Iza sedam gora i mora - isto je kao i ovde...
Posted: 23 Oct 2012, 21:32
Ove price sam pozajmio sa Bloger od Snežana Latinović
Živeo jednom princ zvani Jao, sa nadimkom Ja Nemam. U pojedinim danima, ime i nadimak su mu savršeno pristajali. Probudio bi se, prošetao svojim kraljevstvom i van njega i počeo pričati kao sumanut: Ja nemam…
Bio je jako nesrećan. Dvorani, ljudi u njegovom kraljevstvu i van njega, sa tugom bi ga gledali i pokušavali mu na sve načine pomoci, ali njemu u takvim satima nije mogao niko i ništa pomoći.
Dvorani su vremenom shvatili: Nema tu leka!
Pokušavali su dopreti do njega milion puta, čak su mu i dubili na trepavicama…
Ništa, ništa nije pomogalo. Bili su to dugi i mukotrpni pokušaji i što je najgore uzaludni.
Tu se dvorani pomiriše sa činjenicom da je princ opet osvanuo u raspoloženju: Danas je prosečno lep, normalan dan! Ja ga želim uništiti, ubiti.
I tu priči nije bio kraj. Tužno je bilo to što bi on i dvoranima i celom kraljevstvu i van njega, uništio, razbio dan, tako da oni poželeše da nikad nije ni svanuo.
II
Živela jednom princeza zvana Ja Imam, sa nadimkom Alo Ljudi.
Vremenom je njeno kraljevstvo počelo siromašiti i ona bi zbog toga često bila tužna i očajna.
Sve do onog dana kada se desio prvi težak čin - Nestao je ceo celcijat čovek iz kraljevstva , a za njim su odlazili i drugi ljudi.
Tako ona nauči prvu lekciju: Ja sam imala žive ljude, a bila sam očajna zbog toga što mi je kraljevstvo počelo malo siromašiti. Ovakvo siromaštvo, ne može se nadoknaditi.
Od tog dana princeza Ja Imam , nikad više nije bila ona stara.
Naučila je da u životu pronalazi mnogo više lepih strana. Objašnjavala je svim srcem dvoranima iz koje perspektive treba život gledati. Tako dvorani počese od nje učiti.
Normalno, nije bila srećna svih 365 dana, puta 24 sata. Dešavalo se da je povrede neki dvorani ili ljudi u kraljevstvu ili van njega. Da je neki prinčevi razočaraju, ali nikada više nije je moglo povrediti, niti dotaći: Ja nemam dragulje kao što ih ima princeza na nekom drugom dvoru. Ja nemam lepše konje i kočije, cipelice, balske haljine…
Ne, nikada.
Moglo bi je rastužiti to kad nema nekim ljudima dati više, jer im treba, ali je zato umela od sitnih stvari napraviti čuda i njima darivati ljude.Pažljivo je posmatrala kakva bi ih sitnica mogla obradovati. Nije to darovanje shvatala olako, kao ni ljude… Ako bi videla da neko voli lale, ona mu ne bi nikada poklonila krokodila.
Nije ona bila neki genije, samo je bila pažljiva i razmišljala je.
Jednoga dana zadesi princezu bolest zvana grip i ona dobi visoku temperaturu, za koju su i ptice na grani znale da joj teško spada. Ona se tu duboko razočara u zivot i poče patiti.
Posle nekog vremena seti se, da se zove Ja Imam. Sat za satom, dan za danom uporno se borila sa temperaturom i bila je srećnija nego ljudi koji su bili zdravi od glave do pete, od A do Š.
Setila se da se od toga ne može umreti. Setila se da ima oči, dve ruke, dve noge, da je cela…
I setila se koliko ima slepih, sakatih i onih kojima naizgled nista ne fali, ali su smrtno bolesni.
Dok se ona borila sa bolešću dvorani su počeli kukati, kako imaju ili nemaju, a ona bi ih opet strpljivo učila koliko imaju. Otvarala im je oči.
Neki se ljudi u kraljevstvu nisu dali naučiti.
Nije ona bila neki genije, niti filozof, pred njom su se otvarale, čiste jednostavne zžvotne stvari i ona dobi nadimak Alo Ljudi.
Alo ljudi!!!
Ne gledajte šta nemate, umrećete nesrećni.
Lupite glavom o zid ako treba, ali već jednom shvatite šta Imate.
Sutra se može desiti da nemate ni to.
Svakog minuta Vam se moze desiti.
Danas ste živi i zdravi, sutra Vas nema.
Alo ljudi!!!
III
Princ i princeza su živeli na dve različite strane sveta.
Princ Jao - Ja nemam, nikada nije upoznao princezu Ja imam - Alo ljudi.
Šteta…
Šteta sto ni ova bajka o princezi nije stigla do njegovog kraljevstva.
