Forum Ratnika Svetlosti

Hvala Stella... Nemam poverenja u sebe. Kako je ovo lepo iskočilo..... Svakodnevno sam svesniji toga, čak mi se čini da se stanje produbljuje/pogoršava.... Ali kako voleti sopstvenu nedoslednost, nedostatak poverenja u sebe, svoje sposobnosti, odluke,.... odakle god dolazile.... hmmm ta sumnja... grrr

Da da... sa čim se god boriš, to opstaje... nisam neinformisan ali kad dođe da se informacija pravilno primeni... cvrc

Treba uživati u periodu u kom se nalazite, ''periodu sumnje''.
Kakva su deca kad im rastu zubi - plačljiva, nervozna-, kakva su u pubertetu - isto takva - , ako se prisetite svih tih nekih PRELAZNIH perioda, koji služe kao priprema za bolje stanje, bila su takva.
Ja sam tek sada, poslednjih 15 dana dostigla neki dosadašnji vrhunac.
Samo Sreća i Mir, i nije to toliko u spoljašnjim okolnostima, koliko u meni samoj.
Kada naučimo da se radujemo tuđim uspesima, svaki dan je radost, uvek ima razloga za slavlje.

Znam da nije mesto, ali mala preporuka:
Film ''Life of Pi'', gledala pre par dana, jako inspirativan.

I da, možete i da postavite prazan post, sve će se uvažiti

Ostali, čistimo za svima sve.

Divna tema. I divni sagovornici.

Da se i ja prključim sa svojim viđenjem svega ovoga.

Sviđa mi se ova tehnika, kao i proces prisutnosti, ali ne znam zašto. Nije ni bitno da znam. Puno toga je što niti znamo niti možemo objasniti, a funkcioniše savršeno. Dakle, vera je osnov svega.

Sve više verujem u to da svet postoji samo zbog nas. Ne "nas" kao grupe, nego nas kao pojedinca. I tako je za svakoga. U tom svetu imamo ljude koji se pojavljuju u našim životima, prirodu oko nas, osećaje, događaje i kojekakve situacije koje ispunjavaju taj naš "film".

I sve gledamo svojim očima. Svako od nas, u skladu sa radnjom filma, ima već izgrađenu scenografiju i izgled iste se nikada ne poklapa sa scenografijama ljudi oko nas. Nekada te razlike nisu velike, a nekada su ogromne. I onda mi pokušavamo da objasnimo nekome, na primer, zašto je onaj sat na zidu u našoj scenografiji plav, kad nas iznenadi i zabrine to što nam neko kaže da to uopšte nije plavi sat, nego je zelen. On je svoju scenografiju bojio drugačijim bojama i svemu dao drugačiju ulogu. U suštini je sva scenografija ista, ali se koristi na drugačiji način.

Elem, ovo je više parafraziranje svega, ali ja na to tako gledam. I svi ljudi oko nas su apsolutna ogledala koja samo nas odražavaju. Primer, ako nam se kod nekoga ne sviđa kako je negativan, i stalno to potenciramo, pa onda nađemo još nekoga ko je takođe takav, pa onda opet... Vremenom se tako istreniramo, da samo negativnosti uočavamo na ljudima. A istina je da je negativnost u nama, pa onda gledamo samo tu stranu kod ljudi.

Zato, kada nam se nešto, bilo šta, ne svidi kod ljudi oko nas, problem je naš i samo naš. Oni su nebitni. Oni su tu samo da nas podsete na taj naš problem. I sve dok se vraćaju takvi ljudi sa takvim osobinama, mi imamo taj problem u sebi.

Ljubav je ključ svega i samo pružanjem ljubavi sebi, rešavamo svoje probleme. Ljubav u sebi sadrži i poštovanje, veru, nadu, ohrabrenje, i mnoge druge alatke za rešavanje problema. Kao ono kad majstor nosi torbu punu alata... Zato, torbu u ruke i na nju ogromnu nalepnicu na kojoj piše "ljubav"... I da uvek bude tu.... Uvek se nešto kvari i popravlja.

