ROMANTICNA GODISNJICA
Posted: 25 Feb 2013, 18:40
Danas je godisnjica vencanja, dan koji nikada nismo zaboravili niti propustili da
proslavimo. Sedim ovde sam ali se ne osecam usamljen...znam da si i ti samnom. Da, bilo
bi to 56-ta godisnjica ali zivot je imao drugacije planove za nas. Znam da nista nije za
uvek...sve ima kraj i u isto vreme znam da to nije kraj vec pocetak neceg novog. Za mene
je bio pocetak novog, potpuno novog iz temelja zivota.
Nisam tuzan i ne zavlacim se u proslost ali ne mogu da se ne setim. Secam se bez tuge,
bez gorcine u grlu i cak mogu da kazem da se rado secam.
Setio sam se jedne “romanticne” godisnjice koju smo proslavili na jedinstven nacin. Prvo
cu morati da objasnim neke stvari.
Bila je to prva godina ovde u Kanadi. Isli smo u skolu za engleski jezik i bilo nas je tamo
sa svih strana sveta. Naravno da je bilo i nasih Jugovica, Srba i Hrvata pored Ceha,
Italijana, Nemaca, Svajcaraca, Rumuna i jedne Japanke. Svi smo se lepo slagali, ma da to
nije vazno za ovu pricu. Tako jednog dana na odmoru pocne prica o poslu, novcu i neko
isprica kako ide sa nekom grupom nocu na igraliste golfa. Ne, ne nisu igrali golf...skupljali
su gliste. Hm, kazu nije tesko i dobro se zaradi. Te gliste je neko otkupljivao i prodavalr
su se pecarosima. Zamislim ti se ja i kazem zeni da bi ja to da probam. Dogovoreno,
kupim ti ja lovacku opremu, baterisko svetlo koje se nosi na sirokom lastisu i stoji na sred
cela. Iste veceri evo mene spreman da zaradim velike pare...dadose mi neku poveliku
konzervu...kad se ona napuni to je 500 glisti. Pocnem ja...agliste samo mile po onoj divnoj
travi...sagnem se i taman da je uhvatim a ona pobeze u zemlju. Nema veze idemo dalje, na
drugu, na trecu na desetu...ista stvar. Pita mene moj partner “Koliko si sakupio, Zipo” (da
tako su me zvali od rodjenja, cini mi se). “Ma nista”, kazem ja “gadne neke , samo beze”.
On se smeje i covek mi lepo objasni da glavu trebam da drzim malo ustranu da nebi svetlo
sijalo direktno na njih. Bas fino, uhvatih jednu i jedna po jedna ali ta konzerva nikad da se
napuni. Narod prica i cujem neko vec uhvatio 2000, neko 1000, neko 3000. Gledam ja
onu moju konzervu, jedva pola puna i kazem sebi da ce ti dolari slabo da dodju kod mene.
Doslo je i vreme da se ide kuci a moja konzerva tek 3/4 puna. Gledaju me svi i pocnu da
mi stavljaju od njihovih glisti, svako po malo i nekako navrsi se moja konzerva.
Stigao sam kuci i jedva hodam a nas stan na spratu. Gledam u stepenice i izgledaju mi kao
ogromna planina. Probam da zakoracim na prvi stepenik, ni govora...sve boli i butine i
ledja i sva mesta za koja nisam ni znao da postoje. Nema druge, spustim se na ruke i
polako, stepenik po stepenik na sve cetiri. Zena me je cula i otvori vrata, presece se kad
me je videla da puzim. Nekako smo uspeli da udjem u stan.
Uzelo mi je dan dva da se oporavim. Svi smo se sutradan smejali i kazu da su svi prosli
kroz to prvog dana. Nastavio sam sa tim poslom jer je imao odlicne izglede za buducnost.