Tako je on živeo dugo i nesrećno, a ona dugo i srećno, do kraja života.
Alo ljudi!!!
Živeo jednom princ zvani Jao, sa nadimkom Ja Nemam. U pojedinim danima, ime i nadimak su mu savršeno pristajali. Probudio bi se, prošetao svojim kraljevstvom i van njega i počeo pričati kao sumanut: Ja nemam…
Bio je jako nesrećan. Dvorani, ljudi u njegovom kraljevstvu i van njega, sa tugom bi ga gledali i pokušavali mu na sve načine pomoci, ali njemu u takvim satima nije mogao niko i ništa pomoći.
Dvorani su vremenom shvatili: Nema tu leka!
Pokušavali su dopreti do njega milion puta, čak su mu i dubili na trepavicama…
Ništa, ništa nije pomogalo. Bili su to dugi i mukotrpni pokušaji i što je najgore uzaludni.
Tu se dvorani pomiriše sa činjenicom da je princ opet osvanuo u raspoloženju: Danas je prosečno lep, normalan dan! Ja ga želim uništiti, ubiti.
I tu priči nije bio kraj. Tužno je bilo to što bi on i dvoranima i celom kraljevstvu i van njega, uništio, razbio dan, tako da oni poželeše da nikad nije ni svanuo.
II
Živela jednom princeza zvana Ja Imam, sa nadimkom Alo Ljudi.
Vremenom je njeno kraljevstvo počelo siromašiti i ona bi zbog toga često bila tužna i očajna.
Sve do onog dana kada se desio prvi težak čin - Nestao je ceo celcijat čovek iz kraljevstva , a za njim su odlazili i drugi ljudi.
Tako ona nauči prvu lekciju: Ja sam imala žive ljude, a bila sam očajna zbog toga što mi je kraljevstvo počelo malo siromašiti. Ovakvo siromaštvo, ne može se nadoknaditi.
Od tog dana princeza Ja Imam , nikad više nije bila ona stara.
Naučila je da u životu pronalazi mnogo više lepih strana. Objašnjavala je svim srcem dvoranima iz koje perspektive treba život gledati. Tako dvorani počese od nje učiti.
Normalno, nije bila srećna svih 365 dana, puta 24 sata. Dešavalo se da je povrede neki dvorani ili ljudi u kraljevstvu ili van njega. Da je neki prinčevi razočaraju, ali nikada više nije je moglo povrediti, niti dotaći: Ja nemam dragulje kao što ih ima princeza na nekom drugom dvoru. Ja nemam lepše konje i kočije, cipelice, balske haljine…
Ne, nikada.
Moglo bi je rastužiti to kad nema nekim ljudima dati više, jer im treba, ali je zato umela od sitnih stvari napraviti čuda i njima darivati ljude.Pažljivo je posmatrala kakva bi ih sitnica mogla obradovati. Nije to darovanje shvatala olako, kao ni ljude… Ako bi videla da neko voli lale, ona mu ne bi nikada poklonila krokodila.
Nije ona bila neki genije, samo je bila pažljiva i razmišljala je.
Jednoga dana zadesi princezu bolest zvana grip i ona dobi visoku temperaturu, za koju su i ptice na grani znale da joj teško spada. Ona se tu duboko razočara u zivot i poče patiti.
Posle nekog vremena seti se, da se zove Ja Imam. Sat za satom, dan za danom uporno se borila sa temperaturom i bila je srećnija nego ljudi koji su bili zdravi od glave do pete, od A do Š.
Setila se da se od toga ne može umreti. Setila se da ima oči, dve ruke, dve noge, da je cela…
I setila se koliko ima slepih, sakatih i onih kojima naizgled nista ne fali, ali su smrtno bolesni.
Dok se ona borila sa bolešću dvorani su počeli kukati, kako imaju ili nemaju, a ona bi ih opet strpljivo učila koliko imaju. Otvarala im je oči.
Neki se ljudi u kraljevstvu nisu dali naučiti.
Nije ona bila neki genije, niti filozof, pred njom su se otvarale, čiste jednostavne zžvotne stvari i ona dobi nadimak Alo Ljudi.
Alo ljudi!!!
Ne gledajte šta nemate, umrećete nesrećni.
Lupite glavom o zid ako treba, ali već jednom shvatite šta Imate.
Sutra se može desiti da nemate ni to.
Svakog minuta Vam se moze desiti.
Danas ste živi i zdravi, sutra Vas nema.
Alo ljudi!!!
III
Princ i princeza su živeli na dve različite strane sveta.
Princ Jao - Ja nemam, nikada nije upoznao princezu Ja imam - Alo ljudi.
Šteta…
Šteta sto ni ova bajka o princezi nije stigla do njegovog kraljevstva.
Tako je on živeo dugo i nesrećno, a ona dugo i srećno, do kraja života.
Alo ljudi!!!
