Forum Ratnika Svetlosti

http://www.youtube.com/watch?v=O7fXfCZ4sB4
Insert iz ovog crtanog filma, inspirisao me je da pokrenem ovu temu. Do sad je niko nije pokrenuo, a veoma je bitna. Tiče se naših predaka.

Koliko ste svesni važnosti vaših predaka, ljudi koji su do vas preneli iskru života? Koliko ste im puta, do sad zahvalili za to? Da li ih se do sad zamislili nekad, da li ste razmišljali o predcima? Vrlo bitno pitanje, a ako ne najvažnije, onda jedno od takvih. Svi smo svesni neke predodredjenosti, nema slučajnosti, većina kaže. Kad zaželiš nešto, afirmišeš, univerzum ti to isporuči, a ko ti je u stvari dopustio to i prepustio, ko ti je dao život da možeš da privučeš bilo šta u njega?
Roditelji, roditelji roditelja, dede i babe, svi oni zajedno, učestvuju u stvaranju vas takvih kakvi ste, a da li ste im ikad zahvalili na tome?
Sledeće pitanje je isto tako važno, nemože se odrediti koje je važnije, a to je pronalazak nas onakvih kakve su nas naši Očevi i Majke napravili. Postoji samo jedna uloga, koju kroz ovaj život živimo, postoji samo jedan život iz ove prespektive, prošli i budući su tako daleko od vas, da je to previše apstraktno za objasniti.
Da li ste našli vaše mesto i kako znate da ste uspeli u tom traganju?

Naši predaci u ovom svetu žive kroz nas, a da li ih prihvatamo, da li to želimo? To pokazujemo kroz način na koji se ponašamo u ovom životu, koji su nam oni podarili.

ja jako uzivam u tome kad pogledam svoje noge pa se podsetim da takve imaju mama i baka,
sto imam kosu i oci kako tata i deka,profil na drugu baku... i sve tako redom :-):-)
posto smo retko zajedno pricinjava mi jos vece zadovoljstvo
bas recimo to kada vidim svoje oci u ogledalu kao da sam pogledaka u oci svog tatu
osetim se lepo jer ih sve zajedno uvek nosim sa sobom
rezultat sam svih njih i prelepo je jer pripadam negde
imamo porodicno stablo godinama,i savrseno mi je jasno gde sam ja tu
i volim stare fotografije
a volim i postujem rad svojih predaka i sve sto su stekli a ja nasledila jako puno i osecam njihovu energiju koju su ostavili u tome (bilo da se odnosi na rucne radove ili zemju ili bilo sta )

u sustini svesna sam mesavine svih njih na mom telu
i upijenih recenica koji su mi oduvek govorili svi oni koje su tane i netacne
i zadovoljna sam i srecna svojim odabirom porodice i predaka :-):-):-)

Ja bih volela da imam porodično stablo, ali nemam Uvek me je to zanimalo i volela bih da znam odakle dolazim, u tom smislu. To mi je ultra interesantno.
Ne smatram da naši preci žive kroz nas. Možda nisam dobro shvatila Buki tvoje izlaganje, ispravi me slobodno. Volim da mislim da sam ovde samo ja i niko osim mene ne leluja iznad moje glave. Nikada nisam posmatrala sebe kroz svoje pretke. Ti si mi prvi put ukazao na takvu ideju.

Kakva "slučajnost", neki dan sam sjedila s bakom i zapisivala imena predaka, onoliko koliko ih se ona sjeća. Uspjela sam doći do praprabake (šukunbake) i šukundjeda. Znam otprilike gdje su živjeli i čime su se bavili, baka je ipak stara i senilna pa se ne sjeća previše detalja. Ali uočila sam kako imam krvi iz različitih europskih zemalja, to je samo s mamine strane porodice. Uskoro ću otići kod druge bake da mi govori o svojim precima. Mislim da imam puno više njihovih gena, jer karakterno i izgledom jako podsjećam na oca. Bit ću iskrena, dosad se nisam previše bavila time. Ne zato što mi to nije bitno, nego zato što sam orijentirana na ono što se događa sada, iz nekog razloga nisam imala potrebu čeprkati po prošlosti, iako znam da bih to trebala činiti što češće. Ono što od prije znam o porodici s očeve strane, jest to da su svi izrazito emotivni, da su za ljubav spremni sve učiniti, ali su i dosta pasivni te zataškuju svoje osjećaje. Heh, upravo takva sam i ja.

