Parada ponosa
Posted: 07 Oct 2013, 22:53
Nedavno se dogodilo nešto o čemu želim javno da se izjasnim. Želim da stavimj neke misli na virtuelni papir, a možda će se još neko priključiti sa svojim razmišljanjima. Naime reč je o otkazanoj Paradi ponosa ili Prajdu.
Na fejsbuk stranici Ratnika svetlosti se povela veoma žučna rasprava. Bilo je lepih misli i bilo je veoma ''teških'' reči, ali sve u svemu, to je deo ljudskosti, promena je uvek bolna i teška. Želim da napišem šta ja mislim o svemu tome.
Čitajući izjave i onih Za i onih Protiv primetila sam da svi imaju jednu zajedničku karakteristiku, a to je-Neusaglašenost sa samim sobom, svojim višim Ja. Odsustvo perspektive iz stanja ljubavi. Zbog toga oni koji su protiv kažu:
-To je bolest. Bolesni treba da se leče, a ne da paradiraju. Ne želim da mi dete ide gradom i gleda dva muškarca kako se ljube.
-Nije normalno da deca imaju dve mame i dvojicu tata.
-To su sile došle ravno iz Pakla da zavedu svet u iskušenje i da svi postanemo bludnici te da svi gorimo u istoimenom Paklu.To je udar na pravoslavlje, hrišćanstvo...
-Na šta su ti ljudi ponosni? To što se rađa sve manje i manje dece im je Ponos? Jak im ponos! Onda trebaju da se šetaju roditelji koji muku muče da sa 300 evra mesečno odgajaju decu. To je ponos.
-Pogledajte na šta liče Parade ponosa na Zapadu! Šetaju ulicama i rade najveće razvratništo i blud, zamalo goli, samo što se ne seksaju na sred ulice. Pijani i drogirani.
-Niko njima ne brani da privatno rade šta hoće. Ali, javno ne može.
I tako dalje.
Oni koji su Za kažu sledeće:
-Naše osnovno pravo na ljubav je ugroženo. Mi se bunimo protiv šikaniranja okoline samo zato što volimo.
-Okolina se ponaša prema nama kao da smo građani nižeg reda i to u dvadeset prvom veku.
-Nije nam dozvoljeno da sklapamo brakove, nije nam dozvoljeno da zasnivamo porodice. Samo zato što smo se seksualno opredelili na jedan način okolina nas smatra bolesnima i poremećenima.
-Postoje stotine porodica heteroseksualnih parova koji terorišu decu siromaštvom, alkoholizmom i na razne druge načine. Heteroseksualnost nije preduslov za zdravu porodicu.
-Ako je država članica Ujedinjenih nacija onda je potpisnica Deklaracije o ljudskim pravima stoga ona mora obezbediti Paradu ponosa.
-Naš najveći problem je nerazumevanje okoline. Zbog takvih uverenja mi smo izgubili naše porodice. Roditelji, prijatelji i svi bližnji su nas se ili odrekli ili se stide zbog toga što ne znaju kako da se nose sa ''sramotom'' koju nameće društvo. Potvrda društva da to nije ''sramota'', ''bolest'' i nenormalnost bi bila od velike koristi za sve koji pate.
-Homoseksualnost i polna privlačnost prema osobama drugog pola je prirodna pojava kod ljudi i životinja, postoji od postanka čovečanstva i društvo nikada nije bilo ugroženo zbog toga. Mehanizmi ljudskog tela su podešeni tako da se može uživati u svakom seksualnom izboru.
-Članovi LGBT zajednice su vrlo često ugledni članovi društva i učestvuju u društvenim događanjima kao i svi ostali. Mnogi od njih su dali velike doprinose svetskoj nauci, umetnosti i razvoju uopšte.
-Ne smemo dozvoliti huliganima da budu iznad zakona.
Ne mogu više da se setim...
Elem, jako ''jaki'' argumenti sa obe strane.
Prvi dokaz neusklađenosti je opšti Strah. Jedni su u strahu da će biti ugrožen njihov svet, sistem vrednosti, načini života odnosno sve ono što im je vredno ako dopuste Paradu ponosa. Veruju da postoji mogućnost ugrožavanja njihovih porodica, dece, religijskih uverenja, društva, nacije, čovečanstva. Drugi žive u strahu od šikaniranja, fizičkog napada, izolovanosti i gubitka ljubavi.
