POTREBA, ŽELJA, NAMERA,USPEH
Posted: 28 Aug 2012, 19:04
MALA PRIČA
Svi smo mi vrlo različiti, ne samo po fizičkom izgledu nego u svakom pogledu. Svi mi imamo svoja verovanja, svoje stavove, svoje filozofije života i sve je to u redu, to nas stvara jedinstvenim. Jedino što nije u redu je kada neko nameće svoje verovanje i svoja shvatanja i očekuje da ga svi bez razlike prihvate. U tom pogledu smo možda jedino, bar delimično slični. Veliki broj ljudi bi mogao da spadne u tu grupu ali je mnogo veća grupa onih koji prihvataju da svako ima pravo na svoje mišljenje. Neću o tome ovde pisati, jedini razlog što sam ovo napisao je da mi je trebao uvod i nisam ničeg drugog mogao da se setim.
Ovo u stvari i nije neka priča, više bi ličilo na beleženje dogadjaja, baš pravo mesto ovde na dnevniku. Mnogi su upoznati sa problemom koji sam imao sa mojim starim a koji nisu radi se o mom starom autu koji se pokvario. Nije hteo da upali i ja sam zvao nekoliko servisa i ni jedan nije mogao da ga odmah primi i opravi već za nekoliko dana. Pošto živim van grada i gradskog saobraćaja, auto za mene nije luksuz već svakodnevna potreba, znači ne mogu da čekam nekoliko dana. Sledeće jutro sam započeo svoj dan na uobičajen način gde pored ostalog ispoljim šta očekujem od novog dana i kakve su moje intencije. Tako sam ukljucio i moj auto, da ocekujem da bude opravljen i da ocekujem da naidjem na kooperaciju svih i svega sa kojima ću doći u kontakt danas. Pozvao sam servis ponovo i dobio isti odgovor. U sebi sam rekao da to nije prihvatljivo i pozvao sam Auto Club. Moj bolesni auto je odšlepovan u servis a i ja sam pošao. Ušao sam sa osmehom i kada je devojka koja je bila pretstavnik servisa realizovala da sam ja taj koji je zvao telefonom, rekla „Ipak ste došli“ odgovorio sam „Da i očekujem da danas odem kući sa popravljenim autom“. Rekla mi je da će to biti jako teško ustvari nemoguće. Otišla je u kancelariju Menadžera i posle kratkog vremena oboje su izašli. On mi je rekao da jedino što može za mene da učini je da ga pogledaju i da mi daju predračun koliko će me koštati. Pomislio sam da je i to dobro, bar mi je jedna noga u servisu. Za jedan sat sam trebao da znam rezultat. Otišao sam na kafu.
Kada sam se vratio dočekan sam sa osmehom „Sve je gotovo Mr. Zipo, evo baš ga dovoze sa pranja.“ Izašao je i Menadžer i sa osmehom mi rekao da mogu da idem kući sa opravljenim autom. Najlepše sam im se zahvalio a u sebi sam se zahvalio kome sam smatrao da trebam da se zahvalim na prvom mestu. Netrebam da kažem da sam bio vrlo zadovoljan i sretan, jedino nisam bio najsretniji koliko sam morao da platim ali sta je tu je.
Naravoucenije ili poruka? Ostavljam svakome da razume na svoj način.
Svi smo mi vrlo različiti, ne samo po fizičkom izgledu nego u svakom pogledu. Svi mi imamo svoja verovanja, svoje stavove, svoje filozofije života i sve je to u redu, to nas stvara jedinstvenim. Jedino što nije u redu je kada neko nameće svoje verovanje i svoja shvatanja i očekuje da ga svi bez razlike prihvate. U tom pogledu smo možda jedino, bar delimično slični. Veliki broj ljudi bi mogao da spadne u tu grupu ali je mnogo veća grupa onih koji prihvataju da svako ima pravo na svoje mišljenje. Neću o tome ovde pisati, jedini razlog što sam ovo napisao je da mi je trebao uvod i nisam ničeg drugog mogao da se setim.
Ovo u stvari i nije neka priča, više bi ličilo na beleženje dogadjaja, baš pravo mesto ovde na dnevniku. Mnogi su upoznati sa problemom koji sam imao sa mojim starim a koji nisu radi se o mom starom autu koji se pokvario. Nije hteo da upali i ja sam zvao nekoliko servisa i ni jedan nije mogao da ga odmah primi i opravi već za nekoliko dana. Pošto živim van grada i gradskog saobraćaja, auto za mene nije luksuz već svakodnevna potreba, znači ne mogu da čekam nekoliko dana. Sledeće jutro sam započeo svoj dan na uobičajen način gde pored ostalog ispoljim šta očekujem od novog dana i kakve su moje intencije. Tako sam ukljucio i moj auto, da ocekujem da bude opravljen i da ocekujem da naidjem na kooperaciju svih i svega sa kojima ću doći u kontakt danas. Pozvao sam servis ponovo i dobio isti odgovor. U sebi sam rekao da to nije prihvatljivo i pozvao sam Auto Club. Moj bolesni auto je odšlepovan u servis a i ja sam pošao. Ušao sam sa osmehom i kada je devojka koja je bila pretstavnik servisa realizovala da sam ja taj koji je zvao telefonom, rekla „Ipak ste došli“ odgovorio sam „Da i očekujem da danas odem kući sa popravljenim autom“. Rekla mi je da će to biti jako teško ustvari nemoguće. Otišla je u kancelariju Menadžera i posle kratkog vremena oboje su izašli. On mi je rekao da jedino što može za mene da učini je da ga pogledaju i da mi daju predračun koliko će me koštati. Pomislio sam da je i to dobro, bar mi je jedna noga u servisu. Za jedan sat sam trebao da znam rezultat. Otišao sam na kafu.
Kada sam se vratio dočekan sam sa osmehom „Sve je gotovo Mr. Zipo, evo baš ga dovoze sa pranja.“ Izašao je i Menadžer i sa osmehom mi rekao da mogu da idem kući sa opravljenim autom. Najlepše sam im se zahvalio a u sebi sam se zahvalio kome sam smatrao da trebam da se zahvalim na prvom mestu. Netrebam da kažem da sam bio vrlo zadovoljan i sretan, jedino nisam bio najsretniji koliko sam morao da platim ali sta je tu je.
Naravoucenije ili poruka? Ostavljam svakome da razume na svoj način.
