Moja istinita prica a mozda i nije
Posted: 10 Oct 2012, 20:37
Jos jedna od mojih prica. Ako ne nadjete nista korisno u njoj, setite se da vam nisam ni rekao da cete naci.
Grci, jagnje i trbušni ples
Probudio sam se danas a to mi je vec postala navika, automatski, bez i da mislim o tome svako jutro se probudim. Isto tako automatski stavim kafu da se kuva i dok se osvestim vidim da sedim ispred monitora. Dok se kafa kuva ja sam završio sa pregledom emailova. Donesem kafu (još se nisam potpuno organizovao pa moram da idem čak do kuhinje po kafu) i primetim da sam već na BeogradKafeu i pregledam PP. Naravno pogledam i nove Blogove i pokušavam da ne komentarišem, može nekad da prodje i bez mene. U email ništa naročito, kao i obično onaj tip pisama, ako pošalje dvojici desiće ti se to i to...ako pošalješ trojici...ako pošalješ desetorici...a ako u roku od dva minuta pošalješ na 100 različitih adresa sve što želiš će ti se ostvariti u roku od 24 sata. Ko to još hoće,sve što želim da mi se odjednom ostvari i da mi dodje u isto vreme? Idi molim te, sve odjednom pa da neznam na koju stranu da se okrenem i sve se odjednom izmakne...isto kao i da nije došlo. Na suprot, ako ne pošaljem nikome provešću još jedan vikend sam i ko zna šta još. Nisam sujeveran ali ne košta me ništa da obradujem svoje prijatelje, samo ubacim sve adrese, klik i gotovo, sednem pored prozora i čekam da mi se pojavi uspavana Princeza. Znam da neće, njoj verovatno niko to nije rekao ali čta ga znaš. Nekako mi došlo milo jer do sutra će biti velika promena u ovoj kući. Malo sam se i zabrinuo, kako ću, bilo je to odavno...ali sam shvatio da ne trebam da se brinem oko toga. U modernim bajkama nema više ni Princeza a ni Prinčeva, nego bolje da vidim od čega se živi. Osim toga ako se logično razmišlja, nemate pojma kakva je narav Princezina kada se budi, možda je goropadna...ili ako je baš sanjala nekoga i kad otvori oči ugleda mene...bilo bi spasavaj se ko može ili bešte noge posraću vas. Da, može da bude vrlo nezgodna situacija pa je možda bolje pustiti Princezu da spava ili još bolje, pretvarati se da sam žaba pa neka ona reskira.
Danas sam rešio da postupam malo drugačije, praznik je, Božić je. Kao prvo neću ništa da radim jer se na Praznik ne radi (a kao da drugim danima radim nešto). Pošto sam danas sam (a kao da je drugim danima drukše) i biću ceo dan sam rešio sam da odem negde. Razmišljam gde i šta da radim. U tome zazvoni telefin...ko to može biti ovako rano ujutru...pogledah na sat, 11 sati, ne baš tako rano. Bila je to komšinica preko plota, poziva me na crnu vruću...nisam baš bio oduševljen jer mi se ta njena baš ne svidja, nekako je vodnjikava i baš mi ne prija. Govorim o kafi naravno. Gde ću, šta ću, nije lepo odbiti i naravno pristanem. Požuriću da se spremim da joj se ne ohladi jer kakva bi tek onda bila. Videh da sam već počeo da se spremam i za zadnji sat vremena već navukao jednu čarapu i skinuo pižamu. Operem malo prozore (oči), zagladim malo kosu i bio sam spreman.
