ne umem da razmišljam duboko, da me određene
"ozbiljne" teme ne interesuju.
Samo još da napišem nešto lepo: vraćala sam se sa posla sa prijateljicom i pričala joj nešto smešno, pa smo se obe zasmejale onako na sav glas idući ulicom.
Ona je tad rekla: "Ju, da nas vide kako se smejemo ulicom, ko zna šta će da pomisle!"
A ja joj rekoh:" Videće dve srećne žene kako se smeju od srca. Kad si ti poslednji put videla nekog ko je srećan i smeje se -pa još na ulici?"
Ona me pogleda:"Da znaš da si u pravu. To je stvarno retko za videti !" (nažalost)
I nastavile smo da se smejemo!

[jaspis]

A, to mi najbolje: ne glupiraj se ljuudi gledaju, pa nisi doma!!!!
E to kad mi neko kaže ja još više onda namjerno
Ako si odlično raspoložen ljudi će se čudit i pitat šta ti je
normalnije je bit u banani, ako skačeš i pjevaš gotovo bez nekog vidljivog povoda i smiješ se mora da si puko..
ja kažem, da pukla sam, meni super a vi kako oćete

Potpisujem ovo iznad napisano, i sama sam često šutila jer ne želim ispast glupa i glupo mi raspravljat s nekim ko tako puno zna a ja pojma nemam hahahaa
Bolje bit glup i sretan nego pametan i depresivan zar ne?

[Krijesnica]

Koliko sam uspjela uočiti promatrajući sebe, a i druge, postoji jedan period na putu duhovnog sazrijevanja, koji se uglavnom događa na samom početku, a to je period otkrivanja da sve što smo ikad znali i mislili da znamo o sebi, ljudima, životu, svemiru, nije istinito i da su nas cijeli život zatupljivali i učili pogrešnim "istinama". U tom periodu osobi doista nije ni do čega, i svako forsiranje na neželjene aktivnosti samo daje kontra efekt, odnosno, tjera osobu dublje u negativne emocije i koči njezin razvoj. To je period u kojem započinje preobrazba. Sve ono što smo dosad znali, što smo mislili da jesmo, se raspada. I zašto bi to bilo negativno? Svi veliki duhovni učitelji svojim nas mudrostima podučavaju da činimo ono što nam u tom trenutku godi i što tijelo traži od nas. Ako ti se spava cijeli dan, ma lezi i spavaj. Ako ti se jede dok ti ne bude muka, izvoli i jedi. Ako ti se sjedi pet sati da samo buljiš u zid, i imaš priliku da to učiniš, izvoli, nitko ti ne brani. Kada dođe do raspadanja iluzije koju smo gradili tokom godina svoje nesvijesti, izolacija i pasivnost su vrlo često od ogromne koristi, i prijekoptrebne su. Čim počneš s razvitkom u duhovnom smislu, način tvog funkcioniranja na mentalnoj, emocionalnoj, fizičkoj i duhovnoj razini se preobražava. Odbacuješ sve što ti ne treba, čistiš se. Ponekad treba stići do točke kada nam ne ostaje apsolutno ništa. Pod apsolutno ništa mislim na gubitak interesa za stvari koje su nas prije veselile, gubitak volje da činimo ono što smo činili prije, gubitak osjećaja koje smo osjećali, gubitak cijele naše osobnosti i obrazaca ponašanja koje smo godinama samo ponavljali poput papiga. Promjena se ne može dogoditi ako u rukama još uvijek držimo ono što je bilo prije. Moramo ispustiti to iz ruku i ostaviti ih prazne na neko vrijeme. Tako se stvara prostor za nove emocije, interese, želje, nova prijateljstva. Od forsiranja nema nikakve koristi.

Naročito ako smo odjednom naglo upili ogromnu količinu informacija, to ponekad itekako zahtijeva privremenu izolaciju (ne mislim u potpunosti, ali odvajanje od nekih ljudi za koje sada uviđamo da nas koče ili od aktivnosti koje nam više ne gode je potrebno kako bismo otkrili ono što nam sada može pomoći.) Ne potičem pasivnost, ali ne potičem ni agresivnost prema samoj sebi. Ne moram ja jurcati na sto strana da bih napravila promjenu. Promjena se dešava iznutra. I vrlo često je potreban mir i stagnacija kako bi se te promjene mogle dogoditi. Tek tada tu promjenu možemo prenijeti u fizički plan. Sve što nam se ikad dogodilo, najprije se dogodilo unutar nas, a potom izvan nas. To je zakon akcije i reakcije, što znači da se akcija događa iznutra. Ono izvana je samo rezultat. Ja moram najprije shvatiti da želim ići na yogu, da bih potom i otišla na tečaj. Ako je netko po prirodi povučen i miran, to ne znači da je nesretan i da odbija život od sebe. Nismo svi isti, hvala Bogu.

