KAD DEO TEBE POSTANE TUGA
Posted: 10 Jul 2013, 20:20
KAD DEO TEBE POSTANE TUGA
Ovo sam napisao 2004te godine.
Juce 27 avgusta u deset do sedam posle podne navrsilo se 2 godine od kako je moja draga
supruga napustila svoje telo i otisla na bolje mesto u bolji svet. Osecam potrebu da pisem
ali necu pisati kako je to bilo za mene. Resio sam da opisem nekoliko zadnjih dana.
Pronadjeno je da ima rak u junu 2002, dva meseca pre toga. Ispostavilo se da je rak uzeo
toliko maha da nije bilo ni malo nade. U najboljem slucaju mogla bi da zivi najvise dve
godine. Prosla je kroz radiacije i na nase zadovoljstvo osecala se odlicno. Medjutim dva
dana kasnije dobila je strok odneli smo je u bolnicu. U bolnici je provela dve nedelje,
bolovi su bili neiizdrzljivi i poceli su da joj daju morfin, sve vise i sve cesce i sve manje je bila svesna. Nekoliko zadnjih dana doktori su promenili morfin sa necim drugim, postala je svesna i to je o cemu hocu da govotim. Svo vreme dok je bila u bolnici ja i nasa
dobra Mafi (pas) smo bili sa njom u sobi dan i noc. Ta bolnica u nasem malom mestu je
verovatno jedina u svetu da dozvoli da pas bude u sobi. Za vreme te dve nedelje moja
draga zena je lezala nepomicno, odbijala je svaku hranu pa cak i vodu. Nikome nije
dozvoljavala da je dotakne, cak ni da joj blizu pridje. Tri dana pred "smrt", kada se
probudila pocela je da se pomera u krevetu. Bila je u odlicnom raspolozenju, pricala je,
smejala se, grlila nas je i ljubila (nas sin je bio sa nama). Dozvolila je da je umiju i ocesljaju i
naravno to nam je dalo veliku nadu. Necu ici u sve detalje samo cu opisati zadnji dan. Tog dana je razgovarala sa nasom decom, unucima. Nikoga nije bilo u sobi i to je izgledalo kao kad se razgovara preko telefona. Kaze nesto pa onda stane i slusa, davala im je savete...ja sam se malo odmakao i pustio je da na miru obavi sta je izgleda morala da uradi. Onda je dugo pricala meni ali posto je njen govor bio otezan i tesko razumljiv (zbog strok) nisam veliki deo mogao da razumem. Onda je pocela da prica o putovanju,pitala me je dali sam spreman, dali sam sve pripremio, dali je vreme da krenemo. Dala je i tacno vreme polaska na put, deset do sedam. Pored kreveta je videla tri osobe, bica i razgovarala sa njima. Na kraju je ostao samo jedan koga je zvala Sid.
Pitala me je dali sam spreman da krenemo i dali znam kako cemo stici tamo. To me je pitala vise puta, onda je pogledala ispred sebe gde je videla Sid, okrenula se prema meni i rekla dali sam cuo, on ce nas odvesti. Malo posle toga je rekla da je tu i njen tata i on ce isto pomoci. Ponovo me je pitala dali sam spreman i upitno me pogledala pitajuci " ... i ti ces da ides sa nama, jel tako?". Ja sam uvek odgovarao na sva pitanja. Kada je to rekla,ponovo je pogledala napred, okrenula se prema meni i pitala me dali sam cuo da je Sid rekao da ja neidem sada i da cu doci kasnije. Onda je zaspala a ja sam izasao napolje da popusim. Kada sam se vratio zatekao sam je da sedi na ivici kreveta a zadnje dve nedelje nije mogla ni da se pomeri. Zazvonio sam za pomoc i dve sestre su dosle i polako smo je vratili u krevet. Nije proslo dugo i zadnji dah je uzela tacno u 10 do sedam...vreme koje je to jutro oznacila kao vreme polaska na put...
Eto to je tako bilo. ja verujem da je Sid bio njen Andjeo.