Popismo kafu i za divno čudo ta njena nije bila baš toliko loša, verovatno što sam očekivao gore. Još jedan dokaz da ne treba uporno odbijati nešto jer baš može da bude i dobro, nikad se nezna. Malo smo popričali i komšija, njen muž me upita dali bi hteo da idem sa njim, danas je njegov dan za izlazak sa njegovim društvom. To je nešto što nikako ne mogu da razumem ali neki Kanadjani imaju dane kad žena izlazi sama i dane kad muževi izlaze sami. Na suprot tome imamo u komšiluku bračni par, Turci i ona ne sme ni na prozor da pogleda kad on nije kod kuće a kamoli izlasci. Po nekad mi se desi da navratim i kad vidim da je sama neću da udjem ali mi ona kaže da muž ne brani ako sam ja u pitanju i da je OK. Nije mi jasno dali on ima toliko poverenje u mene ili smatra da sam mator i bezopasan, ali to nema veze sa ovom pričom. Elem, ma da mi se nije naročito išlo, pristanem. U medjuvremenu dobijem ideju i predložim da svi skupa odemo negde na večeru, danas je moj Božić i hoću da častim. Dogovorimo se da to bude Grčki restoran i izaberemo restoran u gradu oko 100 Km udaljenom od nas. Tako bi posle večere oni mogli da svrate kod njihovog sina a ja kod mog. Pozovem telefonom restoran da vidim dali su danas otvoreni jer su i Grci Pravoslavci. Pošto su otvoreni napravim i rezervaciju. Tako krenemo sa jednim kolima i put je bio očišćen od snega. Sunce je ceo dan lepo sijalo, otoplilo je i sneg je počeo da se po malo topi. Moram da nešto kažem o snegu, Neznam dali je ova nova vrsta snega, mora da je plod nove tehnologije, stigla i u Evropu. Čudan neki sneg, čim je malo toplije a pogotovo ako sunce malo greje, odmah počne da se topi. Ništa više nije kao što je nekad bilo pa čak ni ljudi, za čas posla se izživciraju, mi nismo imali te živce. Sve se menja, sećam se da je pedetogodišnja
žena bila isuviše stara za mene a sada ispade da je isuviše mlada. I kako da se onda čovek ponaša. Nije čudo da sam zbunjen.
Lepo smo stigli i baš dobro da sam izvršio rezervaciju, svi stolovi zauzeti izuzev jednog rezervisanog za nas. Malo sam se čudio jer nikada nije bilo toliko gostiju. Pogledam okolo i ispred mene veliki prazan prostor i pomislih da su tu mogli da stave još najmanje četiri stola. Dobismo jelovnike i odmah primetih da će ova večera da me košta dosta više nego što sam predvideo. Sreća da ću platiti sa karticom i onda izgleda kao da je bilo fraj. Cene su bile prilično višlje nego obično a kada sam čuo da će biti program, trbušni ples, bilo mi je jasno zašto. Ajde da vidimo i to čudo. Zadnji put sam to video u jednom drugom restoranu u drugom gradu ali nisam uživao. Bio sam sa ženom i brzo programirao mozak da mi se neće svideti. Nisam čak ni obračao pažnju, samo sam pogledao delić sekunde i bilo je dovoljno da se slika ureže u mozak pa bi i sada u detalje mogao da opišem tu igračicu. Naravno da neću samo ću reći da je izgledala fantastično. Bio sam joj okrenut ledjima i moja žena nije mogla da veruje da ni malo nisam pogledao. Kada je ugledala ogledalo na zidu ispred mene bilo joj je sve jasno. Naručili smo večeru i ja se odlučih za jagnjetinu. Hrana u tom restoranu je uvek dobra pa je tako bilo i ovaj put. Imaju i dobro vino i pošto ovog puta ja nisam vozio, dozvolio sam sebi da imam nekoliko čaša. Počeli smo da večeramo i svo vreme vodili lep razgovor. Ja volim te komšije a volim i one sa leve strane i one sa desne strane, pa i one od preko puta i sa jednog ćoška a i sa drugog, volim i one iz druge ulice...daklem volim sve jedino nisam načisto sa Turkinjom...miriše mi na neprilike i odem samo kad je njegov auto parkiran ispred kuće...ko bi ga znao, možda Turci još uvek nabijaju na kolac...ne isplati se.