Drugi dokaz za neusklađenost je Borba. Ono projektuje odsustvo kompromisa i želje da se stvari usklade, da se pronađe zajednički stav.
Treći dokaz je Sila. Obe strane primenjuju silu. Strana koja je Protiv to i pokazuje ne srameći se i ne sakrivajući. Strana koja je Za primenjuje prikrivenu silu: iako se zalažu za ljubav spremni su tu ljubav da brane silom-kordonima policije na primer. Verujem da će mnogi ovo nazvati samoodbranom, ali ako znaš da će tvoja pojava na određenom mestu uzrokovati uništavanje zajedničke imovine i veliku verovatnoću za ugroženost života nedužnih (u ovom primeru policajaca) i potpuno si siguran u to, da li je tvoj daljnji angažman takođe siljenje? Na primer: da li sam ja nevina ako zakoljem prase u sred Teherana i pod kordonom policije (jer je to moje ljudsko pravo) izazovem opšti haos i revolt zbog kojeg nastane lančano krvoproliće? Nema to veze samnom?
-Četvrti dokaz je nedostatak Tolerancije sa obe strane. Homofobična strana ne dozvoljava drugima da budu drugačiji ako to žele i ne shvata da nisu svi na svetu isti. LGBT strana ne poštuje osnovne vrednosti društva i njegove osetljive tačke kao na primer: prošle godine sam ja lično donela odluku da učestvujem na Prajdu i time podržim LGBT populaciju a onda su pripadnici LGBT populacije napravili izložbu slika na kojoj su predstavili Isusa Hrista u štiklama. Kroz glavu mi je prošlo: ''Hej, pa ja vas ne podržavam da vi stavljate prst u oko drugima nego jer imate pravo da volite.'' Nisam otišla samo zbog toga. Parada je otkazana, ali verujem da je mnogo ljudi odustalo od podrške zbog toga. Ja trebam da stavim život na kocku zbog ljudi koji ni sami nemaju tolerancije. Možda je za njih Isus Hrist maskota. Možda je njima primitivno verovati u nekog za koga se ne zna da li je uopšte postojao. Možda je umetnik veoma slabo hteo da opiše neko umetničko viđenje odnosa religije i ljubavi ( jer Isus bi verovatno dopustio Paradu) koje niko nije prepoznao? Ali je i petogodišnje dete moglo da pretpostavi kako će to većina u ovoj zemlji doživeti. Glumiti da to nije tako je vređanje inteligencije jedne nacije. A to nije tolerancija.
I sve sam to sabrala i pitala se: ''Šta bi ljubav na to rekla''?
Čini mi se da u nedostatku lične povezanosti niko ne pravi dobre akcije. Iz osećanja besa, tuge, straha nikad nije izašlo išta produktivno i lepo. Jasno mi je da svi imaju svoje argumente, ali čisto sumnjam da će se ikad iz ovoga izroditi nešto dobro ako se ostane na ovakvoj tački (privlačenja) razmišljanja. Što se mene tiče, kada bi obe strane počele da posmatraju stvar iz perspektive Ljubavi izgledalo bi ovako:
Homofob:
-Homoseksualnost nije bolest. Čak se ne prepoznaje na ulici. Ne postoje vidljivi simptomi da bi se nešto tako opisalo. Većina su zdravi, radni, vredni i dobri članovi društva. Kad se skupljaju donacije krvi nikada se ne pita da li je neko homoseksualac. Dakle, bolest nije.
-Ja u stvari ne želim da neko pati ceo život. Ne želim da se neka majka odrekne ljubavi prema detetu i da ga zauvek otpiše iz života zbog mene. To nije moj cilj. Mene je samo strah da će se svet kojeg znam promeniti na gore i ja samo želim da ga zaštitim jer volim da živim u njemu.
-Želim da svi imaju pravo na ljubav, ali da dobijem garancije da ulicama mog grada neće šetati vulgarni i neprijatni tipovi koji će se oblačiti neprikladno i ponašati na način koji u našem svetu nije primeren.