E, odakle treba krenuti sa popravkama. Iskreno, to ne znam. Ali znam da treba. Verujem u to. Dakle, žao mi je, oprosti molim te. Hvala. Volim te. Za početak neka se usmeri na sve. Tako smo sigurni da popravljamo. I dalje verujem.

I neko vreme isključim želje. Jednostavno ih nema. Ako nešto treba popravljati, tu nema mesta željama. Ne zato što ne treba želeti, nego prosto zato što ne znamo ni kvalitet želja u tako pokvarenoj atmosferi. I dalje verujem...

I samo vredno. Sekund po sekund. Minut po minut. I dalje verujem...

Sat po sat.... I dalje verujem.

Posle nekog vremena, spontano se pojavi želja. Usvajam je, jer sam već sigurniji da je to bolja želja jer sam puno toga popravio protekom vremena. I dalje verujem....


Kako je lepo kada samo čekaš da ti se pojavi želja ... Radosno iščekivanje. I dalje verujem....



Divna stvar je u tome što se fokusiramo na svet kao takav, bez ikakvih očekivanja. I kako se pojavi nešto što nam se ne sviđa, odmah čistimo. Vremenom nam se u glavi napravi alarm za negativno. Sve ga lakše uviđamo. Dakle, sve više poznajemo sebe (sve oko nas je samo ogledalo). Bravo... I dalje verujem....



Zauvek verujem....

Zorane hvala fenomenalno.Divno objasnjeno .
Mir počinje sa mnom - vjerujem
Hvala svima ,hvala svemu sto postoji .
Cistiti bez ocekianja samo cistiti i desavaju se stvari koje niste mogli u necistoj misli ni smisliti .Moje iskustvo sa ovom tehnikom da se pojavljuje bas zapanjujuce mnogo prljavstine ali to je tako kada krenete da sredjujete*zapustenu kucu* ,odustajes vracas se pobjedjujes strah od prljavstine cistis stalno cistis vjerujes vjerujes vjerujes i kad je mir zavladao u meni - stigla je cista inspiracija sve je nekako otvoreno bistro pojavljuju se ljudi i dogadjaji predivni cudesni ne znam ni od kud su dosli ni ko ih je poslao
Zelim Vam mir van svih granica

Povezala bih Sibbin i DraxNSov post i iznela neka svoja zapažanja i nedoumice.
DraxNS je rekao da jeste pitanje poverenja iskočilo. Ali, on je rekao da je shvatio da ne veruje sebi i svojim odlukama, a ono što se ja pitam jeste da li je bitno poverenje u sebe samog ili je bitno poverenje u Boga (univerzum)?
Rekla sam vam već da sam puna strahova i blokada i da zbog njih godinama stojim zaglavljena u mestu u mnogim životnim oblastima. Hopsam 4 meseca i nadala sam se nečemu, da li da polako očistim strahove pa da se sama pokrenem iz mesta, da li da sam Bog namesti neko čudo tj da me On pokrene s mesta, da li da se ja pomirim sa stanjem stvari ovakvim kakvo je... Međutim, sve mi deluje isto.
I sada Sibbin komentar da čovek u prelaznim periodima prolazi kroz čistku, nervozu, sumnju... Za ova 4 meseca hopsanja sve je naizgled isto staro talasanje istih starih strahova, situacija, sumnji, nervoza, pitanja i potpitanja... Ne vidim razliku između mog starog „paralisanog“ stajanja u mestu i ovog novog „mirenja sa stanjem stvari uz hopsanje“ stajanja u mestu!?!
Teorija mi je dobro poznata, evo i citiraći Mabel: „Možete da odaberete da budete sretni i slobodni čak i kada ste pod velikim stresom ili prolazite kroz teške odluke. Jer, ako brinete ili ako vidite sebe kao žrtvu, niste u ravnoteži i Univerzum (Bog) vam ne može pomoći. Tek kada se pomirite sa svojom trenutnom situacijom, možete da napredujete. Možete da imate sve – i posao i partnera i stan – ali morate da počnete tako što ćete biti spokojni čak i ako nemate sve to. I onda vam stvari same dolaze.“
Rekla sam vam da je meni ho’oponopono savršena kombinacije vere i psihologije. Oduvek sam znala i osećala da bih trebala ići na razgovore kod psihologa kako bih se oslobodila svojih blokada, strahova, uverenja, ali mi je to delovalo komplikovano, što bi Mabel rekla: „Mnogo je drame u svemu tome.“. I sada je naišao ho’oponopono koji mi je rekao da samim izgovaranjem „hvala ti“ i „volim te“ čistim svo ono đubre u podsvesti (bez drame, bez psihologa, bez analiza). Međutim, budući da osećam da je sve isto kao i pre, pitam se da li je ovo još jedan od izgovora za stajanje u mestu, jer eto, rečeno mi je da moram da se pomirim sa situacijom i da samo treba da govorim hvala ti i volim te?
Dakle, ponoviću pitanja, da li je ovo samo period sumnje u prelaznom periodu, da li treba da verujem sebi pa da ipak sama nešto učinim (mimo “hvala ti“ i „volim te“) ili da verujem Bogu da On zna zašto sam u ovom trenutku u ovoj priči?
Da ne bude zabune, verujem u Boga, verujem u ovu tehniku, ali imam utisak da je u meni toliko toga da to neću uspeti očistiti do kraja života, pa se vraćam na onu moju jadnu rečenicu iz nekog prethodnog posta da je moje da čistim i životarim...
I sad što bi DraxNS rekao da li da pošaljem ovaj post ili ne, ali nek ide...

