SECANJE...OPROSTAJ...ZAHVALOST
Posted: 11 Aug 2013, 21:30
Ovo pisem u znak secanja...zahvalnosti...secanja na nasu ranu mladost...zahvalnosti za dugi niz godina koje smo proveli zajedno...zahvalnosti za tvoju privrzenu ljubav, razumevanje i prijateljstvo. Ceo ovaj mesec sam osecao da je potrebna neka vrsta pecata na moju prvu knjigu zivota, vrsta oprastaja...konacnog prihvatanja realnosti. Ma da sam zapoceo Novu Knjigu onog momenta kada sam ostao sam i vec davno prihvatio takvu realnost, ipak su se u prvom poglavlju te nove knjige mesala poglavlja prve. Unutrasnji glas mi je rekao da je ova cetvrta godisnjica vreme za potpuno okretanje ka novom zivotu. Znam da i ti to isto zelis za mene. Nikada necu zaboraviti nas zivot, nase radosti i tuge ni dobro ni zlo kroz koje smo prolazili. Bilo je i teskih dana ali je bilo mnogo lakse jer smo kroz sve zajedno prolazili. Ovo ce biti moje dovidjenja do sledeceg susreta. Takodje i moja zahvalnost za sva nova prijateljstva koje si poslala u moj zivot. Hvala ti sto si bila Svetlost moga zivota. Znam da zivot mora da tece dalje.
Prvi put smo se sreli u gradu koji je postao vrlo daleko za mene. Bila je igranka u Invalidskom Domu...zadnja igra te veceri. Uputio sam se ka grupi devojaka i dok sam stigao ostala si slobodna jedino ti. Zamolio sam te za igru i poceli smo tu igru koja je postala igra celog zivota. 49+3, ukupno 52 godine. Isli smo u istu skolu ali se nismo poznavali, bila si sestra mog dobrog druga ali te nisam znao. Bora je ziveo sa bratom i snajom a ona nije bas volela da on dovodi prijatelje kuci i zato smo se sastajali na svakom drugom mestu. Ti si zivela sa njima takodje i znam kako si „divan“ zivot imala...i protiv svih prepreka ipak se stvorila prilika da dodjemo zajedno. Slucajnost? Svakako ne. Odigrali smo tu igru nekako, sa malo reci, nekoliko puta sam ti zgazio na nogu. Nekako smo bili nervozni...mozda i zato sto je moj najbolji drug Aca, koji je igrao sa njegovom Sheprtljom, stalno bio pored nas i neprestano te zadirkivao pa sam dosao do zakljucka da te poznaje. Igra se zavrsila, zahvalio sam se i svako je otisao na svoju stranu.
Aca mi je rekao da si Borina sestra i da si na drugoj godini Hemiskog otseka. Bio mi je cudno da te nikada nisam video do sada. Moj Elektro otsek je imao tradiciju sardnje sa Hemiskim Otsekom, mozda zato sto smo mi imali samo dve devojke a vi samo par muskaraca na otsecima. Pravili smo priredbe zajedno, isli na izlete i izmisljali nacine da se zajedno skupimo i imamo razonodu. Cudilo me je da se nikada nismo sreli. Kasnije mi je bilo jasno zasto jer si ti posle skole trcala kuci da posvrsavas sve poslove u kuci i da cuvas snajinu i bratovljevu decu. Nisi smela ni da pomislis ni nasta drugo. Kada smo se sreli vec si zivela u Internatu...bilo ti je dosta.