Na pola večere zatrešta muzika, vrlo lepa i pojavi se igračica, za njom druga pa treća. Sada mi je bilo jasno zašto je taj prazan prostor bio toliko veliki, napuniše ga. Kako da ih opišem, možda najbolje ako ih uporedim sa šifonjerima...ogroooomne. Jeste da su imale formu, imale su i liniju ali podebelu. Imale su i struk i kukove ali...žene i devojke zamislite sebe, skinite se...ma ne tu ispred mene da vas vidim, ispred ogledala. Sada zamislite da vam se svaki deo tela proporcionalno uveća bar četiri puta, to bi bila slika. Možda bi bile OK posmatrane iz daljine ali one su bile ispred mog nosa a moj ugao vida nije mogao da ih obuhvati cele...da bi sagledao od kuka do kuka morao sam da pomeram glavu, nešto kao kad na monitoru otvorite veliku sliku pa morate da scrol levo i desni i vidite samo deo slike. Kako se pojaviše meni se podiže, podiže mise pramen kose na potiljku. Nekako su se zaletele i imao sam utisak da će svake sekunde da me pregaze. Zavukao sam stolicu koliko god sam mogao ispod stola a da još uvek mogu da dišem. Jedan od razloga je bio i taj što sam se setio kada smo gledali jedan Western Show. Velika grupa igračica je bila na bini (Can Can). Igrale su, podvriskivale, dizale noge visoko, podizale suknje i pokazivale Viktorijinu ili njihovu tajnu. Jednog momenta poskakaše sa bine u publiku i dalje igrajući i počeše da sedaju u krila, ma išle su sa kolena na koleno ko narodna pesma. Ništa narošito, deo pretstave ali meni ta slika iskoči pred oči i pomislih, šta ako ove počnu isto. Ja nisam veliki čovek, ma da imam veliko srce a smeo bih da se kladim da su onoj najkorpulentnijoj butine širine moga tela. Zamislite ako samo jedna mi ripne u krilo pa i ako to preživim ne verujem da bi noge na stolici preživele. Zato sam se osigurao i zavukao se ispod stola toliko duboko. Moram da priznam da su lepo igrale, njihale i vrtele sve sto treba da se vrti i to tačno u skladu sa muzikom. Iz pozadine odjekuje aplauz, da lako je njima kad nisu u prvim borbenim linijama. Jedna igračica je bila toliko blizu mene da sam mogao da je dodirnem ne ispružajući mnogo ruku. Njihala se, njihala i jednog momenta sam dobio utisak da sam na velikom brodu u najvecoj buri...poče i meni da se njiše u glavi i da bi izbegao posledice morske bolesti počeh da gledam u komšiju. Ništa naročito da se vidi ali morska bolest prestade. Tog momenta sam doneo interesantnu odluku a to je da bih trebao češće sa njim da idem, jer pored njega bi ja izgledao vrlo atraktivno, zgodan, lep čovek a verovatno je i on mislio isto o sebi. Možda te igračice i nisu bile baš takve ali u straha su velike oči a takodje nisu bile ono što sam očekivao.
Završi se i to čudo i primetih da mi je u ustima još uvek zalogaj koji sam počeo da žvaćem kada sam se sledio. Nekako završih večeru ali ništa više nije bilo ukusno jer se sve ohladili. Rešili smo da idemo pravo kući jer smo se duže zadržali nego što smo mislili. Na putu kući malo sam razmišljao i rešio da ne idem više u taj restoran. U našem malom mestu imamo mali Grčki restoran. Zašto bih išao toliko daleko to je jedna stvar a drugo u tom lokalnom restoranu sam uvek dočekan radosno, uvek sam dobro došao. Gazdarica se toliko obraduje kad me vidi, dočeka me sa ogromnim osmehom na licu. Strašno puno me voli i samo čeka šta ću da poželim...što god zatražim donese mi sa osmehom, uvek me pita dali još nešto želim, donesemi i vodu ma da je nisam tražio, oseti da mi treba. Čak mi ponudi i dezert i ne propusti priliku da mi ponudi i kafu. Kad god odlazim kaže ’Molim vas dodjite i drugi put’. Ako to ne pokazuje koliko je srećna da me vidi, koliko je spremna da mi ugodi koliko njen osmeh pokazuje ljubavi, šta je onda to? Možda ćete reći uobičajena ljubaznost i uslužnost zbog biznisa...možda to vama izgleda tako ali ne i meni. Ja sam potpuno siguran, umem da osetim i nepogrešim. Dobro možda sam i pogrešio, pogrešno protumačio po nekad ali se ipak lepše osećam sa svojim tumačenjem.