Da da... nalazimo se na istoj tački... Pitanje poverenja je iskočilo na opasku nestanka naočara..... Neka "dubinska" rutina/program/informacija nepoverenja prema ljudima je možda dovela do tog slučaja. Meni se to svesno ne bi provuklo, baš su mi se sviđale a da ne kažem da su mi i potrebne.

Sa druge strane, žena mi kaže da sam veoma naivan, lakoveran, .... što se može tumačiti kao "previše" poverenja u ljude... A kako ne postoji ništa van nas, preneo sam zaključak da mi nedostaje poverenja u sebe, svoje odluke, osećaje,... što je opet trenutno potpuno tačno.

U stvari najveći problem sa hooponopono je jasno razlučiti/osetiti kad informacija dolazi "odgore". Sve ostale svakako dolaze "odole" .

Meni se i pre a i sad dešava da imam cele periode "blank" stanja svesti... čuvena "bleja", ali to je to. Što je najgore, kad se tako "anuliram" to bude skoro i bukvalno... kao da kompletno (ne samo mentalno) odem na stand by. Nakon "buđenja" se ne osećam bolje, odmornije, čak naprotiv...

Što se tiče sadašnjeg momenta, više sam fokusiran na volim te i hvala ti uopšteno. Onog momenta kad krenem da komplikujem sa žao mi je, oprosti mi, pa onda nabrajam zašto... ZNAM da se intelekt/ego umešao.... Tu sam imao problem i sa afirmacijama ili ako je lakše reći željama. Previše razmišljanja i uključivanje intelekta... ubije sve.

Probao sam i hipno/NLP terapije (ograničen rezultat), EFT (čak možda i najbolji), slušao / čitao Silva metod, bio na par Theta tretmana (isto ograničen rezultat), razne programe za samopoboljšanje i evo sad hooponopono... ali stalno i svuda imam osećaj da nigde ne stižem. Opet, neke promene se dešavaju, ali sporadično i često skoro nemerljivo. Naslagalo mi se nestrpljenje Otprilike imam ideju kuda bi i šta bi voleo (sad meni se čini da je to najbolje za mene), ali nikako tamo ne stižem... idem, ali polaaaaako.

Opet sve to što sam očigledno sklon analiziranju/merenju/poređenju a manje osećanju. Da mi je nekako taj deo "informacija" očistiti i napraviti balans rezona i emocija... ehhh

Raskakao sam se na mnogo tema, ali ko zna zašto je to dobro

Noc je najtamnija pred zoru.
Mir vam zelim van svih granica .

DraxNS je rekao da jeste pitanje poverenja iskočilo. Ali, on je rekao da je shvatio da ne veruje sebi i svojim odlukama, a ono što se ja pitam jeste da li je bitno poverenje u sebe samog ili je bitno poverenje u Boga (univerzum)?