Par dana kasnije sreli smo se u sklskom dvoristu...jedno uobicajeno „zdravo“ i opet svako na svoju stranu. U medjuvremenu Aca i njegova „Sheprtlja“ su smislljali kako da nas dovedu da se nekako sastanemo. Ni ti a ni ja nismo imali pojma o tome. Jednoga dana Aca me pozove da podjem sa njima...pitao sam ga sta im ja trebam na njihovom sastanku a on mi rece da to nije samo sastanak nego eto, on ce poneti gitaru (bez gitare nije ni u klozet isao) pa malo da pevamo. Nerado sam pristao ali sam pristao. Znam da si i ti nerado pristala. Bilo je ogromno iznenadjenje kada smo ugledali jedno drugo. Polako smo setali Kalemegdanom i malo po malo poceli sve vise da pricamo i poceli sve vise da se oslobadjamo usiljenosti. Dok smo stigli do Nebojsine Kule bili smo vec kao stari poznanici ali sam ja jos uvek smatrao da si ’klinka’. Nije da nisi imala sve sto devojka treba da ima vec po liku, izgledala si kao dete. Tek si napunila 17 godina a ja sam vec imao 20, mator covek, pred diplomskim ispitom i spreman da na jesen otsluzim vojsku.
Bio je april mesec, tacnije 2 april 1950. Taj dan smo kasnije proslavljali kao godisnjicu, godisnjicu POCETKA.
Dan se polako gubio i ustupao mesto noci. Prolece jos nije bilo pocelo, bilo je onako, ni hladno a ni toplo. Aca je svirao gitaru, pevali smo. Kada smo otpevali sve pesme koje smo znali, nastala je tisina nekoliko trenutaka i pocesmo da pricamo. Dugo smo pricali o svemu i svacemu. Razgovor je tekao lako, meusiljeno, osecali smo se vrlo prijatno. Osecali smo slicnost i bliskost. Kada je ta bliskost dostigla kulminaciju i nase usne su se spojile. To je bio nas prvi poljubac. To ocigledno nam se dopalo jer smo to ponavljali celo vece.
Doslo je vreme da se ide kuci i polako smo hodali a konverzacija je stalno tekla. Nisam mogao da verujem kako smo bez teskoca razgovarali, spontano, bez smisljanja sta da se kaze. Kako su misli dolazile tako su se pretvarale u govor. Misli nisu trebale da se doteruju pre nego sto se izgovore. Nije bilo potrebe jer smo ispoljavali ono sto mislimo i kako mislimo. Bili smo ono sto jesmo. Tako smo i ostali do kraja. Stigli smo do Internata, oprostili se i zakazali sledeci sastanak. Nismo ni slutili tada da ce to biti niz sastanaka koji ce nas dozivotno spojiti.
Tako je to bilo te aprilske veceri te davne a u isto vreme bliske 1950 te godine.
Prvi put smo se sreli u gradu koji je postao vrlo daleko za mene. Bila je igranka u Invalidskom Domu...zadnja igra te veceri. Uputio sam se ka grupi devojaka i dok sam stigao ostala si slobodna jedino ti. Zamolio sam te za igru i poceli smo tu igru koja je postala igra celog zivota. 49+3, ukupno 52 godine. Isli smo u istu skolu ali se nismo poznavali, bila si sestra mog dobrog druga ali te nisam znao. Bora je ziveo sa bratom i snajom a ona nije bas volela da on dovodi prijatelje kuci i zato smo se sastajali na svakom drugom mestu. Ti si zivela sa njima takodje i znam kako si „divan“ zivot imala...i protiv svih prepreka ipak se stvorila prilika da dodjemo zajedno. Slucajnost? Svakako ne. Odigrali smo tu igru nekako, sa malo reci, nekoliko puta sam ti zgazio na nogu. Nekako smo bili nervozni...mozda i zato sto je moj najbolji drug Aca, koji je igrao sa njegovom Sheprtljom, stalno bio pored nas i neprestano te zadirkivao pa sam dosao do zakljucka da te poznaje. Igra se zavrsila, zahvalio sam se i svako je otisao na svoju stranu.
