Elem, na internetu najčešće opisuju tvrdoglavost ovako:
-upornost bez cilja;
-kada čovek želi da postigne svoje uprkos svim argumentima okoline, što njegovo ponašanje čini ružnim;
-''Tvrdoglav čovjek siluje činjenice, istinu, okolinu, sve. Za njega ne postoji stvarnost, nego ono što on kaže da je stvarnost. Njegova verzija života direktna je posljedica njegovog osebujnog karaktera''
-tvrdoglavost je kombinacija nasilja i gluposti;
-tvrdoglavost je poremecaj uzrokovan viskom testosterona-a testosteron je veoma glup hormon (tako piše u Graciji)
(ko bi rek'o da završiš četiri godine žurnalistike i napišeš tako nešto, a?)
-oni koji ljube Bibliju mogu da se sete priče o Adamu i Evi- oni su primer tvrdoglavosti (meni je ovo pre primer radoznalosti, ali tako kažu ljudi iz Crkve)
I tako...
Evo sta ja smatram da je trdoglavost: Tvrdoglavost je upornost koja proističe iz radoznalosti; drugačijeg razumevanja stvarnosti i želje da se život odživi na jedistven, pojedincu svojstven način u skladu sa ličnim željama i potrebama, a ne slepo praćenje tudjih uputstava. Tvrdoglavost je karakterna osobina koje je po meni za svaku pohvalu jer je izuzetno teško raditi stvari na svoj način u svetu koji već ima spremna pravila za tebe. (i srećan je ako ti njih nametne, a nersrećan je ako to ne uspe)
Dok sam bila mladja nijedna od mojih drugarica nije nešto posebno slušala roditelje i kukale bi na sav glas kada im se nameću pravila. Sada te sve iste osobe kukaju na svoju decu jer deca žele odraditi svoj život po svom.
Tvrdoglavi ljudi se često optužuju da remete suživot na zemlji jer ne rade odredjene radnje onako kako to radi većina. Ponekad se pitam, zasto to ljudima toliko smeta? Sećam se celodnevne rasprave sa mojom mamom kada sam ja sela na stolicu i počela da peglam. Njen stav je da samo lenji sede i rade. Moj stav je da samo glupi ne sede ako već ne moraju da se muče. Njeni argumenti su bili da ako tako nastavim nikad neću naći muža jer niko neće lenje, da će me svekrva izbaciti iz kuće i da će moja deca biti jadna jer imaju lenju majku. Moji argumenti su bili da me baš briga za to šta drugi misle, da sam sebi najvažnija i da neću ni tražiti takvog muža. Stvar je toliko zakipela da je moja mama iščupala peglu iz struje i rekla da mogu tako peglati samo kad nje više ne bude. A ja sam imala dva izbora-ili da je vežem za radijator ili da maštam o tome kako živim sama i peglam kako hoću. Jeste li primetili da ljudi koji vas optužuju da ste tvrdoglavi vrlo brzo (ekspresno brzo), izgube argumente i sve se svede na reči: ''zato'', ''zato sto svi tako rade'', ''vazi, budi ti najpametniji na svetu,pa ćeš udariti glavom u zid'', ''jednostavno, tako se ne radi;ne znam zašto, ali ako ceo svet ne radi znači ima razlog'', (a ako pronadjete da to jos neko radi onda-''videce taj kako će završiti'')
Retko kada sam čula da su drugi optuživali nekog za tvrdoglavost jer taj neko želi da skače sa litice da proveri da neće pasti dole, ili da stavlja prst u utičnicu jer njega neće ubiti struja. Uglavnom su to, za mene, veoma male stvari. Na primer: kako se pegla, kako se kuva, peru sudovi i veš; kako se nešto radi. Često sam prisustvovala raspravama izmedju roditelja i dece i nisam mogla čudom da se načudim.
''Lepo ja njemu kažem da ne ide kečap i majonez zajedno. I sad je sve pomešao i ostavio u tanjiru. Tvrdoglavog li deteta.''
''Ja njoj kao prijatelj savetujem da se ne pravi tako zimnica, ali hoće ona po svom. Trdoglava, pa to ti je.''
''Molio sam, kumio, da upiše farmaciju, ali ona zapela, književnost, pa književnost i eto. Sad na birou.''
Recimo, ja obično pitam, da li je siguran da ne bi bila na birou da je upisala farmaciju- Obično osoba koja tvrdi da je drugi tvrdoglav ostane bez argumenata.
Meni se uglavnom čini da ovde imamo dve osobe: osobu koja želi da radi stvari mimo programa, nametnutih pravila, tudjih sugerisanja i iskustava i osobe koja prelazi granice dobrog saveta i počinje da zabada nos tamo gde joj nije mesto, a zatim prelazi u fazu napada. Po meni su oni koji tako rade zlostavljači. Ali, imaju argument da im se može jer-stariji su, odhranili su te, živiš pod njihovim krovom, može im se jer su fizički jači. Ako, nedajbože spakuješ stvari i odeš ti si nezahvalan.
Meni je apsolutno jasno zašto svako želi da živi svoj život na način koji hoće, ali mi nije jasno zašto to drugima toliko smeta? Ponavljam, često im najviše smetaju potpuno za njih beznačajne stvari. Uvek više zapeni, pati i dernja se onaj koji pokušava da kontroliše nekog drugog.
Da nije bilo trdoglavosti, verovatno bi još sedeli u pećinama (''Šta ima ti da radiš mimo sveta i izmišljaš vatru kad ceo svet bleji u mraku. Vatra je djavolja rabota. Ili to ostavi ili ću te poslati dinosaurusima da te pojedu.''
Da nije bilo trdoglavosti verovatno niko ne bi oplovio zemlju jer je hteo da vidi da li je baš tako ravna kao što se priča:''Lepo mu kažem, zemlja je ravna ploča pašće sa litice, pa će posle kukati.''
Da nije bilo trdoglavosti čovek ne bi leteo, svirao, pevao, probijao granice nemogućeg u sportu itd...
Često ljudi argumentuju da samo žele da sačuvaju osobu od neuspeha, razočaranja i gubitka i zbog toga mu savetuju da nešto uradi na njihov način. O, da li? I ako jeste, imam neka pitanja:
Kako znamo da li će nešto uspeti ili ne? Kako znamo da ima samo jedan ispravan način za nešto ako ne pokušamo? Zašto je toliko strašno ako neko pogreši? Zar to nije proces učenja? I gde je granica izmedju ocuvanja tudje bezbednosti i nedozvoljavanja da neko i pokuša da poremeti nametnuta pravila? Čini mi se da je ljudima teže da se oslobode naučenih programa nego ičeg. To je tako i tako i nemoj da ti pada na pamet da radiš drugačije. I da li se počne sa pričom kako želimo da zaštitimo druge, a završava sa - ''On napada moj Ego, on me ne poštuje, ne voli, ne sluša''????
Mislim da bih mogla o ovome do jutra, ali otprilike bi bilo to to...
) 
).
ali bez toga je voćka čudnovata ne slomi je al zube polomi 
)