Baš kao što Jovana kaže, ja isto volim gledati neke svoje tjelesne odlike znajući odakle su potekle.
Kad vidim da mi je kosa i dalje bujna i čvrsta unatoč farbanju, to zahvaljujem mami.
Kad promotrim svoje crte lica, oblik usana, smeđe oči, prčasti nos, znam da je to otac.
Kad promotrim oblik svojih prstiju, znam da je to majka, a njihova duljina i vitkost potječe od oca.
Kad postanem nezadovoljna svojom građom, time što sam visoka i mršava, podsjećam se na to da su mog oca prepoznavali upravo po toj fizičkoj osobini, i onda se nasmiješim znajući da imam vječnu uspomenu na njega, a to sam ja sama.

I dugo sam bila uvjerena kako svi u obitelji imamo smeđe oči, dok se nisam malo bolje zagledala u oči svoje bake dok mi je pričala o precima. Primijetila sam da su njezine šarenice na rubovima svijetloplave, a u unutrašnjosti tamnosmeđe. Pitam se, gdje li su se te plave oči zagubile u našoj obitelji?
Također me oduševi kada mi ljudi kažu da brat i ja imamo sličan hod. To je jedina stvar po kojoj zaključuju da smo brat i sestra, inače smo totalno različiti. Geni su baš zanimljiva stvar

ja sam na taj nacim pocela da razmisljam od srednje skole kada je moj deda-deka umro
a ja sam celo detinjsjvo sa njim provela
samo on i ja kuci,pravili smo haos!
mogla sam da ga sminkam,da skacem po krevetima, da pravim razne stetice
nacrtala sam njegov portret sa 12godina koji je jako verodostojan,pokazacu vam jednom
kada je on umro nedostajao mi je,trazila sam nacin kako to da shvatim,
i nasla sam mnoge njegove recenice,karakteristike, njegov fizicki izgled na sebi
tako da sigurna sam da deo njega zivi u tati i meni
a drugi deo njega,njegova dusa uziva negde

ne mislim ni ja da duse nasih predaka zive kroz nas,kao sto je rekla Vina
ali tela,svakako da da -to nas veze sa nasima
:-*:-*

Vina wrote: Nikada nisam posmatrala sebe kroz svoje pretke. Ti si mi prvi put ukazao na takvu ideju.

Evo reći ću ti još nešto, pa ti porazmisli.
Shvati jednu stvar, mi smo ovde jedanput, baš ovakvi kakvi smo sada. A takvima su nas naši preci napravili, a ako usvoimo princip, da je jedan život, onda bi naši pomagači i učitelji bili naši prijatelji i predaci, što i nije nelogično.
"Samo jednom se živi", to je potpuno tačno, jer ti se sledeći put nećeš roditi, ako se rodiš, u istom telu. A kome treba zahvaliti za takav izgled, situaciju i temperament, predacima.
Bilo bi lepo, prihvatiti negde u malom mozgu, da su nam oni jedni od najvećih i najbrojnijih učitelja, da bi im lajkše zahvalili.
Ne baš lakše, ali iskrenije.
Zahvale mozga su površne i ne dotiču se srca-duše.

Vina wrote: Volim da mislim da sam ovde samo ja i niko osim mene ne leluja iznad moje glave.

