Ova tema će biti na neki način i moje predstavljanje vama... Učlanio sam se na forum zato što mi trebaju istomišljenici sa pozitivnom energijom koji će mi pomoći da se menjam i da svetlost koju nosim u sebi zasija nesputano. Menjanjem sebe na bolje promeniću svet na bolje, ako se još neko iz moje sredine promeni zahvaljujući meni, onda sam već uradio mnogo...a nikada nije mnogo dobrih dela, misli, ljudi i dobrih nas...
Zašto baš ova tema? Možda je već neko otvorio istu,ali ja ću se truditi da o mislima pričam na svoj način, kako to ja vidim... vi me ispravite gde pogrešim, učim, i tek sam počeo da učim...

Sam naslov je rečenica Starca Tadeja, jednog monaha Srpske Pravoslavne Crkve koji se po mnogo čemu razlikuje od svih mislilaca i monaha u svim religijama, on je na Boga gledao kao na sveopštu univerzalnu ljubav, koji je blag, milostiv i koji pati kada svojom voljom ocrnimo sebe i svoju dušu...
Istraživanjem današnje praktične religije, što sam se više približavao instituciji to sam dalje bio od nje... U sebi sam sačuvao samo najpozitivnije iz nje, jedno od tih pozitivnosti je bilo i učenje Oca Tadeja. Nastaviću kasnije sa pisanjem... Do tad, ako neko ovo čita, neka radost vlada njime ili njom
.