Osecao sam potrebu da u znak secanja i ljubavi prema mojoj Dobrinki napisem ovo.
.
Ovo sam napisao 2004te godine.
Juce 27 avgusta u deset do sedam posle podne navrsilo se 2 godine od kako je moja draga
supruga napustila svoje telo i otisla na bolje mesto u bolji svet. Osecam potrebu da pisem
ali necu pisati kako je to bilo za mene. Resio sam da opisem nekoliko zadnjih dana.
Pronadjeno je da ima rak u junu 2002, dva meseca pre toga. Ispostavilo se da je rak uzeo
toliko maha da nije bilo ni malo nade. U najboljem slucaju mogla bi da zivi najvise dve
godine. Prosla je kroz radiacije i na nase zadovoljstvo osecala se odlicno. Medjutim dva
dana kasnije dobila je strok odneli smo je u bolnicu. U bolnici je provela dve nedelje,
bolovi su bili neiizdrzljivi i poceli su da joj daju morfin, sve vise i sve cesce i sve manje je bila svesna. Nekoliko zadnjih dana doktori su promenili morfin sa necim drugim, postala je svesna i to je o cemu hocu da govotim. Svo vreme dok je bila u bolnici ja i nasa
dobra Mafi (pas) smo bili sa njom u sobi dan i noc. Ta bolnica u nasem malom mestu je
verovatno jedina u svetu da dozvoli da pas bude u sobi. Za vreme te dve nedelje moja
draga zena je lezala nepomicno, odbijala je svaku hranu pa cak i vodu. Nikome nije
dozvoljavala da je dotakne, cak ni da joj blizu pridje. Tri dana pred "smrt", kada se
probudila pocela je da se pomera u krevetu. Bila je u odlicnom raspolozenju, pricala je,
smejala se, grlila nas je i ljubila (nas sin je bio sa nama). Dozvolila je da je umiju i ocesljaju i
naravno to nam je dalo veliku nadu. Necu ici u sve detalje samo cu opisati zadnji dan. Tog dana je razgovarala sa nasom decom, unucima. Nikoga nije bilo u sobi i to je izgledalo kao kad se razgovara preko telefona. Kaze nesto pa onda stane i slusa, davala im je savete...ja sam se malo odmakao i pustio je da na miru obavi sta je izgleda morala da uradi. Onda je dugo pricala meni ali posto je njen govor bio otezan i tesko razumljiv (zbog strok) nisam veliki deo mogao da razumem. Onda je pocela da prica o putovanju,pitala me je dali sam spreman, dali sam sve pripremio, dali je vreme da krenemo. Dala je i tacno vreme polaska na put, deset do sedam. Pored kreveta je videla tri osobe, bica i razgovarala sa njima. Na kraju je ostao samo jedan koga je zvala Sid.
Pitala me je dali sam spreman da krenemo i dali znam kako cemo stici tamo. To me je pitala vise puta, onda je pogledala ispred sebe gde je videla Sid, okrenula se prema meni i rekla dali sam cuo, on ce nas odvesti. Malo posle toga je rekla da je tu i njen tata i on ce isto pomoci. Ponovo me je pitala dali sam spreman i upitno me pogledala pitajuci " ... i ti ces da ides sa nama, jel tako?". Ja sam uvek odgovarao na sva pitanja. Kada je to rekla,ponovo je pogledala napred, okrenula se prema meni i pitala me dali sam cuo da je Sid rekao da ja neidem sada i da cu doci kasnije. Onda je zaspala a ja sam izasao napolje da popusim. Kada sam se vratio zatekao sam je da sedi na ivici kreveta a zadnje dve nedelje nije mogla ni da se pomeri. Zazvonio sam za pomoc i dve sestre su dosle i polako smo je vratili u krevet. Nije proslo dugo i zadnji dah je uzela tacno u 10 do sedam...vreme koje je to jutro oznacila kao vreme polaska na put...
Eto to je tako bilo. ja verujem da je Sid bio njen Andjeo.
Osecao sam potrebu da u znak secanja i ljubavi prema mojoj Dobrinki napisem ovo.
.