Možda je ovo istinita priča a možda i nije ali vi nikada nećeta saznati a ja vam neću reći.
Grci, jagnje i trbušni ples
Probudio sam se danas a to mi je vec postala navika, automatski, bez i da mislim o tome svako jutro se probudim. Isto tako automatski stavim kafu da se kuva i dok se osvestim vidim da sedim ispred monitora. Dok se kafa kuva ja sam završio sa pregledom emailova. Donesem kafu (još se nisam potpuno organizovao pa moram da idem čak do kuhinje po kafu) i primetim da sam već na BeogradKafeu i pregledam PP. Naravno pogledam i nove Blogove i pokušavam da ne komentarišem, može nekad da prodje i bez mene. U email ništa naročito, kao i obično onaj tip pisama, ako pošalje dvojici desiće ti se to i to...ako pošalješ trojici...ako pošalješ desetorici...a ako u roku od dva minuta pošalješ na 100 različitih adresa sve što želiš će ti se ostvariti u roku od 24 sata. Ko to još hoće,sve što želim da mi se odjednom ostvari i da mi dodje u isto vreme? Idi molim te, sve odjednom pa da neznam na koju stranu da se okrenem i sve se odjednom izmakne...isto kao i da nije došlo. Na suprot, ako ne pošaljem nikome provešću još jedan vikend sam i ko zna šta još. Nisam sujeveran ali ne košta me ništa da obradujem svoje prijatelje, samo ubacim sve adrese, klik i gotovo, sednem pored prozora i čekam da mi se pojavi uspavana Princeza. Znam da neće, njoj verovatno niko to nije rekao ali čta ga znaš. Nekako mi došlo milo jer do sutra će biti velika promena u ovoj kući. Malo sam se i zabrinuo, kako ću, bilo je to odavno...ali sam shvatio da ne trebam da se brinem oko toga. U modernim bajkama nema više ni Princeza a ni Prinčeva, nego bolje da vidim od čega se živi. Osim toga ako se logično razmišlja, nemate pojma kakva je narav Princezina kada se budi, možda je goropadna...ili ako je baš sanjala nekoga i kad otvori oči ugleda mene...bilo bi spasavaj se ko može ili bešte noge posraću vas. Da, može da bude vrlo nezgodna situacija pa je možda bolje pustiti Princezu da spava ili još bolje, pretvarati se da sam žaba pa neka ona reskira.
Danas sam rešio da postupam malo drugačije, praznik je, Božić je. Kao prvo neću ništa da radim jer se na Praznik ne radi (a kao da drugim danima radim nešto). Pošto sam danas sam (a kao da je drugim danima drukše) i biću ceo dan sam rešio sam da odem negde. Razmišljam gde i šta da radim. U tome zazvoni telefin...ko to može biti ovako rano ujutru...pogledah na sat, 11 sati, ne baš tako rano. Bila je to komšinica preko plota, poziva me na crnu vruću...nisam baš bio oduševljen jer mi se ta njena baš ne svidja, nekako je vodnjikava i baš mi ne prija. Govorim o kafi naravno. Gde ću, šta ću, nije lepo odbiti i naravno pristanem. Požuriću da se spremim da joj se ne ohladi jer kakva bi tek onda bila. Videh da sam već počeo da se spremam i za zadnji sat vremena već navukao jednu čarapu i skinuo pižamu. Operem malo prozore (oči), zagladim malo kosu i bio sam spreman.