-Ja poštujem seksualne slobode. Drugima mogu da slažem, ali jesam ponekad razmišljala-o kako je to voditi ljubav sa osobom istog pola. Čak sam u mladosti imala mnoge prijatelje koji su se ''pronalazili'' tokom adolescencije. To je deo odrastanja.
-Pod okrilje LGBT populacije se sakrivaju svi pa čak i manipulanti kojima je jedini cilj blud i razvrat kao što se pod porodicon naziva prebijanje partnera i maltretiranje dece. Kad bi se nekako to odvojilo, ja bih mogla da podržim one koji se vole...
I tako dalje.
Oni koji su Za Prajd rekli bi ovako:
-Seksualnost je primarno vezana za reprodukciju i većini ljudi je to veoma važna tema i zbog toga što je važna pokušaću da nežno i suptilno ulazim u nju. Neću praviti izložbe koje će ljutiti bez obzira šta ja mislim o tome. Poštovaću Crkvu jer je Crkva dala veoma veliki doprinos društvu: prve apoteke, pismenost, školstvo...Crkva je veilki pomagač i dobročinitelj siromašnima, bolesnima i izbeglima. Mnogi su se sakrili pod okrilje Crkve kad je bilo najteže i kad nije nikog bilo. Poštovaću ono što je većini važno.
-Tehnički, moj cilj nije Parada. Moj cilj je slobodan svet bez diskriminacije i sa jednakim pravima. Ako hoću da budem iskren, već je bilo nekoliko Parada i ništa se nije promenilo u društvu. Moj cilj nije da pošto poto prošetam sa transparentom. Čak mi se čini da za izlomljene izloge i polomljene glave na kraju krive nas, a to neće doneti da budu više tolerantni već samo još besniji. Ja volim svoj grad i poštujem tuđi i ničim ga neću ugroziti. Moja sloboda ne sme da ugrozi tuđu.
-Ovo je zemlja koja ima mnogo nerešenih pitanja: radnici rade bez plate, fakulteti se završavaju preko noći, deca od tri godine stoje između izduvnih gasova automobila jer su prisiljena na prošnju. Nije meni najgore. U stvari, većinu ljudskih prava imam: posao imam, hranim se, imam pravo da iznesem moj politički stav, mogu da učestvujem u izborima. Znam da je bolje da nekada ne kažem da volim osobu istog pola, ali meni nije gore nego mojoj komšinici koja je udata za jednog muškarca, a potajno se viđa sa drugim koga voli jer nema finansijskih uslova da se razvede.
-Huligani nisu razjarene horde Mongola koji pljačkaju, siluju i pale pola Evrope nego deca. To su ljudi kojima neko nije dao kod kuće dovoljno ljubavi. Oni nisu moji neprijatelji. Oni su tužna, nevoljena bića koja se udružuju u organizacije i moraju da se dokazuju da bi ih neko lazno voleo. Ja njih ne smatram svojim neprijateljima.
-Možda ne mogu da usvojim dete, ali nisam jedini. Mnogi parovi su na listi čekanja. Ali mogu da pomažem siromašnoj porodici da školuje decu ili da im materijalno pomažem da prežive. Ukoliko želim da pokažem ljubav prema deci kojoj je detinjstvo teško, uvek to mogu. Ljubav je uvek lepa bila ona prema svom detetu ili tuđem.
-U modernom društvu nije više potrebno sklapati brakove pred državom da bi on bio pravno važeći. Svaka bračna zajednica je validna i bez potpisa. zakon me štiti i nemam čega da se plašim.
-Moji roditelji i rodbina verovatno sve više uviđaju da ja nisam bolestan i da je samnom sve u redu. I polako se slika o homoseksualnosti menja. Era je interneta i sela nisu više primitivna kao pre. Možda nikad neće prihvatiti mog partnera, ali ja poštujem njihov izbor. Mogu im uvek biti od pomoći ukoliko me zatrebaju. I miran sam sa tim. Kada volim sebe i kada sam sam LJubav nije mi potrebno da me drugi vole da bih bio srećan...
I tako dalje...
Želim relim reći: Kad si neusklađen, kad ne voliš kad ne živiš ljubav, džaba ti što se boriš za pravu stvar kad to radiš na pogrešan način.
Eto, završih i ja ovas esej.
