Forum Ratnika Svetlosti

Upravu si Jovana,stalno cu se vracati na svoje postove kako bih bio otvoren za uvide. Otvoren za svoje nedostatke
Vazno je da smo zivi i zdravi. Sve ostalo dolazi na svoje mesto u pravo vreme... <3

cim osetis da ti sve dolazi u pravo vreme,zahvati se uvek na tome u sebi , budi sigurana da si tada poklopljen sa izvorom i da si na pravom putu ... samo prati svoj put
i ja se ponekad vratim na svoj post , kada malo skrenem sa puta (desava se) ... i dogodi se pad vibracije... svakom se dogodi da zaboravi sta je istinski mislio o tome , dobro je sto ovde na neki nacin vodim svoj dnevnik a i ovo mesto je kapija vorteksa imam ponekad utisak
<3

Kapija vorteksa.. To mi se posebno svidja,jer i ja verujem da na tom nivou stvarnosti jeste tako
Citam i osecam tvoje reci! <3

Ne mogu a da se ne osvrnem na post od Hitheroad91, onaj dio vezan za izlaske koji traju do jutra. Moja majka također nije mogla razumjeti naglu promjenu koja se desila više-manje spontano, a to je da mi odjednom nije bilo dovoljno da dolazim doma prije ponoći. Polako sam počinjala produljivati svoje izlaske do 1, pa do pola 2, 2... I već drugi put u životu kad sam izašla u disko, obavijestila sam mamu da ostajem do fajrunta, tj. do pola 6 i onda ganjam bus u 6. Bila je jako zabrinuta, ali je na neki način bila itekako svjesna da zabrane ne pomažu u odgoju. Puštala me da radim što me volja, jer je znala da ću ja jedino tako steći visoko poštovanje prema njoj (koje roditelji obično nastoje dobiti tako što manipuliraju djecom, kažnjavaju ih i preuzimaju kontrolu nad njihovim postupcima). To što je ona meni dopuštala da budem vani do kad mi se hoće, bio je način da ona također stekne povjerenje u mene. Dolazila sam doma pijana u pola 7 ujutro, majka bi već sjedila u kuhinji i pila kavu. Bez srama bih se pojavila pred njom, i kad bi me pitala jesam li pila, spremno sam rekla da jesam. Pitala bi me što sam pila i koliko, to sam joj također otvoreno govorila. Bez primjedbe bi me poslala na spavanje i usput pitala treba li mi mineralna da se otrijeznim
Shvativši da ju poštujem upravo zato što mi ne postavlja ograničenja, naš odnos se produbio. Počela sam izlaziti iza ponoći i vračati se u osam sati ujutro, ako bi ona tada spavala ja bih ju probudila samo da joj kažem da sam stigla u jednom komadu i da je sve u redu. Čak me nikada nije tražila da joj se javljam i slično, u meni se ta potreba razvila sama od sebe jer sam poštivala način na koji ona postupa sa mnom. Uvijek sam imala potrebu da joj uz kavu opišem svoje izlaske i doživljaje (i njoj je uvijek bilo jasno da ne zna sve detalje jer, Bože moj, nekih stvari se ni ja ne bih sjećala ).

Tako kod nas izlasci nikad nisu bili problem, znala je da mi može sve dopustiti bez upozorenja, a da ću ja ta upozorenja osjetiti na nekoj suptilnoj razini. Jednom se desilo to da sam se napila usred tjedna, u pola 11 navečer ja nisam bila sposobna ući u zgradu i doći doma...nikad si neću zaboraviti njezin šokirani i preplašeni izraz lica kad me vidjela, ja sam gubila svijest od alkohola a ona je željela zvati hitnu. Na svu sreću, liječnička intervencija nije bila potrebna, moje tijelo se samo pobrinulo da izbaci višak alkohola van Drugi dan sam umirala od srama, a mama je samo rekla: "Neću ti ništa govoriti, jer se na greškama uči. Morala si to napraviti da vidiš kako te piće može zeznuti. I neka si, tako ti i treba. Samo znaj da idući put radije zovem hitnu, nemam ja živaca da te takvu dadiljam."