Popismo kafu i za divno čudo ta njena nije bila baš toliko loša, verovatno što sam očekivao gore. Još jedan dokaz da ne treba uporno odbijati nešto jer baš može da bude i dobro, nikad se nezna. Malo smo popričali i komšija, njen muž me upita dali bi hteo da idem sa njim, danas je njegov dan za izlazak sa njegovim društvom. To je nešto što nikako ne mogu da razumem ali neki Kanadjani imaju dane kad žena izlazi sama i dane kad muževi izlaze sami. Na suprot tome imamo u komšiluku bračni par, Turci i ona ne sme ni na prozor da pogleda kad on nije kod kuće a kamoli izlasci. Po nekad mi se desi da navratim i kad vidim da je sama neću da udjem ali mi ona kaže da muž ne brani ako sam ja u pitanju i da je OK. Nije mi jasno dali on ima toliko poverenje u mene ili smatra da sam mator i bezopasan, ali to nema veze sa ovom pričom. Elem, ma da mi se nije naročito išlo, pristanem. U medjuvremenu dobijem ideju i predložim da svi skupa odemo negde na večeru, danas je moj Božić i hoću da častim. Dogovorimo se da to bude Grčki restoran i izaberemo restoran u gradu oko 100 Km udaljenom od nas. Tako bi posle večere oni mogli da svrate kod njihovog sina a ja kod mog. Pozovem telefonom restoran da vidim dali su danas otvoreni jer su i Grci Pravoslavci. Pošto su otvoreni napravim i rezervaciju. Tako krenemo sa jednim kolima i put je bio očišćen od snega. Sunce je ceo dan lepo sijalo, otoplilo je i sneg je počeo da se po malo topi. Moram da nešto kažem o snegu, Neznam dali je ova nova vrsta snega, mora da je plod nove tehnologije, stigla i u Evropu. Čudan neki sneg, čim je malo toplije a pogotovo ako sunce malo greje, odmah počne da se topi. Ništa više nije kao što je nekad bilo pa čak ni ljudi, za čas posla se izživciraju, mi nismo imali te živce. Sve se menja, sećam se da je pedetogodišnja
žena bila isuviše stara za mene a sada ispade da je isuviše mlada. I kako da se onda čovek ponaša. Nije čudo da sam zbunjen.
Lepo smo stigli i baš dobro da sam izvršio rezervaciju, svi stolovi zauzeti izuzev jednog rezervisanog za nas. Malo sam se čudio jer nikada nije bilo toliko gostiju. Pogledam okolo i ispred mene veliki prazan prostor i pomislih da su tu mogli da stave još najmanje četiri stola. Dobismo jelovnike i odmah primetih da će ova večera da me košta dosta više nego što sam predvideo. Sreća da ću platiti sa karticom i onda izgleda kao da je bilo fraj. Cene su bile prilično višlje nego obično a kada sam čuo da će biti program, trbušni ples, bilo mi je jasno zašto. Ajde da vidimo i to čudo. Zadnji put sam to video u jednom drugom restoranu u drugom gradu ali nisam uživao. Bio sam sa ženom i brzo programirao mozak da mi se neće svideti. Nisam čak ni obračao pažnju, samo sam pogledao delić sekunde i bilo je dovoljno da se slika ureže u mozak pa bi i sada u detalje mogao da opišem tu igračicu. Naravno da neću samo ću reći da je izgledala fantastično. Bio sam joj okrenut ledjima i moja žena nije mogla da veruje da ni malo nisam pogledao. Kada je ugledala ogledalo na zidu ispred mene bilo joj je sve jasno. Naručili smo večeru i ja se odlučih za jagnjetinu. Hrana u tom restoranu je uvek dobra pa je tako bilo i ovaj put. Imaju i dobro vino i pošto ovog puta ja nisam vozio, dozvolio sam sebi da imam nekoliko čaša. Počeli smo da večeramo i svo vreme vodili lep razgovor. Ja volim te komšije a volim i one sa leve strane i one sa desne strane, pa i one od preko puta i sa jednog ćoška a i sa drugog, volim i one iz druge ulice...daklem volim sve jedino nisam načisto sa Turkinjom...miriše mi na neprilike i odem samo kad je njegov auto parkiran ispred kuće...ko bi ga znao, možda Turci još uvek nabijaju na kolac...ne isplati se.