Osetila sam veliku potrebu da podelim ovo sa vama.
Hvala svima koji su pročitali do kraja.
Zdenka
Na fejsbuk stranici Ratnika svetlosti se povela veoma žučna rasprava. Bilo je lepih misli i bilo je veoma ''teških'' reči, ali sve u svemu, to je deo ljudskosti, promena je uvek bolna i teška. Želim da napišem šta ja mislim o svemu tome.
Čitajući izjave i onih Za i onih Protiv primetila sam da svi imaju jednu zajedničku karakteristiku, a to je-Neusaglašenost sa samim sobom, svojim višim Ja. Odsustvo perspektive iz stanja ljubavi. Zbog toga oni koji su protiv kažu:
-To je bolest. Bolesni treba da se leče, a ne da paradiraju. Ne želim da mi dete ide gradom i gleda dva muškarca kako se ljube.
-Nije normalno da deca imaju dve mame i dvojicu tata.
-To su sile došle ravno iz Pakla da zavedu svet u iskušenje i da svi postanemo bludnici te da svi gorimo u istoimenom Paklu.To je udar na pravoslavlje, hrišćanstvo...
-Na šta su ti ljudi ponosni? To što se rađa sve manje i manje dece im je Ponos? Jak im ponos! Onda trebaju da se šetaju roditelji koji muku muče da sa 300 evra mesečno odgajaju decu. To je ponos.
-Pogledajte na šta liče Parade ponosa na Zapadu! Šetaju ulicama i rade najveće razvratništo i blud, zamalo goli, samo što se ne seksaju na sred ulice. Pijani i drogirani.
-Niko njima ne brani da privatno rade šta hoće. Ali, javno ne može.
I tako dalje.
Oni koji su Za kažu sledeće:
-Naše osnovno pravo na ljubav je ugroženo. Mi se bunimo protiv šikaniranja okoline samo zato što volimo.
-Okolina se ponaša prema nama kao da smo građani nižeg reda i to u dvadeset prvom veku.
-Nije nam dozvoljeno da sklapamo brakove, nije nam dozvoljeno da zasnivamo porodice. Samo zato što smo se seksualno opredelili na jedan način okolina nas smatra bolesnima i poremećenima.
-Postoje stotine porodica heteroseksualnih parova koji terorišu decu siromaštvom, alkoholizmom i na razne druge načine. Heteroseksualnost nije preduslov za zdravu porodicu.
-Ako je država članica Ujedinjenih nacija onda je potpisnica Deklaracije o ljudskim pravima stoga ona mora obezbediti Paradu ponosa.
-Naš najveći problem je nerazumevanje okoline. Zbog takvih uverenja mi smo izgubili naše porodice. Roditelji, prijatelji i svi bližnji su nas se ili odrekli ili se stide zbog toga što ne znaju kako da se nose sa ''sramotom'' koju nameće društvo. Potvrda društva da to nije ''sramota'', ''bolest'' i nenormalnost bi bila od velike koristi za sve koji pate.
-Homoseksualnost i polna privlačnost prema osobama drugog pola je prirodna pojava kod ljudi i životinja, postoji od postanka čovečanstva i društvo nikada nije bilo ugroženo zbog toga. Mehanizmi ljudskog tela su podešeni tako da se može uživati u svakom seksualnom izboru.
-Članovi LGBT zajednice su vrlo često ugledni članovi društva i učestvuju u društvenim događanjima kao i svi ostali. Mnogi od njih su dali velike doprinose svetskoj nauci, umetnosti i razvoju uopšte.
-Ne smemo dozvoliti huliganima da budu iznad zakona.
Ne mogu više da se setim...
Elem, jako ''jaki'' argumenti sa obe strane.
Prvi dokaz neusklađenosti je opšti Strah. Jedni su u strahu da će biti ugrožen njihov svet, sistem vrednosti, načini života odnosno sve ono što im je vredno ako dopuste Paradu ponosa. Veruju da postoji mogućnost ugrožavanja njihovih porodica, dece, religijskih uverenja, društva, nacije, čovečanstva. Drugi žive u strahu od šikaniranja, fizičkog napada, izolovanosti i gubitka ljubavi.
