Ja patim od anksioznosti vec skoro 10 godina. Godinama sam bila u konstantnom strahu, ali sam mislila da je to prosto normalno za tinejdzerski period. Na drugoj godini faxa danima nism mogla da zaspem, pa sam otisla kod doktora po neke lekove za spavanje, samo da zaspem; a ona me je poslala kod psihijatra. Ta zena psihijatar kod koje sam otisla mi je dala dijagnozu "anksioznost", iako mi uopste nije objasnila sta je to; a ja se u tom bunilu nisam setila da pitam. Imale smo nekoliko razgovora, mada... imam osecaj da sam joj vise bila zamorce da na meni uci, nego sto je ona meni pomogla. Tuzno, ali istinito; jedina stvar koju sam od nje naucila je kako da svoje misli stavim na papir kada pocnu da me opsedaju - i na taj nacin da se smirim. Anksioznost je nastajala od kad sam dosla na ovaj svet; jer mi je mama stalno govorila kako ja nista ne znam, a ona sve zna. Ja sam glupa i nesposobna, ja ne mogu da razmisljam svojom glavom; a ona sve zna, ona je uvek pametna - i da napomenem, ona je verovatno jedina pametna na ovom svetu. Uvek sam bila radoznalog duha, o svemu sam imala svoje misljenje; ali ona je to sistematski unistavala. Razgovori kod nas nisu postojali (ne postoje ni sad, jedva komuniciramo, mada sam zahvaljujuci afirmacijama to podigla na malo visi, prijatniji nivo) i nije mi dobro kad se samo setim koliko puta mi se smejala u lice dok sam ja plakala, uz recenicu: "Kad budes u mojim godinama videces sta su problemi". Zar ja treba kao tinejdzerka da imam probleme koje imaju ljudi od 40+ ?! Evo, i sad izbija bes iz mene; mada sam zahvaljujuci Lujzinoj knjizi shvatila da je radila najbolje sto je umela, znam da me i pored svega voli.
Pa sam ja tako godinu dana pila bromazepam, osecala sam se kao da ga i ne pijem. Prestala sam i pomirila se sa idejom da cu zauvek ovako ziveti. Posle nekog vremena sam se setila da mozda mogu da pronadjem na Internetu sta je to anksioznost, i tako sam pocela da citam tekstove. Da, i ja sam naisla na tu recenicu: "Opiranje zivotu". Moguce, mada ne znam kako bih je tacno primenila u svom slucaju. U poslednje dve godine, anksioznost me je toliko obuzela, da bukvalno nisma mogla da funkcionisem. A poneta onim losim iskustvom, nisam htela opet da idem kod psih. da mi opet daju lekic, a da shvate i pomognu, to ne mogu. Da napomenem, nemam nista protiv psihologa i psihijatara, to je i moja velika ljubav i cesto pozelim da sam upisala psihologiju. Ali eto, racunala sam da cu opet proci kao prvi put, i nisam otisla. Stvari su se dosta smirile kada sam pocela da se bavim ZP-om i iskoristila bih ovu priliku da se
zahvlim nasim divnim Ivanu i Vini sto su pokrenuli sve ovo. Nisu ni svesni sta su ucinili, cine i cinice u mom zivotu; naravno, i u zivotu mnooogih drugih ljudi
.
Ja se raspisala, a nisam rekla ono najvaznije
. Kako se manifestuje moja anksioznost... Sve sto nije u skladu sa mojim vidjenjem sveta posmatram kao napad na sebe (na ego, na moje unutrasnje dete; ne znam, verovatno na oboje). Znaci, svaki put kada se sretnem sa nekim vidjenjem sveta, misljenjem, nacinom na koji se nesto radi; a koje je drugacije od mog , krece anksioznost. Opet cujem ono "nisi dovoljno dobra, nisi pametna, ti nista ne znas, ti nemas pravo na svoje misljenje". Iako mi ta osoba naravno ne govori to, nego samo iznosi svoje misljenje; meni u glavi bruji ideja da nisam dovoljno dobra. Narocit problem mi strava to da shvatim da ja imam pravo na svoje misljenje; koliko god to nekome zvucalo smesno i neverovatno. I onda, kada osoba iznese svoj stav, nekad prepoznam da se moj ego buni zato sto nije u pravu - ali za te situacije sam naucila da ostavim ego po strani i slozim se da u tom slucaju prosto nisam u pravu, nista strasno. Medjutim, ako sam ja prilicno uverena u svoje misljenje; a sagovornik drugacije misli, uspanicim se, jer to tumacim kao znak da sa mnom nesto nije u redu, kao napad na Mene (znaci, ne na Ego, nego mene kao vredno ljudsko bice). U poslednje dve godine sam non - stop imala "bitke u glavi", dovoljno je bilo da me neko mrko pogleda, i ja odmah pocnem sa njim da se svadjam (u sebi naravno). Vecinu desavanja u mojoj glavi sam zapravo izmisljala, mozak je naucio da ih izmislja i uzivi se u njih kao da se to stvarno desava, pa ih je samo mnozio. U takvom stanju sam zapustila fax koji je trebalo davnih dana da zavrsim (ne samo sto je trebalo, nego sam mogla, bila medju boljim studentima), trpela su moja prijateljstva dok ljudima nisam objasnila da se ne svadjam sa njima zato sto mi se svadja, nego zato sto ne mogu da vladam sobom. Kako me je momak istrpeo nemam pojma, jer on je najvise mojih ispada osetio na svojoj kozi; ali sam mu beskrajno zahvalna na tome.
Danas cu zapoceti rad sa unutrasnjm detetom, videcemo sta ce mi ono reci
. A volela bih da radim svasta nesto sto bi me opustilo, ali ja sam postala totalno prazna. Nekad sam volela svasta da radim, sada uopste nemam ideju sta bih mogla da ucinim. I tako stanem pa razmisljam, a ideje nema, pa nema. A i kad nesto pokusam, ne osetim maltene nikakvu radost. Podizu me afirmacije, Ratnici svetlosti, druzenje sa sestricima i vidjanje sa prijateljima i momkom (koji su sada 90km udaljeni od mene). Nekad sam vise nego lako i vise nego uspesno sklapala prijateljstva; sad mi samo zvoni u glavi da nikome ne treba jos jedna osoba u zivotu, pa me strah i da pokusam. Naravno, kada sebe unapred uverim da necu uspeti - i ne uspem. Kada ljudima treba neko da ih saslusa, uvek sam tu, traze me. Pogotovo sto se zanimam za psihologiju, jako dugo; pa im je zanimljivo da cuju da li znam nesto iz te perspektive da im kazem. A kad treba kafa, druzenje, setnja - svi imaju neke druge planove.
Aj sad vi meni recite kako da ne zelim zelje kad sam u totalnom haosu
. Nisam zelela da ovo lici na jadikovku, nego da potanko objasnim kako to izgleda, kad ste vec pitale. Naravno,
hvala vam sto se interesujete; a izvinjavam se ako lici na jadikovku.