Voli ti to, ali nemoj se odricati predaka, jer oni su itekako iznad tvoje glave, i u glavi i u kosi, očima, baš kao što su lepo to opisale Krijesnica i Jovančica.
Siguran sam da su naši preci, koji su u medju životu, tu pored nas i da nam oni dosta pomažu u spoznaji. Oni su vezani za nas, koliko mi za njih, a ako razmišljamo o njima, oni će to osetiti i pomoći će nam na neverovatne načine da dobijemo ono što nam treba ( ovako nekako ja shvatam zakon privlačnosti, ali nisu tu samo naši preci, već i ostala svetlosna bića )

jovanajovana10 wrote:tako da sigurna sam da deo njega zivi u tati i meni
a drugi deo njega,njegova dusa uziva negde

Nisi sigurna, ali osećaš donekle da je tako
To je istina, jer postavi sebi ovakvu situaciju, liturgija je u pitanju, a sveti duh se u isto vreme spušta na svaku liturgiju. Kako bi to objasnila?
Bića svetlosti nisu ograničena prostorom, vremenom, mestom. Oni su sveprisutni, mogu boraviti na 10 mesta od jednom, ako je to potrebno.

O tome dosta priča Doren Virtu, sad si me podsetio, imamo na sajtu tekstova njenih baš o tome kako su naši anđeli čuvari i naši pretci, mogu biti, ako poželimo. Pogotovo ako smo bili bliski u ovom životu, tipa baka deka i sl.
Iskreno, ja ne osećam nikakvu bliskost sa mojim baš davnim, davnim precima... Nikad mi nije palo na pamet da ih 'pozovem' u sebi, i da ostvarim komunikaciju, ali apsolutno verujem u to, i možda jednog dana poželim
LInk za prevode Doren Virtu na našem sajtu http://ratnicisvetlosti.com/?s=doren+virtu

Nije poenta da ih ti zoveš da budu tvoji andjeli čuvari, oni su tu uvek za tebe. Bitno je da im se zahvali na ovom životu koji su nam preneli, da nije bilo njih takvih kakvih je bilo, ne bi ni nas, ovakvih kakvi smo. Pomolite se za njih, ukoliko osetite da treba, jer postoje oni kojima je potrebna vaša pomoć, a ne samo oni od kojih ona stiše.

Buki nisam sigurna niusta,je se ne secam niceg sem ovog zivota
ali cesto sanjam sve svoje 3dede koje pamtim i odrasla sam pored njih u devetoclanoj seoskoj porodici,tajo da sam kao mala osetila njihov umor i odmor i srecu u rad i ljubav,
bili smo jako bliski.
Objasnili su mi odavno da ne trebam da se plasim njihove "pojave" ili da odlazim u njihove sobe
kasnije uvek kada sam ih sanjala dogodile su se divne stvari
osecam,sto ti kazes da paze na mene

ja sam samo htela poznavajuci genetiku pomalo kao nauku da kazem da "kroz mene"jedino zive genetskim osobinama
a njihov duh je slobodan,kao sto je i moj,
nas duh nije u srodstvu (iako nam je podrska) samo su nasa tela u srodstvu
mi smo rod u ovom zivotu (krvno srodstvo) u nekom proslom nismo bili niti cemo biti u buducem
svako je zaseban "duhom" i doprinosi tokom postojanja samo sebi,a u isto vreme svi smo mi rodjaci ,sve sto vidis oko sebe i napredujemo u zajednici
to je moje misljenje jer verujem u reinkarnaciju (zakone fizike) i genetici kao sto verujem i virusologiji (virusu je potrebna celija da bi mogao da se reprodukuje i da opstane,tako nesto qlicno i ljudima telo, mi smo u njemu "virus" ali ne patogeni )
ti imas svoje osnovano na veri i ja to postujem
ne mozemo ni ja ni ti da 100% tvrdimo da smo upravu
tako da ne vredi raspravljati

Ne vredi raspravljati, ali ti si u ovom životu i u duhovnom i u krvnom srodstvu sa tvojim predacima. Ne želim da ubedjujem nikoga ni u šta, ali smatram da je to tako, jer mi smo kroz njihov duh, dobili mesto ovde gde smo, a ako smo kroz njihov duh ispoljili svoj, znači da smo u duhovnom srodstvu sa njima. Osećaš povezanost sa dekama tvojim, a da li je to krvno srodstvo ili duhovno?
Njihov duh je slobodan da ti pomogne, isto kao što je i tvoj da pomogneš nekome drugome.