Ali zato, kad taj period prođe (što kod većine traje po par mjeseci), tada život postaje čudo. Otkrivamo skriveni neicrpni izvor energije u sebi i pronalazimo način da to ispoljimo u vanjskom svijetu. I to ispoljavanje mora doći od srca, okupano istinskom željom da promijenimo tijek vlastita života, svaka nevoljna akcija samo stvara još veće blokade i još dublji bol, na što ćemo ponovno morati potratiti vremena i vremena da bismo se toga oslobodili. I sama sam provela nekoliko mjeseci u totalnoj pasivnosti, i da se to nije dogodilo, mojim životom bi sada vladao strašni kaos, kakav je vladao i prije toga. Doba mirovanja mi je pomoglo da shvatim što želim od svoga života, i sada ga živim punim plućima. Posve sam promijenila okolinu, interese, načine zabave, otkrila sam jedan sasvim novi dio sebe (ili sam ga stvorila). Sada osjećam da se Duša ispoljava kroz svaki moj pokret, želju, namjeru, kroz moj izgled. Čak sam i vanjski izgled prilično promijenila. Sada znam da je to ono što ja želim, a ne ono što drugi očekuju od mene.

Ako vam treba mir, uzmite si ga. Barem na to uvijek imate potpuno pravo.

[mandragora]

Slažem se sa obema: naravno da ću da se smejem i razjapim usta da mi se čarape vide, ako mi je nešto smešno! Naravno da neću baš da idem ulicom kao neka sakaluda
i kezim se svakom prolazniku u lice. Ali, neću ni da se sputavam u nečemu što je potpuno prirodno, i na kraju krajeva, zdravo. Kad idem sa svojim sinom, smejemo se i veselimo
kako nam je volja I ne jednom sam primetila blagonaklon osmeh na licima prolaznika, dok smo se mi kikotali . Smeh je zarazan i predivan! I čovek postane zavisan od njega! ;D
Ljudi vole da vide vedro lice, nasmejano i prijatno. I onda je svima lepo.

A što se tiče perioda stagnacije ili "otuđenja", ja sam sprovela (u nedostatku boljeg izraza) socijalnu redukciju. Iliti, uzela sam SVOJE vreme u SVOM životu nazad u SVOJE ruke.
Do tada sam svima bila "na izvol'te"; nisam gospodarila ili krojila svoje vreme ili svoj život; svako je mogao da raspolaže mojim terminima, uvek sam imala vremena za svakoga...samo ne za sebe.
E, onda je bilo dosta. Ništa drama, ništa pompa. Samo "to je to, ne mogu, nemam vremena (treba mi za sebe)".
I počela sam da se upoznajem sa sobom. Kod mene sve dugo traje, sve je prolongirano, ali je tako. I ja se ne požurujem. Uvek sam bila nestrpljiva, sve je moralo iste sekunde da se desi.
E, sad uvek sebi dajem vremena koliko hoću. Mora tako, inače bih prsla. Još uvek mi je lepo sa sobom, iako nemam toliko samoće koliko bih volela. Ali, zato sam (upravo zbog tog deficita samoće),
uvek svesna sebe, svakog svog dela, svake ćelije u telu kad sam na kratko sama. Dok idem na posao ili se vraćam, dok idem na treninge ili trčim.
I uživam u daljem upoznavanju, mic-po mic.

[petkana]

I zato mogu celu knjigu, svaku knjigu, predivne Luiz Hej istetovirati po celom telu, ma svaku božiju reč, jer je jednostavno napisana, snažna, dovoljna, jasna, jasna, jasna. A mnogi urbani duhovnjaci na njene knjige gledaju kao na previše 'prost' pristup. Kao, nema tu dovooljno mistike??? inteligencije, zakomplikovanosti, nivoa, nejednačina...ako mene pitate: nema filozofiranja, suvišne priče, presipanja iz šupljeg u prazno...

Vina, slazem se sa tobom. "Urbani duhovnjaci" zapravo pokusavajaju svojom arogancijom(i teoretskim znanjem) da se izdvoje i pokazu koliko su iznad drugih. To me podsjeca na strebere u skoli, koji sve uce napamet i sa visine gledaju one koji ne znaju, hvale se svojim peticama iako u sustini ne shvataju tezinu svoje osjene. Ali to je sve strah i egoizam. Zato njihovo misljenje ne treba uzimati zdravo za gotovo. Inace, nicije misljenje ne treba prisvajati ako se nase unutrasnje bice buni protiv toga, ma koliko to misljenje djelovalo produhovljeno i "za nase dobro".