Forum Ratnika Svetlosti

DAVNO, DAVNO…

Davno, davno i još davnije živeo je neki čudan narod u nekoj čudnoj zemlji. Toliko čudna i zemlja i ljudi da je to danas prosto neverovtno i ne bi se verovalo da i u bajkama može tako nešto da postoji ali to nije bajka, verujte mi ako hoćete. Možete i da neverujete ali ću vam ipak reći da je to ista zemlja u kojoj vi sada živite, malo ili mnogo različita a neki od tih ljudi još uvek žive među vama. To su ljudi koje neko od vas naziva raznim imenima (koje neću nabrajati jer bi uzelo isuviše mesta), pretpostavljam u znak poštovanja. Kažem vam da je za neverovati pa i sam ponekad ne verujem takvim pričama. Što se vas tiče možete kako hoćete.

Toliko bi moglo da se priča o tome da je nemoguće sve nabrojati a bilo bi vam i dosadno i ličilo na priče vaših roditelja u koje nikada niste ni verovali. Moram da upozorim sve koji misle da su kompjuteri, radio i televizija u boji oduvek postojali, da budu pažljivi, naročito ako iznenađenje ili razočarenje nepoželjno deluju na zdravlje. U tom slučaju uzmite ovo kao bajku.

Počnimo od pećina u kojima su oni živeli i koje su nazivali kućama. Naravno da su postojale različite kuće ali je većina izgledala ovako. Glavni deo kuće je bila kujna (ili kuhinja) i različiti broj soba. Najčešće bi to bila kuhinja i jedna spavaća soba. Po potrebi bi se našao i krevet u kuhinji. Dobro ste pročitali, nije bilo dečijih soba a neka sretnija deca bi imala svoj sopstveni krevet. Namestaj bi bio vrlo sličan u svakoj kući i svodio se na mesto gde se jede i mesto gde se spava. Ne nisam zaboravio na kupatilo a nisu ni oni, nikada nisu znali za to. Nemojte misliti da se nisu nikada prali. Svaki dan su se prali „od nekle do nekle“ a „nekle“ su prali kada se kupaju. To je obično bilo jedanput nedeljno, trebalo-netrebalo i kuhinja bi postajala kupatilo. Unelo bi se korito za veš, voda bi se zagrejala na šporetu. Znam da se neki od vas sećaju toga samo nećete da kažete jer bi neko pomislio da ste i vi stari. Neću da kažem da nije bilo tekuće vode i kanalizacije u kućama, voda je tekla kad god bi se nagnula kanta za vodu koja se dopunjavala iz česme negde u dvorištu.

Kanalizacija je bila poveća kofa koja se praznila u pomijaru negde u dvorištu. Naravno da su i oni imali klozete ali ne u kući već negde u ćošku (ili budžaku, koju srpsku reč više volite) daleko u dvorištu. Ti klozeti su imali i edukativnu namenu, učili su decu da se oslobadjaju straha od mraka i neprirodnih bića, koja su im uvek bila iza peta sa ispruženim rukama spremnim da ih zgrabe. Deca bi uvek bila brža i tokom vremena bi trčali sve sporije. Pošto se ništa nije dešavalo počeli bi i normalno da hodaju, skupili hrabrost da se okrenu i uvide da niko nije iza njih. Zar to nije bolji način nego pričati deci i ubeđivati ih, ovako su se sami uverili.

Nameštaj u kućama je bio uvek isti, nije se znalo za stari nameštaj i uvek je bio moderan, Ti čudni ljudi nisu imali želju da bacaju stare stvari i kupuju nove. Koliko god zvuči neverovatno ništa se nije koristilo malo pa bacalo. Ako je nešto trebalo da se popravi to je učinjeno i dalje je vrlo dobro služilo. Slično je bilo i sa brakom. Naravno ako nešto nije moglo da se popravi onda se zamenjivalo. Potomci tih čudaka su počeli da menjaju sve da bi bili sretniji...kad je muzika postajala loša, menjali su instrumente ne realizujući da su muzikanti krivi za lošu muziku a ne instrumenti.