Moja zena se pridruzila a i mnogi iz moga odelenja. Nisam spomenuo da smo imali i
jednog Cigu. Bilo je uvek zabavno sa njim...vrlo otresit a i oblacio se fino. Svirao je u
orkestru u nasoj Crkvi i bio je odlican. Svirao je kontrabas i gitaru ali je retko svirao
violinu. Svi su trazili da zasvira na “cemane”jer je zaista bio dobar ali on je to retko radio,
kaze da je to mnogo Ciganski instrument. Uvek smo se smejali sa njim. Mene je zvao
burazer a moju zenu snajka. Neznam zasto, mozda sto sam i ja bio crnpurast ali vise
nisam, sada sam dosta belicast, bar kosa. Nikada nije dovodio zenu na igranke i kad ga
pitaju zasto on je uvek rekao “Ma gde cu, moja Mileva je mnogo Ciganka.” a ko zna
mozda nije ni imao Milevu.
Tako smo mi postali strucnjaci za gliste i da vidis nakupilo se i dosta para. Dosao je i 19
septembar, godisnjica braka...nismo je zaboravili ali nismo nigde izasli jer smo tek
nekoliko meseci ovde, kesa mora da se stisne i odlucismo da idemo na nase gliste. Bilo je
jako lepo vece, vedro a zvezde samo trepere. Tamo je bila i jedna zgrada, klub i to je bilo
prvo vece da je bila osvetljena. Kada smo prisli blize vidimo da ima dosta sveta, nesto su
proslavljali. Nismo obracali paznju vec produzismo u potragu za glistama. Uvek je bilo
zabavno jer smo ostajali kao grupa blizu jedni drugima i uvek je neko nesto pricao, salili
smo se, psovali gliste i njinu celu familiju. Nosili smo termose sa kafom i naravno da smo
svi jos uvek pili tursku kafu, pa malo napravimo prekid, popijemo kafu, popusimo po
jednu pa nazad u lov na gliste.
Tako je noc tekla, zvezde treperele...rana jesen, ni toplo ni hladno. Zacuse se zvuci muzike
iz kluba, mesec zapoce svoje putovanje preko nebeskog svoda. Mi se pogledasmo za
nekoliko trenutaka...zagrlismo se...”Srecna godisnjica, Matori”, prosapta ona, “Srecna
godisnjica Matorka”, odgovorih ja. Ostali smo tako jedno vreme...mesec je obasjavao
njeno lice...velicanstveno je izgledala kao i davno na Kalemegdanu, pod Beogradskom
mesecinom...
proslavimo. Sedim ovde sam ali se ne osecam usamljen...znam da si i ti samnom. Da, bilo
bi to 56-ta godisnjica ali zivot je imao drugacije planove za nas. Znam da nista nije za
uvek...sve ima kraj i u isto vreme znam da to nije kraj vec pocetak neceg novog. Za mene
je bio pocetak novog, potpuno novog iz temelja zivota.
Nisam tuzan i ne zavlacim se u proslost ali ne mogu da se ne setim. Secam se bez tuge,
bez gorcine u grlu i cak mogu da kazem da se rado secam.
Setio sam se jedne “romanticne” godisnjice koju smo proslavili na jedinstven nacin. Prvo
cu morati da objasnim neke stvari.
Bila je to prva godina ovde u Kanadi. Isli smo u skolu za engleski jezik i bilo nas je tamo
sa svih strana sveta. Naravno da je bilo i nasih Jugovica, Srba i Hrvata pored Ceha,
Italijana, Nemaca, Svajcaraca, Rumuna i jedne Japanke. Svi smo se lepo slagali, ma da to
nije vazno za ovu pricu. Tako jednog dana na odmoru pocne prica o poslu, novcu i neko
isprica kako ide sa nekom grupom nocu na igraliste golfa. Ne, ne nisu igrali golf...skupljali
su gliste. Hm, kazu nije tesko i dobro se zaradi. Te gliste je neko otkupljivao i prodavalr
su se pecarosima. Zamislim ti se ja i kazem zeni da bi ja to da probam. Dogovoreno,
kupim ti ja lovacku opremu, baterisko svetlo koje se nosi na sirokom lastisu i stoji na sred
cela. Iste veceri evo mene spreman da zaradim velike pare...dadose mi neku poveliku
konzervu...kad se ona napuni to je 500 glisti. Pocnem ja...agliste samo mile po onoj divnoj
travi...sagnem se i taman da je uhvatim a ona pobeze u zemlju. Nema veze idemo dalje, na
drugu, na trecu na desetu...ista stvar. Pita mene moj partner “Koliko si sakupio, Zipo” (da
tako su me zvali od rodjenja, cini mi se). “Ma nista”, kazem ja “gadne neke , samo beze”.