ljudi dragi ,
mozda bismo trebati i otvoriti temu o porocima i kako ih prevazici ... sigurna sam da skoro svako ima ponesto o tome da kaze (jer ljutski je biti radoznao ili povodljiv ili se ponekat poseze za tim kada nismo sigurni kako da resimo svoj problem )
ja sam u pubertetu imala slicne situaije (doduse i skoro koz celu srednju skolu ) ....kada su se moji razveli i ja (iako sam imala 13-14 godina) ramisljala sam ceo dan sta da radim i samoiniciativno skupila svoje stvari i cekala mamu da dodje po mene jer sam odlucila da zivim sa njom. Ona mi je dala veliku sloboduod tada u nadalje, izlazila sam , pocela da pijem, pusim ... prvi samar sam dobila od mame u pola 6 ujutru jer se cele noci nisam javila na telefon ... zivela sam slobodu koju ranije nisam imala ,imala sam gomilu zabrana ... u srednjoj skoli se to itekako nastavilo (ali sam upisala poprilicno tesku skolu gde sam mogala da budem odgovorna pre podne u bolnice posle podne na casovima) to me je spasilo u sustini , rad nas ocigledno cini boljim ljudima.
sada na to gledam totalno drugacije , srecna sam zaista , nalazim srecu u svemu sto me okruzuje , nemam potrebe za detinjastim postupcima i slicnim zivotom.
presala sam vremenom i da toliko izlazim , srecnija sam , zaista kada odvojim vreme i budem sa deckom , on me jako cini srecnom ...ljubav oplemenjuje sve ...
stalno sam okruzena pozitivnim ljudima koji me svakog dana nasmeju , koje mogu da zagrlim i poljubim i stalno govorimo jedno drugima ''volim te puno''
i najveci bes i sve poroke ovog sveta moze da resi ljubav (izmedju partnera, izmedju prijatelja , zmedju bliznjih) i iskrenost (sve iskreno kazem nista ne ostavljm u sebi ni sto mi smeta , nis sto me cini srecnom) iskreno izgovaram sviga mi se ili ne, tuzna sam, besna sam , iamam tremu.... zagrli me ...nemoj to da radis smeta mi ...
nikada vise nikom ne ''teram inat'' niti ga tolerisem
to je resilo moj odnos sa roditeljima i okruzenjem

moram da priznam od kako sam postavila temu moji odnosi sa mamaom su predivni bolji nego ikada ... volim moju mamau i razumem njenu brigu (a volim i ostale)
sada se divno slazemo
jeeeeeej !!!!
nadam se da ce se i vama svima ostvariti odnos sa vasima kao sto zelite
javite ako ima nekog pomaka, da se radujemo zajedno :* :* :*

Jo10, kod mene je pomak.
Moje ogranicenje u mesecu januar je bilo:
- odnos sa majkom( nesto se desilo dobro od kad si postavila temu, nemam pojma, sve je upalilo valjda, svasta sam nesto radila na sebi, mada je i ona puno dobrog doprinela, borimo se nas dve kao lavice citav zivot i sad smo nekako svesnije),
-moj ego( doduse nije vise tako strasno)
-po pitanju love hocu da probijem svoju barijeru, jer sam se na sopstvenom primeru uverila da bukvalno sve mogu u sta poverujem( verujte mi na rec, iz debelog minusa sam presla u plus, dobar plus, nije to jos to, ali sam zahvalna na svom izobilju svaki dan)
Mozda sam samo nestrpljiva. ( eh, strpljivost je moje drugo ime , kad bi se salili)
Tako da osecam da ima nesto u ovoj energiji ovde, mene licno pomera napred.

Izvinjavam se G.cistoci, ali moram pisati ispod svog posta, jer on ostaje pod starim datumom i ne aktivira se.
Od kako znam za sebe moj odnos sa majkom je blago receno- bez veze ,dosla je da zivi sa sestrom i sa mnom u mojoj 8 godini( radili su malo dalje moji roditelji). Ja sam , po njoj, bila divlje dete, puna neusmerene energije, svoja, samostalna i nepodnosljiva.
Otac nikad nije bio tu, 2000km daleko. Nekako sam uvek bila prepustena sebi, majka stalno zabrinuta,bolesna, stalno u manjku necega( i zao mi je mnogo sto se tako oseca,znate ona je mnogo dobra zena)
Nikad nismo pricale kao majka i cerka, nikada me nije u zivotu mom zagrlila ili pomazila po kosi, licu, stalno kritike, podsmeh " Ti, ma kako da ne? Imas li ogledalo, pa pogledaj se" to je znacilo da u ogledalu treba da vidim neko cudoviste . A ako ja podjem da je zagrlim, ona se uplasi. Steta.