Na pola večere zatrešta muzika, vrlo lepa i pojavi se igračica, za njom druga pa treća. Sada mi je bilo jasno zašto je taj prazan prostor bio toliko veliki, napuniše ga. Kako da ih opišem, možda najbolje ako ih uporedim sa šifonjerima...ogroooomne. Jeste da su imale formu, imale su i liniju ali podebelu. Imale su i struk i kukove ali...žene i devojke zamislite sebe, skinite se...ma ne tu ispred mene da vas vidim, ispred ogledala. Sada zamislite da vam se svaki deo tela proporcionalno uveća bar četiri puta, to bi bila slika. Možda bi bile OK posmatrane iz daljine ali one su bile ispred mog nosa a moj ugao vida nije mogao da ih obuhvati cele...da bi sagledao od kuka do kuka morao sam da pomeram glavu, nešto kao kad na monitoru otvorite veliku sliku pa morate da scrol levo i desni i vidite samo deo slike. Kako se pojaviše meni se podiže, podiže mise pramen kose na potiljku. Nekako su se zaletele i imao sam utisak da će svake sekunde da me pregaze. Zavukao sam stolicu koliko god sam mogao ispod stola a da još uvek mogu da dišem. Jedan od razloga je bio i taj što sam se setio kada smo gledali jedan Western Show. Velika grupa igračica je bila na bini (Can Can). Igrale su, podvriskivale, dizale noge visoko, podizale suknje i pokazivale Viktorijinu ili njihovu tajnu. Jednog momenta poskakaše sa bine u publiku i dalje igrajući i počeše da sedaju u krila, ma išle su sa kolena na koleno ko narodna pesma. Ništa narošito, deo pretstave ali meni ta slika iskoči pred oči i pomislih, šta ako ove počnu isto. Ja nisam veliki čovek, ma da imam veliko srce a smeo bih da se kladim da su onoj najkorpulentnijoj butine širine moga tela. Zamislite ako samo jedna mi ripne u krilo pa i ako to preživim ne verujem da bi noge na stolici preživele. Zato sam se osigurao i zavukao se ispod stola toliko duboko. Moram da priznam da su lepo igrale, njihale i vrtele sve sto treba da se vrti i to tačno u skladu sa muzikom. Iz pozadine odjekuje aplauz, da lako je njima kad nisu u prvim borbenim linijama. Jedna igračica je bila toliko blizu mene da sam mogao da je dodirnem ne ispružajući mnogo ruku. Njihala se, njihala i jednog momenta sam dobio utisak da sam na velikom brodu u najvecoj buri...poče i meni da se njiše u glavi i da bi izbegao posledice morske bolesti počeh da gledam u komšiju. Ništa naročito da se vidi ali morska bolest prestade. Tog momenta sam doneo interesantnu odluku a to je da bih trebao češće sa njim da idem, jer pored njega bi ja izgledao vrlo atraktivno, zgodan, lep čovek a verovatno je i on mislio isto o sebi. Možda te igračice i nisu bile baš takve ali u straha su velike oči a takodje nisu bile ono što sam očekivao.
Završi se i to čudo i primetih da mi je u ustima još uvek zalogaj koji sam počeo da žvaćem kada sam se sledio. Nekako završih večeru ali ništa više nije bilo ukusno jer se sve ohladili. Rešili smo da idemo pravo kući jer smo se duže zadržali nego što smo mislili. Na putu kući malo sam razmišljao i rešio da ne idem više u taj restoran. U našem malom mestu imamo mali Grčki restoran. Zašto bih išao toliko daleko to je jedna stvar a drugo u tom lokalnom restoranu sam uvek dočekan radosno, uvek sam dobro došao. Gazdarica se toliko obraduje kad me vidi, dočeka me sa ogromnim osmehom na licu. Strašno puno me voli i samo čeka šta ću da poželim...što god zatražim donese mi sa osmehom, uvek me pita dali još nešto želim, donesemi i vodu ma da je nisam tražio, oseti da mi treba. Čak mi ponudi i dezert i ne propusti priliku da mi ponudi i kafu. Kad god odlazim kaže ’Molim vas dodjite i drugi put’. Ako to ne pokazuje koliko je srećna da me vidi, koliko je spremna da mi ugodi koliko njen osmeh pokazuje ljubavi, šta je onda to? Možda ćete reći uobičajena ljubaznost i uslužnost zbog biznisa...možda to vama izgleda tako ali ne i meni. Ja sam potpuno siguran, umem da osetim i nepogrešim. Dobro možda sam i pogrešio, pogrešno protumačio po nekad ali se ipak lepše osećam sa svojim tumačenjem.
Možda je ovo istinita priča a možda i nije ali vi nikada nećeta saznati a ja vam neću reći.
