DenVik wrote:
Od kako znam za sebe moj odnos sa majkom je blago receno- bez veze ... Ja sam , po njoj, bila divlje dete, puna neusmerene energije, svoja, samostalna i nepodnosljiva.
Otac nikad nije bio tu... Nekako sam uvek bila prepustena sebi, majka stalno zabrinuta,bolesna, stalno u manjku necega( i zao mi je mnogo sto se tako oseca,znate ona je mnogo dobra zena)
... stalno kritike...komentar"sta ce reci svet?"
Po njoj ja sam cudna, sve cudnija sa godinama...
Moja majka je dobra zena...
Tražila sam na forumu nešto o odnosu sa majkom, i jedino pronalazim svoju situaciju sličnu tvojoj, draga Den Vik. I ja imam potrebu da ispišem stranice jadanja. Ovo što sam citirala iz tvog komentara skroz se odnosi i na moj slučaj, naravno, uz niz drugih stvari. Imam preko četrdeset godina, i sama sam majka i samtram da na prvom mestu čovek mora da ima dobar odnos sa majkom i svojom prvom porodicom jer mu to iskustvo određuje i kasnije sve druge odnose. Da, ja nikako ne bih izabrala svoju majku, jer kad se zanemare neke njene vrline, ostaje mnogo onoga što mi smeta i što me kočilo godinama i što, evo i sada remeti naš odnos. Osnovni problem kod nje je taj što ne može da se oslobodi prošlosti, i daleke i bliže, svoje traume iz detinjstva negovala je sve vreme i dan danas ih pretresa non stop po više puta dnevno i što je naše (moje i sestrino) detinjstvo ugušila neprestanim ispovedanjem i prepričavanjem šta je ona doživljavala kao mala, a pritom slične stvari je ona činila nama, svojoj deci, nabijajući nam komplekse niže vrednosti. Sve to čini i danas, pa i naša deca te priče znaju napamet. Sto puta sam je zamolila da pokuša da ne priča o prošlosti, da ne okrivljuje svoju majku, koja nije više živa... Priča je preduga, ne želim da gnjavim, ali ne znam kako da joj pomognem, i sebi . Sve sam pokušala, ništa ne deluje. Tata i sestra mi nisu od pomoći. Tata joj se skroz priklonio, ne sme reč jednu da joj kaže, iako se ne slaže i njega kinji i maltretira psihički i koliko joj ide uz dlaku, ona i dalje nije zadovoljna i ničim nije zadovoljna. Sestra takođe nema snage da se nosi sa njom i ona joj uglavnom ćuti, ali i to ne odgovara, jer i tada su komentari negativni "da je ona mućurla ko njen otac, da sam kao moja tetka po ocu i ujak i babe, da su svi loši prema njoj itd... Pokušala sam da je uputim u tehnike pozitivnog razmišljanja, ali ne biva, ne želi da čuje, već naprotiv, kaže da sam prolupala i da je nikad nisam slušala itd.
Ovih dana sam imala problem da shvatim zašto ipak ne volim sebe onako iskreno i do kraja, zašto sebi nalazim fizičke nedostatke iako sam generalno simpatične spoljašnjosti. I onda se desi da odem (živimo u različitim mestima) i koliko god da sam pokušala da strpljivo slušam ponovne njene žalopojke i prepričavanja i kritike drugih ljudi, ipak, nije pomoglo, jer ona očekuje uporno da ja kažem da jeste tako, da niko drugi ne valja, čak ni ja, samo je ona najispravnija... A ja to ne mogu da kažem. I opasno smo ušle u konflikt, svašta mi je rekla, i ja sam shvatila zašto ja ne volim sebe do kraja, a taj problem ima i sestra. Jer od nje nismo dobile bezuslovnu ljubav koju majka svojoj deci treba da pruži. Eto. Ona nas ne voli onako do kraja, potpuno i iskreno, iako imamo svoje porodice i decu i šta god da smo postigle u životu, ona nama nije zadovoljna. Večito nalazi da nam kuća nije dovoljno sređena, da nam ovo ili ono nedostaje i tome nikad kraja. I ovde sam pronašla da je neko rekao da je samo ponavljao blagoslov. E pa, i ja sam to počela da činim, pa ćemo da vidimo. Hvala svima, ali da, ja kao majka danas gušim svoju decu cmakanjem iako su velika, jedno i punoletno, jer sam ja spoznala da svojoj deci mogu da pomognem jedino ako ih bezuslovno volim.
divota Den. i znate ono što kazu, na dobro i lepo se lako naviknuti. tako si mislim da nekad mi ljudovi zaboravimo malo sta smo sve postigli, koliko smo se ,obogatili, a ovo Den što si pisala će ti biti divno podsećanje, kad se vratiš katkad na taj post. 
ustvari moj odnos prema njoj,,Ona se hranila mojim strahom...Znači sve je u našim glavama kako mi dozivljavamo stvari.E sad,kad odrasteš sa takvom osobom,tebi su osnovna osećanja : tuga neizražena,bes neispoljen,strah,osećaj da nisi voljen,dobar ,poštovan...I sva lepa osećanja su ti strana.I kad napuniš tri banke vidiš da si u istom emocionalnom kavezu koji je skovala tvoja mama,porodica,a koji si ti samo redovno održavao da ne zardja.Da si privukao prijatelje,kolege,poslove takve koji mogu u tebi to osećane da održavaju.E lepo sam rekla marš svemu tome.Hoću da se osećam sretno,voljeno ,bezbrižno,uzbudjeno,zaštićeno,bez krivice.To je moje prirodno stanje.Sinoć sam ovo pisala sama za sebe..Morala sam podeliti,mnogo ljudi je zarobljeno u tim kavezima čak i da ne naslućuju. 
pozdravljam vas divni ljudi