Svako veliko sranje u mom zivotu,a bilo ih je par, komentar"sta ce reci svet?"( nikad nisam bila bolesna, promiskuitetna niti na lakim drozama), mislim da me nikad nije pitala kako sam, ali sam se i navikla na to.
Malopre mi je rekla da se pogledam u ogledalo, posto je to uzrecica( trenutno sam kod mojih, na leto se selim)i ja sam se tako zasmejala i otisla i poljubila sebe u ogledalo i zato i pisem ovaj post, kao podsetnik sebi ili nekome ko ovo bude citao, nekad.
Po njoj ja sam cudna, sve cudnija sa godinama,nikad nisam zadovoljna, namrgodjena sam , ne volim ljude ( juce smo se sestra i ja smejale na ovo)itd, itd i do skoro mi je bilo zao sto ne vidimo jedna drugu kako treba.
Moja majka je dobra zena, ona me je naucila pravilnoj ishrani,higijeni , pored nje sam zavolela setnje po prirodi, ona voli moje dete iako ne ume to bas da prenese uvek. Tek pre par godina shvatila sam da sam ja birala nju, shvatila da je i njoj neko preneo program po kojem ona zivi. Ali je ne volim, ne umem prema njoj da osetim tu toplinu koju osecam prema sestri ili detetu, ali nemam ni negativnu emociju.( i ne znam da li je to normalno?)mozda se i to promeni, ne znam.
Dugo sam sebe mucila jer verujem da je zbog mene -sebe, prolila mnogo suza i za sve krivila mene

Mislim da ovo pisem sad jer stavljam tacku,rekla sam joj da smo se spojile bas zato jer smo razlicite i da bismo naucile sta treba da naucimo,nije me razumela, jednostavno me ne cuje,tada mi je rekla da se pogledam u ogledalo i da vidim to svoje cudoviste. Osetila sam zahvalnost prema tim recima i postovanje, cudno, ali je tako.( jer me je podsetila da sebi kazem koliko se volim )

Stvarno je vreme da se ide dalje.Vratila sam se kod mojih jer sam htela da promenim nas odnos, jer se selimo u drugi grad i jer nisam htela da odem a da mislim da nisam dala sve od sebe da se nas odnos poboljsa.
Npr, skoro negde kupim joj neko ludo, veliko cvece, toliko se razumem, ona obozava cvece, u saksiji, ona je toliko plakala jer sam kupila neko uzasno cvece i hocu da je otrujem, a toliko cveca ima i ja bas pogodim to koje ne valja i tako svaki put, za bilo koji poklon.( ne samo od mene, za bilo koji poklon )Plakala zena celo jutro. Ja dodjem s posla uzmem tu "groznu" saksiju i odnesem nekoj drugoj zeni koja se toliko obradovala da vam to ne umem preneti.
Mozda prosto treba da prihvatim to tako, ja znam koji je moj put i to je sasvim dovoljno. I zelim joj da se oseca dobro.( oprastam obema i slobodna sam, ona sama mora odluciti kada je slobodna)
Mozda cete pomisliti da sam grozna, ali verujte mi na rec, stvarno mi je namera da se osecam dobro i moj fokus je sad promenjen.
Izvinjavam se na ovolikoj ispovesti, doslo mi.

DenVik wrote:Moja majka je dobra zena, ona me je naucila pravilnoj ishrani,higijeni , pored nje sam zavolela setnje po prirodi, ona voli moje dete iako ne ume to bas da prenese uvek. Tek pre par godina shvatila sam da sam ja birala nju, shvatila da je i njoj neko preneo program po kojem ona zivi.
Mozda cete pomisliti da sam grozna, ali verujte mi na rec, stvarno mi je namera da se osecam dobro i moj fokus je sad promenjen.

Draga DenVik moji roditelju su isto znali da me dovedu do toga da ja pomislim da sam grozna, i da sam ovakva ili onakva, ili da će ljudi svašta pomisliti itd...
Ti si lepo ovde rekla pozitivne stvari koji si naučila od majke, i ono što je možda najbitnije, a to je da si shvatila da si ti birala nju!
Ja čvrsto verujem u to kao što sam već jednom napisala, da deca biraju nas, i da u skladu sa nekom njihovom misijom, biraju veće ili manje kontraste da bi se ostvarili...
Ja sad znam zašto sam došla u život svojih roditelja, i zašto je baš taj i takav kontrast meni bio potreban da bih napredovala, i samo to saznanje je učinilo da sam im oprostila za sve, i da na njih sada gledam kao na veliki blagoslov.
Čitala sam u jednoj knjizi da svako od nas ima svog malog mučitelja, da li je to roditelj ili prijatelj ili bilo ko, ko stiskajući naše dugmiće čini da se osećamo lošije...Ali ti mali mučitelji kada se posmatraju u krupnijoj slici su ustvari naši učitelji, koji nas čeliče i uče strpljenju i smirenosti...
I ono što jeste najprirodnije od svega je odvajanje od roditelja i fizički i psihički, onda samo ljubav preostane, i nema šta da je zamuti...Kada se odvojiš onda popuste sve te uslovljenosti, i zavisnosti i upućenosti jednih na druge, može se sve jasnije videti i oprostiti i može se napraviti novi početak ako treba

