Na jednom od svojih predavanja, Abraham spominje kako su Ester, Džeri i njihovo društvo jednom prilikom izašli u neki fantastičan restoran na večeru. U tom društvu, bila je i Esterina drugarica koja je imala telo poput modela. Ultra zgodna. Naručila je pun jelovnik, sa sve dezertom. Sve je sama pojela, i nakon toga, pojela je sve što je ostalo od ostalih prijatelja koji su sedeli za stolom. Ester se okrenula ka njoj i rekla:
Jasno ti je da više ne možemo biti prijateljice? A ona se samo nasmejala i odgovorila:
Hrana je moj prijatelj! 
E to mi je tako ostalo u pamćenju od kad sam gledala taj DVD, i setim se toga svaki put kad jedem.
MOje mišljenje je da nam ne vredi nijedna afirmacija ako nismo srećni dok jedemo to što jedemo u datom trenutku, a zašto nismo srećni jeste odgovor. Verovatno zato što znamo da ta hrana koju jedemo nije baš najbolja za naše telo, naš hram u kojem živimo.
Nisam ni za kakav ekstremizam, čak naprotiv. Mislim da je balans ključ u svemu. Jedan lep, zdravi balans i harmonija. Jer jedino mi imamo moć da kontrolišemo šta će ući u naša usta, u naše telo.
Meni je radna nedelja apsolutno sirova, ne kuvana i ne pečena hrana, povrće i voće, da , i semenke. A preko vikenda se razularim kao poludeli varavarin hehehe šalim se, preko vikenda sebi dopustim da jedem sve ono što i nije baš tako zdravo za mene, ali ima ukus koji mi u tom trenutku prija. I taj raspored mi baš prija, osećam se stabilno i zdravo, i uživam u toj kontroli koju imam nad svojim emocijama prema hrani, i navikama i celoj toj priči.
I moram još nešto da kažem što mi dosta ljudi šalje poruke na yt videima o ishrani koje sam pravila, a to je da se žale kako je zdrava hrana skupa.
To jeste istina, ali i nije, jer uvek ima kombinacija koje su ultra jeftine, ali treba malo više truda, što naravno nije u prioritetima prosečnog čoveka koji voli sve odmah, sada i na tacni.
Nekada davno, na mom jelovniku se nalazio samo džak starog peciva iz pekare za 150 dinara, a od povrća glavica kupusa, ili cvekla, šta god da je tog momenta bilo najjeftinije na pijaci. I to je bilo sve! Pa ti vidi, budi sad vegan, i bog zna kako zdrav. Imala sam sve moguće izgovore da se žalim i budem nesrećna, i bila sam, ali sam shvatila da je to ono što trenutno imam, i da sa tim moram sarađivati, amin. Sada, kad sebi kupim brusnicu u zdravoj hrani, blagosiljam svaku bobicu posebno kolko sam srećna i kolko uživam u zdravoj ishrani.
Ono što hoću da kažem je sledeće, kao i u priči o parama i lutriji, tako i ovde, nema ništa dok nam se svest ne promeni. UVEK možemo koristiti raaaazne stvari kao izgovor: jao nemam para, kad budem imala para onda ću jesti zdravu hranu i bobice peruanske mlečice. Ali nije stvar u tome, već čak i onda kada nemaš sve na gotovo i na tacni, da ipak načiniš trud i pronađeš u sebi sreću i zadovoljstvo u tome da u novčaniku imaš dovoljno da odeš i da kupiš glavicu kupusa, i napraviš salatu, najukusniju na svetu, ma da je magistriraš, i posle uživaš dok je jedeš sa suvim hlebom. E to je promena svesti. To. Tek nakon toga se dešavaju pozitivne manifestacije i promene, one konkretno vidljive okom
Možda sam malo skrenula sa teme, Spoyggeru premeštaj ako treba, ali mnogo ljudi me ovo pita, i ovde mi bilo zgodno da odgovorim.
Privilegija je biti u ovom telu, i ništa se ne podrazumeva. Kad god nešto jedemo, zapitajmo se kako time doprinosimo svom zdravlju, svom dragom telu, šta činimo za njega tom hranom.
( bože, moram prestati da se kreveljim, nisam o tome razmišljala 
)