Drugi dokaz za neusklađenost je Borba. Ono projektuje odsustvo kompromisa i želje da se stvari usklade, da se pronađe zajednički stav.
Treći dokaz je Sila. Obe strane primenjuju silu. Strana koja je Protiv to i pokazuje ne srameći se i ne sakrivajući. Strana koja je Za primenjuje prikrivenu silu: iako se zalažu za ljubav spremni su tu ljubav da brane silom-kordonima policije na primer. Verujem da će mnogi ovo nazvati samoodbranom, ali ako znaš da će tvoja pojava na određenom mestu uzrokovati uništavanje zajedničke imovine i veliku verovatnoću za ugroženost života nedužnih (u ovom primeru policajaca) i potpuno si siguran u to, da li je tvoj daljnji angažman takođe siljenje? Na primer: da li sam ja nevina ako zakoljem prase u sred Teherana i pod kordonom policije (jer je to moje ljudsko pravo) izazovem opšti haos i revolt zbog kojeg nastane lančano krvoproliće? Nema to veze samnom?
-Četvrti dokaz je nedostatak Tolerancije sa obe strane. Homofobična strana ne dozvoljava drugima da budu drugačiji ako to žele i ne shvata da nisu svi na svetu isti. LGBT strana ne poštuje osnovne vrednosti društva i njegove osetljive tačke kao na primer: prošle godine sam ja lično donela odluku da učestvujem na Prajdu i time podržim LGBT populaciju a onda su pripadnici LGBT populacije napravili izložbu slika na kojoj su predstavili Isusa Hrista u štiklama. Kroz glavu mi je prošlo: ''Hej, pa ja vas ne podržavam da vi stavljate prst u oko drugima nego jer imate pravo da volite.'' Nisam otišla samo zbog toga. Parada je otkazana, ali verujem da je mnogo ljudi odustalo od podrške zbog toga. Ja trebam da stavim život na kocku zbog ljudi koji ni sami nemaju tolerancije. Možda je za njih Isus Hrist maskota. Možda je njima primitivno verovati u nekog za koga se ne zna da li je uopšte postojao. Možda je umetnik veoma slabo hteo da opiše neko umetničko viđenje odnosa religije i ljubavi ( jer Isus bi verovatno dopustio Paradu) koje niko nije prepoznao? Ali je i petogodišnje dete moglo da pretpostavi kako će to većina u ovoj zemlji doživeti. Glumiti da to nije tako je vređanje inteligencije jedne nacije. A to nije tolerancija.
I sve sam to sabrala i pitala se: ''Šta bi ljubav na to rekla''?
Čini mi se da u nedostatku lične povezanosti niko ne pravi dobre akcije. Iz osećanja besa, tuge, straha nikad nije izašlo išta produktivno i lepo. Jasno mi je da svi imaju svoje argumente, ali čisto sumnjam da će se ikad iz ovoga izroditi nešto dobro ako se ostane na ovakvoj tački (privlačenja) razmišljanja. Što se mene tiče, kada bi obe strane počele da posmatraju stvar iz perspektive Ljubavi izgledalo bi ovako:
Homofob:
-Homoseksualnost nije bolest. Čak se ne prepoznaje na ulici. Ne postoje vidljivi simptomi da bi se nešto tako opisalo. Većina su zdravi, radni, vredni i dobri članovi društva. Kad se skupljaju donacije krvi nikada se ne pita da li je neko homoseksualac. Dakle, bolest nije.
-Ja u stvari ne želim da neko pati ceo život. Ne želim da se neka majka odrekne ljubavi prema detetu i da ga zauvek otpiše iz života zbog mene. To nije moj cilj. Mene je samo strah da će se svet kojeg znam promeniti na gore i ja samo želim da ga zaštitim jer volim da živim u njemu.
-Želim da svi imaju pravo na ljubav, ali da dobijem garancije da ulicama mog grada neće šetati vulgarni i neprijatni tipovi koji će se oblačiti neprikladno i ponašati na način koji u našem svetu nije primeren.
-Ja poštujem seksualne slobode. Drugima mogu da slažem, ali jesam ponekad razmišljala-o kako je to voditi ljubav sa osobom istog pola. Čak sam u mladosti imala mnoge prijatelje koji su se ''pronalazili'' tokom adolescencije. To je deo odrastanja.