Čak je i razonoda bila čudna. Zamislite, molim vas, čitanje knjiga i ne samo da su oni čitali nego su naučili i jadnu decu da čitaju, da razmišljaju i nalaze pouku u tim knjigama. Doduše nisu oni krivi, nisu imali televiziju i ostala sredstva edukacije, morali su da razmišljaju umesto da dobiju sve odgovore i tumačenja baš onako kako je potrebno u društvu u kome živimo. Zamislite još da su čitali knjige glasno, jedan čita a cela porodica sluša i kakva korist od toga? Uveče bi dugo sedeli u polumraku i piljili u vatru i njen odsjaj iz šporeta, pričali priče, svi zajedno pevali, pravili senke sa šakama i prstima koje su se pojavljivale na zidu i trebali da se odgonetnu na koju životinju liče. Za neverovati a pored toga su se smejali i izgledali zadovoljni i sretni. Kako su samo postupali sa decom? Učili ih da poštuju druge ljude, da budu učitivi, da biraju rečnik. Nisu kupovali gomilu poklona deci, pa kako su ta deca mogla da znaju da su voljena? Umesto „vrednih“ poklona pomilovali bi ih, zagrlili i poljubili, izem ti poklon. Deca nisu smela da vrište, da lome, da odgovaraju, da ikoga nazivaju raznim imenima, nisu smela da rade šta im padne na pamet. Zar još neki primer treba da bi se videlo koliko su bili čudni. Kako su ta deca mogla da razviju svoju ličnost i postanu korisni članovi društva. Zavaravali su decu sa nekim zagrljajem, poljupcem, razgovaranjem, saslušavanjem i nekom savetovanjima. Pravili su im sami igračke i učili decu da sami prave iste. Kažem vam čudan neki narod.

Moglo bi se mnogo pisati i navesti mnogo primera ali mislim da je dosta da pokaže njihovu nenormalnost. Budite zahvalni da ne živite u tom nakaradnom dobu i tom čudnom vremenu. I sami vidite koliki je napredak učinjen, koliko ste vi srećniji, koliko ste postigli slobodnim razvijanjem ličnosti, koliko je celo društvo napredovalo. Uživajte sve plodove, imate sve što se poželeti može. Pogledajte oko vas, teško je naći nekoga ko je nezadovoljan, ko je razočaran, ko je melanholičan, ko je tužan, ko pati, ko je izgubljen. Sve je baš divno.

Zamolio bih vas samo nešto. Jeste da su to bili čudni ljudi koji su živeli u čudno vreme i čudnoj zemlji ali kada sretnete nekog starca ili staricu koji se jedva kreće, nemojte ih gurnuti već im ponudite ruku da im pomognete da predju ulicu, ponudite im mesto da sednu, pokažite im da niste baš takvi kako vas oni zamišljaju. Mnogi od njih su se promenili i postali džangrizali, nezadovoljni i na njih utiše promena društva. Mnoge stvari ne mogu da razumeju...možda krive sebe i pokušavaju da pronadju gde su pogrešili...možda nisu imali šta da pojedu za doručak ili ručak...možda je društvo na njih zaboravilo...na neke je to dovoljno da postanu takvi kavi jesu. Najvažnije je da realizujete da ćete i vi jednog dana postati stari...razmislite o tome. Verovatnoća postoji da mnogi od vas već nisu zadovoljni današnjim društvom i da će svoju decu vaspitati u drugom smeru. To je život i sve je moguće. Moguće je da nova generacija neće misliti o vama kao što vi mislite o prethodnoj generaciji. Što se tiče mene, dižite ruke, ja sam nekoliko generacija ispred vaše prethodne...oops, odao sam se da sam pisao o svojoj prethodnoj generaciji...praistorija.