Ego te tera da odvajaš poverenje u sebe i u Boga. Ovim pitanjem sugerišeš dve krajnost:
Ja i Bog. Ako kažeš ''Ja Jesam'', kažeš ''Bog postoji'', jer uvek postoji onaj koji stvara, pa se logično nameće pitanje otkud ti tu ?
Verovati u sebe znači verovati u Boga i obrnuto.
Egoistični um ne shvata da ne moramo birati.

Rekla sam vam već da sam puna strahova i blokada i da zbog njih godinama stojim zaglavljena u mestu u mnogim životnim oblastima.

Ne stojiš u mestu zbog strahova i blokada, već zbog svoje reakcije na njih. Upireš prstom u njih, umesto da ih prvo priznaš kao predivan deo sebe, da ih ljubavlju pozdraviš i prihvatiš. Ne govorim o izgovaranju Hvala ti, Volim te, već o gledanju na blokade kao na malu uplašenu dečicu kojoj treba dodatna stimulacija, ljubav i pažnja da evaluiraju na napredniji nivo.

Hopsam 4 meseca i nadala sam se nečemu...

''Volim te, Hvala ti'', a sada mi daj ono što hoću''
(Ego)

Rekli smo da nema očekivanja.

da li da polako očistim strahove pa da se sama pokrenem iz mesta, da li da sam Bog namesti neko čudo tj da me On pokrene s mesta

Da li ti je Bog dao život, ili si sama sebi dala ?
Da sama znaš da rešiš sve probleme, i da to isto možeš, da li bi mi uopšte raspravljali o ovome ?
Da sama znaš da ih rešiš, zar ne misliš da bi to već i uradila ?

pitam se da li je ovo još jedan od izgovora za stajanje u mestu, jer eto, rečeno mi je da moram da se pomirim sa situacijom i da samo treba da govorim hvala ti i volim te?

.

Ovde nije rečeno da se pomiriš sa situacijom u stilu ''Eeeeeeeee, eto, nemam ja sreće u životu''.
Kad se kaže ''pomirenje'' misli se na prihvatanje situacije. Npr: neko je saznao da boluje od nečega on može :
1. Mrzeti bolest, taj deo tela, sebe.
2. Prihvatiti bolest i predati se ''Eeeeee, majko, nesrećnog me rodi''.
3. Prihvatiti bolest i transformisati je energijom ljubavi (promatranje bolesti kao malo nezbrinuto dete, slanje ljubavi, negovanje, zahvala na predivnom iskustvo iz kog će se izroditi nova inspiracija)
Misli se na treće.

Dakle, ponoviću pitanja, da li je ovo samo period sumnje u prelaznom periodu, da li treba da verujem sebi pa da ipak sama nešto učinim (mimo “hvala ti“ i „volim te“) ili da verujem Bogu da On zna zašto sam u ovom trenutku u ovoj priči?

Verovati sebi....hm, hm, hm...

Ko si ti ?

Kom delu sebe verovati, intelektu, ili egu ?
Izbor ti baš i nije zavidan.
Da li bolje napisanu pesmu poznaje pesnik koji je napisao, ili pesma samu sebe ?
Za ovo drugo znaš da je nemoguće.
Ovo ti je prekretnica, kada ovo razrešiš više ništa neće biti isto.
Zašto spavamo ?
Da bi nam se telo odmorilo ?

Baš duhovito.
U snu bez snova ego posve nestaje, i mada je to samo nekih dva sata, od obično osam, upravo ta dva sata bez ega mi se potpuno obnavljamo.
Ego i Bog ne idu zajedno.
Prihvatanjem ega, iluzornog ja, odnosno laži, iluzije kao istine, izgubili smo dodir sa izvorom, a samim tim izgubili smo i smisao života, to je kao da drvo izgubi dodir s vlastitim korenjem.

Ako se budeš na svako pitanje Ega trzala i tražila odgovor,
da li ćeš ikad biti slobodna?

e sibb
Nista ne bih dodala sem
Svaka cast

Ostavila sam tebi da odgovoris jer sam znala da ces uraditi to bolje od mene i jesi
Oduuuuuvala si. ....... Ego

I ja nemam reči. Čitam i uživam...