-Pod okrilje LGBT populacije se sakrivaju svi pa čak i manipulanti kojima je jedini cilj blud i razvrat kao što se pod porodicon naziva prebijanje partnera i maltretiranje dece. Kad bi se nekako to odvojilo, ja bih mogla da podržim one koji se vole...
I tako dalje.
Oni koji su Za Prajd rekli bi ovako:
-Seksualnost je primarno vezana za reprodukciju i većini ljudi je to veoma važna tema i zbog toga što je važna pokušaću da nežno i suptilno ulazim u nju. Neću praviti izložbe koje će ljutiti bez obzira šta ja mislim o tome. Poštovaću Crkvu jer je Crkva dala veoma veliki doprinos društvu: prve apoteke, pismenost, školstvo...Crkva je veilki pomagač i dobročinitelj siromašnima, bolesnima i izbeglima. Mnogi su se sakrili pod okrilje Crkve kad je bilo najteže i kad nije nikog bilo. Poštovaću ono što je većini važno.
-Tehnički, moj cilj nije Parada. Moj cilj je slobodan svet bez diskriminacije i sa jednakim pravima. Ako hoću da budem iskren, već je bilo nekoliko Parada i ništa se nije promenilo u društvu. Moj cilj nije da pošto poto prošetam sa transparentom. Čak mi se čini da za izlomljene izloge i polomljene glave na kraju krive nas, a to neće doneti da budu više tolerantni već samo još besniji. Ja volim svoj grad i poštujem tuđi i ničim ga neću ugroziti. Moja sloboda ne sme da ugrozi tuđu.
-Ovo je zemlja koja ima mnogo nerešenih pitanja: radnici rade bez plate, fakulteti se završavaju preko noći, deca od tri godine stoje između izduvnih gasova automobila jer su prisiljena na prošnju. Nije meni najgore. U stvari, većinu ljudskih prava imam: posao imam, hranim se, imam pravo da iznesem moj politički stav, mogu da učestvujem u izborima. Znam da je bolje da nekada ne kažem da volim osobu istog pola, ali meni nije gore nego mojoj komšinici koja je udata za jednog muškarca, a potajno se viđa sa drugim koga voli jer nema finansijskih uslova da se razvede.
-Huligani nisu razjarene horde Mongola koji pljačkaju, siluju i pale pola Evrope nego deca. To su ljudi kojima neko nije dao kod kuće dovoljno ljubavi. Oni nisu moji neprijatelji. Oni su tužna, nevoljena bića koja se udružuju u organizacije i moraju da se dokazuju da bi ih neko lazno voleo. Ja njih ne smatram svojim neprijateljima.
-Možda ne mogu da usvojim dete, ali nisam jedini. Mnogi parovi su na listi čekanja. Ali mogu da pomažem siromašnoj porodici da školuje decu ili da im materijalno pomažem da prežive. Ukoliko želim da pokažem ljubav prema deci kojoj je detinjstvo teško, uvek to mogu. Ljubav je uvek lepa bila ona prema svom detetu ili tuđem.
-U modernom društvu nije više potrebno sklapati brakove pred državom da bi on bio pravno važeći. Svaka bračna zajednica je validna i bez potpisa. zakon me štiti i nemam čega da se plašim.
-Moji roditelji i rodbina verovatno sve više uviđaju da ja nisam bolestan i da je samnom sve u redu. I polako se slika o homoseksualnosti menja. Era je interneta i sela nisu više primitivna kao pre. Možda nikad neće prihvatiti mog partnera, ali ja poštujem njihov izbor. Mogu im uvek biti od pomoći ukoliko me zatrebaju. I miran sam sa tim. Kada volim sebe i kada sam sam LJubav nije mi potrebno da me drugi vole da bih bio srećan...
I tako dalje...
Želim relim reći: Kad si neusklađen, kad ne voliš kad ne živiš ljubav, džaba ti što se boriš za pravu stvar kad to radiš na pogrešan način.
Eto, završih i ja ovas esej.
Osetila sam veliku potrebu da podelim ovo sa vama.
Hvala svima koji su pročitali do kraja.
Zdenka
a zbog moje ljubavi prema apstrakciji 
Riječi ti se pozlatile.