On se smeje i covek mi lepo objasni da glavu trebam da drzim malo ustranu da nebi svetlo
sijalo direktno na njih. Bas fino, uhvatih jednu i jedna po jedna ali ta konzerva nikad da se
napuni. Narod prica i cujem neko vec uhvatio 2000, neko 1000, neko 3000. Gledam ja
onu moju konzervu, jedva pola puna i kazem sebi da ce ti dolari slabo da dodju kod mene.
Doslo je i vreme da se ide kuci a moja konzerva tek 3/4 puna. Gledaju me svi i pocnu da
mi stavljaju od njihovih glisti, svako po malo i nekako navrsi se moja konzerva.
Stigao sam kuci i jedva hodam a nas stan na spratu. Gledam u stepenice i izgledaju mi kao
ogromna planina. Probam da zakoracim na prvi stepenik, ni govora...sve boli i butine i
ledja i sva mesta za koja nisam ni znao da postoje. Nema druge, spustim se na ruke i
polako, stepenik po stepenik na sve cetiri. Zena me je cula i otvori vrata, presece se kad
me je videla da puzim. Nekako smo uspeli da udjem u stan.
Uzelo mi je dan dva da se oporavim. Svi smo se sutradan smejali i kazu da su svi prosli
kroz to prvog dana. Nastavio sam sa tim poslom jer je imao odlicne izglede za buducnost.
Moja zena se pridruzila a i mnogi iz moga odelenja. Nisam spomenuo da smo imali i
jednog Cigu. Bilo je uvek zabavno sa njim...vrlo otresit a i oblacio se fino. Svirao je u
orkestru u nasoj Crkvi i bio je odlican. Svirao je kontrabas i gitaru ali je retko svirao
violinu. Svi su trazili da zasvira na “cemane”jer je zaista bio dobar ali on je to retko radio,
kaze da je to mnogo Ciganski instrument. Uvek smo se smejali sa njim. Mene je zvao
burazer a moju zenu snajka. Neznam zasto, mozda sto sam i ja bio crnpurast ali vise
nisam, sada sam dosta belicast, bar kosa. Nikada nije dovodio zenu na igranke i kad ga
pitaju zasto on je uvek rekao “Ma gde cu, moja Mileva je mnogo Ciganka.” a ko zna
mozda nije ni imao Milevu.
Tako smo mi postali strucnjaci za gliste i da vidis nakupilo se i dosta para. Dosao je i 19
septembar, godisnjica braka...nismo je zaboravili ali nismo nigde izasli jer smo tek
nekoliko meseci ovde, kesa mora da se stisne i odlucismo da idemo na nase gliste. Bilo je
jako lepo vece, vedro a zvezde samo trepere. Tamo je bila i jedna zgrada, klub i to je bilo
prvo vece da je bila osvetljena. Kada smo prisli blize vidimo da ima dosta sveta, nesto su
proslavljali. Nismo obracali paznju vec produzismo u potragu za glistama. Uvek je bilo
zabavno jer smo ostajali kao grupa blizu jedni drugima i uvek je neko nesto pricao, salili
smo se, psovali gliste i njinu celu familiju. Nosili smo termose sa kafom i naravno da smo
svi jos uvek pili tursku kafu, pa malo napravimo prekid, popijemo kafu, popusimo po
jednu pa nazad u lov na gliste.
Tako je noc tekla, zvezde treperele...rana jesen, ni toplo ni hladno. Zacuse se zvuci muzike
iz kluba, mesec zapoce svoje putovanje preko nebeskog svoda. Mi se pogledasmo za
nekoliko trenutaka...zagrlismo se...”Srecna godisnjica, Matori”, prosapta ona, “Srecna
godisnjica Matorka”, odgovorih ja. Ostali smo tako jedno vreme...mesec je obasjavao
njeno lice...velicanstveno je izgledala kao i davno na Kalemegdanu, pod Beogradskom
mesecinom...
Prisutnost u momentu, život u svom najlepšem izdanju!