Aca mi je rekao da si Borina sestra i da si na drugoj godini Hemiskog otseka. Bio mi je cudno da te nikada nisam video do sada. Moj Elektro otsek je imao tradiciju sardnje sa Hemiskim Otsekom, mozda zato sto smo mi imali samo dve devojke a vi samo par muskaraca na otsecima. Pravili smo priredbe zajedno, isli na izlete i izmisljali nacine da se zajedno skupimo i imamo razonodu. Cudilo me je da se nikada nismo sreli. Kasnije mi je bilo jasno zasto jer si ti posle skole trcala kuci da posvrsavas sve poslove u kuci i da cuvas snajinu i bratovljevu decu. Nisi smela ni da pomislis ni nasta drugo. Kada smo se sreli vec si zivela u Internatu...bilo ti je dosta.
Par dana kasnije sreli smo se u sklskom dvoristu...jedno uobicajeno „zdravo“ i opet svako na svoju stranu. U medjuvremenu Aca i njegova „Sheprtlja“ su smislljali kako da nas dovedu da se nekako sastanemo. Ni ti a ni ja nismo imali pojma o tome. Jednoga dana Aca me pozove da podjem sa njima...pitao sam ga sta im ja trebam na njihovom sastanku a on mi rece da to nije samo sastanak nego eto, on ce poneti gitaru (bez gitare nije ni u klozet isao) pa malo da pevamo. Nerado sam pristao ali sam pristao. Znam da si i ti nerado pristala. Bilo je ogromno iznenadjenje kada smo ugledali jedno drugo. Polako smo setali Kalemegdanom i malo po malo poceli sve vise da pricamo i poceli sve vise da se oslobadjamo usiljenosti. Dok smo stigli do Nebojsine Kule bili smo vec kao stari poznanici ali sam ja jos uvek smatrao da si ’klinka’. Nije da nisi imala sve sto devojka treba da ima vec po liku, izgledala si kao dete. Tek si napunila 17 godina a ja sam vec imao 20, mator covek, pred diplomskim ispitom i spreman da na jesen otsluzim vojsku.
Bio je april mesec, tacnije 2 april 1950. Taj dan smo kasnije proslavljali kao godisnjicu, godisnjicu POCETKA.
Dan se polako gubio i ustupao mesto noci. Prolece jos nije bilo pocelo, bilo je onako, ni hladno a ni toplo. Aca je svirao gitaru, pevali smo. Kada smo otpevali sve pesme koje smo znali, nastala je tisina nekoliko trenutaka i pocesmo da pricamo. Dugo smo pricali o svemu i svacemu. Razgovor je tekao lako, meusiljeno, osecali smo se vrlo prijatno. Osecali smo slicnost i bliskost. Kada je ta bliskost dostigla kulminaciju i nase usne su se spojile. To je bio nas prvi poljubac. To ocigledno nam se dopalo jer smo to ponavljali celo vece.
Doslo je vreme da se ide kuci i polako smo hodali a konverzacija je stalno tekla. Nisam mogao da verujem kako smo bez teskoca razgovarali, spontano, bez smisljanja sta da se kaze. Kako su misli dolazile tako su se pretvarale u govor. Misli nisu trebale da se doteruju pre nego sto se izgovore. Nije bilo potrebe jer smo ispoljavali ono sto mislimo i kako mislimo. Bili smo ono sto jesmo. Tako smo i ostali do kraja. Stigli smo do Internata, oprostili se i zakazali sledeci sastanak. Nismo ni slutili tada da ce to biti niz sastanaka koji ce nas dozivotno spojiti.
Tako je to bilo te aprilske veceri te davne a u isto vreme bliske 1950 te godine.
hvala ti za jos jenu iskrenu i predivnu pricu, vrlo intimnu i da je delis sa nama, hvala za svaki tvoj trud koji postaje neizbezan deo mog zivota (danas sam dan zapocela slusajuci tvoj audio zapis te vidim da si toplim, ocinskim i sveobuhvatnim sadrzajem tako lako i razumlivo dopr'o do moje duse)