Draga DenVik, verujem da nikom neće ni na pamet pasti da pomisli da si grozna, ti daješ sve od sebe u odnosu sa tvojom majkom i zaista je dirljivo koliko pokušavaš da probudiš lepe osećaje u njoj.

Ja sam nekada krivila moju majku za odnos koji imam prema sebi, jer da me je učila da volim i da vrednujem sebe kako treba, nikada ne bih prošla pakao koji jesam, ali onda sam shvatila ono što već svi ovde znamo da ni ona nije umela drugačije od onoga što su je drugi naučili.
Moja mama je bila divna dušica kad se tek udala, bar tako moj tata priča, nežna, ranjiva, emotivna, uvek tu za druge, ali nije bila tu za sebe pa je upala u tešku depresiju sa kojom se godinama borila. Moje detinjstvo je prošlo uz brigu o mami, uz strepnju da ne uradi nešto sebi, uz krivicu i kajanje kad sam srećna jer sam mislila da nije lepo da budem srećna dok moja mama leži beživotno u sobi.

Mama je posle mnogo godina ozdravila, ali je tad postala hladna, okrutna, bez dlake na jeziku i bez imalo nežnosti u sebi. Okamenila se, mislim iz straha da joj se ne bi nešto slično ponovilo.
Ja se njoj divim na lavovskoj borbi sa samom sobom, na svemu što je preživela, a kako sam godinama i sama smekšala i više razumem i znam da praštam, nas odnos se poboljšava, iako nije ni blizu savršenog.

Takođe se zna desiti kad joj kupim nešto da joj se ne svidi, da poklon potpuno ignoriše, ali ja s vremena na vreme učinim po neki lep gest nadajući se da će ponovo naučiti da se raduje. Neću nikada odustati od nje, iako mi se čini da ona od same sebe ponekad odustaje.

Ono što je mojoj mami pomoglo da ozdravi je jedan divan čovek, neuropsihijatar, koji je pobacao sve njene lekove kojim su je godinama kljukali da živi kao biljka i lečio ju je rečima, toplinom, bodrenjem i afirmacijama.
Afirmacije su joj pomogle da se nikada više ne vrati stanju u kome je bila, i zato znam da je moć samo u nama, bila sam svedok izdizanja iz mrtvih ove hrabre žene kojoj se svim srcem divim.

Nisam baš sklona otvaranju i ovakvim ispovestima, ali eto, vaše iskrene priče su me nagnale na to... <3 <3

Devojke, hvala na odgovorima.
Nekako mi je zao sto tako i toliko muci sebe. To niko ne zasluzuje. Volela bih da oseti ono sto ja osecam kad zagrlim svoje dete.
Ne treba ona mene da voli, samo zelim da sebi da sansu. Samo malo ljubavi( hehe, nema malo, znate vi to )da oseti prema sebi.
Od kako sam u ovoj prici o ZP,bukvalno sve knjige, video klipove sam joj donela da procita, vidi, proba da oseti.
Evo, malopre, napisala sam taj post, sisla u prizemlje moja majka pece kolac, a hoce da gleda nesto na tv,ja joj predlozim da ide slobodno, da cu ja to uraditi, ona se obrecne i kaze" Ti? Pa ti nemas pojma, sta li bi ti uradila?" i ja onda pocnem da se zezam, kao bih zapalila kucu, a ona se primi i tako unedogled, jer me ona ne cuje kad hocu nesto da joj kazem( a ja imam 39 godina, kuvam od svoje 14, sestra se udala i ja sam sama petljala po kuhinji i uzivam da kuvam i znam to da radim ).
Znam da je vreme da idem, osecam to celom sebe i prosto samo treba da pustim, znam ja to.( nego mi ovo nesto dodje kao neuspeh, toliko sam sebe promenila i svoj pogled i sam osecaj na Zivot i neke konkretne materijalne stvari, pa zar ne mogu ovo?)