Ovde sam pokušao da opišem način života pre pedesetak, sezdesetak godina i da ga uporedim sa sadašnjim, modernim životom. Mislio sam da obrišem ovaj post jer nisam uspeo u nameri ali sam ga ipak ostavio. Možda je tekst konfuzan i zato sam dodao ovo objašnjenje.

Nista nije konfuzno, sve je kako treba da bude i ovako jeste.

Ja sam se jednom okupala u koritu za svinje...

Moje najranije sećanje je na neku operaciju. Imala sam dve ipo godine i operaciju kile. Svi tvrde da je nemoguće da se iko seti ičega pre pete godine. Neki pominju i četvrtu. Ja se sećam svega i veoma detaljno sam mami opisala sve; i operaciju i vađenje konaca i ko je kad dolazio u posetu od rodbine i šta su mi kupili. Sećam se i nekog dečaka koji je bio samnom u sobi.
Mama je bila u šoku danima. Ja nisam ni znala da su pravila takva da se ne trebaš sećati više od onog što nauka dokaže.
Sećam se da je tata dolazio da me poseti i švercovao Tops. Ko se seća Topsa? To je bio neki keks kao Jaffa keks. To mi je kao bilo zabranjeno da jedem, ali je tata to švercovao i učio me kako da sakrijem da doktori ne vide. Samnom u sobi je bio neki dečak. On je bio u krevetiću (bolničkom, sa ogradicom) preko puta mog. Igrali smo se igre bacanja cucle (dude). Ja njemu on meni.
Kasnije se sećam obdaništa. Vrtića. Sećam se da sam najsporije jela. Uvek bi svi završili i otišli u sobe, a ja sam peglala i žvakala i žvakala. Sećam se onih kuvarica koje su nalakćene na štokove od vrata gledale u mene i čekale da završim. Sećam se da smo posle ručka imali obavezno spavanje. I da bi svi vrlo brzo pospali. Svi osim mene. Puštali su nam neku priču na gramofon i svi bi pali u trans. Ja bih žmurila i čekala da teta Maca (tako se zvala moja vaspitačica) ode u drugu sobu na zaslužen odmor sa drugim tetama, na kafu, cigaru i tako to. A onda bih se ustala i redom svu decu cimala da se probude. I kad bih izvirila i videla da teta Maca dolazi da vidi kakva je to buka, ja bih uletela u krevet i pravila se da spavam. Žena bi ušla i zamalo pala u nesvest: deca su skakala po krevetima, vadila neke lopte iz ormara, igrala se sve u šesn'es'. Na kraju su me uhvatili. Ne sećam se kazne. Samo znam da su svi nešto vikali na mene i da je mama kad je došla s posla i secam se da su joj nešto govorili dok me držala za ruku. Ne sećam se da li je bila ljuta , ali se sećam da su rekli kako će me izbaciti iz obdaništa. Ne znam zašto sam to radila jer sam bila poznata kao najposlušnije dete nadaleko. I dan danas svi pominju koliko sam bila mirna i dobra. Svi su hteli da me čuvaju. Tako da ne znam sta je bio razlog.
Sećam se snega 1984.godine u Travniku. Te godine je bila Olimpijada u Sarajevu i kažu da nikad nije veći sneg pao. Taman koliki je bio potreban. A ja se sećam da je sneg meni bio do ramena. I da je ispred zgrade bila prokopana i napravljena stazica i da sam toliko bila mala da se meni činilo da idem kroz tunel. Imala sam četiri godine. Kažu da nema šanse da se sećam toga.
Moja mama je imala smenu u fabrici od šest sati ujutro i dovodila me u obdanište u pola pet. To znači da sam se budila u pet. Sećam se kad bi me oblačila ja sam spavala i ne bih imala pojma kako sam hodala. Mislim da sam hodala i spavala. I onda bih došla u obdanište i tamo je bilo nekoliko dece čiji roditelji su morali da budu na poslu rano i samo bi nam obukli papučice koje smo zvali pape i tutnuli nas u sobu i odjurili. I mi bi spavali kao sardine na podu do pola osam kad dolaze ostala deca.
Sećam se da je jednom došla neka ekipa i postrojila nas decu. Naložili su nam da se prošetamo od zida do zida prostorije. Zatim su izabrali mene i još jednog dečaka za neku priredbu. Tada sam imala pet. Nakon toga su me vodili u grad na neku probu. Na kraju sam shvatila da je u pitanju bila modna revija. Neka modna revija koji se odrzavala nekoliko dana za redom. Konfekcija ''Borac'' Travnik je tada radila punom parom. Mi deca smo trebali da prezentujemo dečiju konfekciju. Ovako je to izgledalo: Moja mama i ja krenemo peske i usput pokupimo tog mog druga (ne secam mu se imena). Odemo do ''Borca'' i tamo nas prihvate neke silne žene. Oblače nas i čupaju nam kose raznim čudima. Onda se sala nakupi i dodje strasno mnogo ljudi. Počne program, televizija snima uživo, voditelji, pevači. Sećam se da je pevala Tereza Kesovija pesmu ''Nono moj dobri nono''. Ja nisam znala šta znači Nono i smatrala sam to najglupljom pesmom na svetu. Onda krenu manekenke da izlaze, a zatim izvedu i nas. Mene vodi devojka, a mog druga maneken. Ona pista je dugačka i kad dodjemo na kraju moramo kao malo da zastanem i stavim jednu ruku na kuk i okrenem se,pa opet zastanem i zatim se vratim iza paravana. I sve lepo izgleda dok ne zakoračiš iza paravana. Tada te povuku neke žene i krenu da te svlače brzinom munje. Nešto kao u Pit Stopu. Rašire ti ruke i noge. Jedna te svlači. U isto vreme te druga oblači, a treća čupa kosu i pravi friz. Ti samo stojiš. To strahovito boli. I cimaš se levo desno. Onda te opet povuku i izbace napolje i ti tako šetaš. Drugu noć mi već nije bilo zabavno. Treću noć je došla cela moja familija da me gleda. Tata,baba, tetka, tetak, svi rodjaci, mama, njene prijateljice, kumovi. Verovatno su ih tada pustili. I dan danas mi zamare jednu stvar: Kažu, da pošto bih došla do kraja bine, tj.napred, pred publiku, da bi se oni ubili od mahanja, ali da ja nisam nikog bendala ni tri pare i pravila sam se da ih ne poznajem. Samo bih se okrenula i otišla. A ja ih uveravam već preko dvadeset pet godina, da kad si gore ne vidiš od reflektora ništa. Poslednje, finalno, veče kada su svi manekeni izašli da prošetaju u krug zajedno, ja sam se malo pogubila u koreografiji i krenula u pogrešnom pravcu, a tada me u naručje uzeo neki muškarac. Bio je prelep. I dan danas se sećam kako je izgledao. Imao je malo prosede zaliske. Imao je divno lice. Ja sam buljila u njega i on me je nosio. Rekli su mi da je to bio tada najbolji i najpoznatiji jugoslovenski maneken. Ja ne znam kako se zove. Ali se sećam da sam se zaljubila.
I tako...
Na kraju treće večeri su se zahvalili mojoj mami i to sve je prestalo. Mnogo je, bre, bilo naporno.
Moja mama je dobila slom živaca jer sam ja za poklon dobila loptu. Jednu belu, plastičnu loptu sa štrumfovima. Ona je očekivala da ću dobiti bar neku gardarobu na poklon i tome se radovala najviše. Ja sam bila srećna sa loptom. Moja mama i dan danas kad priča o tome izgovara sa gnušanjem taj deo kolike su cicije bili i da sam dobila samo plastičnu loptu, a to zvuči ovako:''Jeb'la ih lopta! Da ih jeb'la! Tri dana smo k'o budale išli i tebe su namučili zbog lopte!Serem im se na loptu!''
(ovo su reči moje mame nemam ja ništa s tim)
I tako.
Eto, napisah i ja šta je bilo davno. Malo, onako za moju dušu.

Hvala, drug Clan.
Moja secanja pocinju od trece godine. Tada sam , kako moji roditelji kazu, prvi put pobegla od kuce ( i jedini, po meni)
U Nemackoj, u Svertama, tu sam rodjena. Bilo mi dosadno, moj plisani zec i ja smo otisli do kraja grada, htela sam da ga trampim za neke slatkise, ali neki grozni ciko nije hteo da uzme zeca , pa sam posla kuci, nazad. To je par kilometara, nekoliko semafora, malo manje automobila nego danas (khm, dosta manje).
Za mnom u potragu u posli roditelji, policija, vatrogasci i jedna cela skola , jer smo ziveli preko puta te osnovne skole.
Na semaforu, dve ulice od nase, me ugleda cerka naseg komsije, Nemica, uzme u narucje i vrati kuci. Znate, ja tada nisam znala dobro srpski, ali nemacki mi je bio kao maternji, do moje pete godine.
A ja sam uredno cekala zeleno za pesake, na svakom semaforu, mislim da nisam imala bas pune tri godine, ali sam znala da sam na pravom putu
To je bilo prolece 1977 god.

hahahaha...super
Ja sam skontala da ti nisi pobegla od kuce nego krenula da obavis neki biznis.
Zeca za slatkiše. I vidis kako si pametno dete bila, na svakom semaforu cekala zeleno. Ekstra.
Ja sam imala jednog plišanog medveda, zvanog Medo. I vucarala sam ga dok mu nisu poispadale oči i nos i na kraju je počelo da ispada neki stiropor iz njega (čitaj:creva) i mama je to ušivala dokle je mogla, ali na kraju se raspao sav...
Jedna od omiljenijih igračaka mi je bio električni voz. Bio je na baterije i činio jedan krug. Time sam se igrala do besvesti.
Volela sam da se igram doktorice. Uzela bih svoje igračke i lečila ih tako što sam im zabadala hemijsku olovku u zadnjicu.
Sve lutke su bile išarane po turu.
Volela sam da se igram čarobnjaka. Kao ja sam bila dobri čarobnjak koji je čuvao svet od zlog čarobnjaka. Toliko sam se ufurala u te svoje moći da sam svezala peškir oko vrata, na glavu bi stavila neku plastičnu ćasu za mućenje kolača i tako nešto kao štap i po kući sve omadjijavala. Npr.kad mi se nije jelo neko jelo ja bih zamahnula rukom iznad recimo punjene paprike pretvorila to u kolače i sve bih smazala.

Zdenka i DV hvala na lepim pricama koje su ulepsale ovu temu.
Sad slobodno smem da kazem da poznajem jednu manekenku i jednu biznis zenu i koliko ce skociti moja vrednost.

Dragi moji odlicne su vam price... i mislim da cete se sloziti da i ovaj mali nema sanse da se ne seca ovog svog nastupa i posle x-godina.

http://www.youtube.com/watch?v=JN2SQ4m7 ... f9CKMQ1FpM

Posebno se pamte vanserijski dogadjaji. Moj sin kaze da se seca svog prvog susreta sa delfinima, fascinirao ga je sou kada je sa nesto vise od 2 god.bio prisutan na Malorci.
Tada se zaljubio u njih i srecom je svoj san ispunio sa 7 godina posto je imao priliku da "jase" na delfinu u Beogradu kada je jedan takav sou gostovao. Deca, svih gradova kroz koje je sou prosao, su mogla svojim crtezima odnosno tekstualno da izraze utiske pa je on tom prilikom osvojio i 2. nagradu od umetnickog zirija za svoju ilustraciju a posle je i odstanpana knjiga uspelih radova tako da ima lepu uspomenu.

Najzad, bas lepa prica.