BOJAO SAM SE VISINE

[Zika]

A BOJAO SAM SE VISINE

Bilo je to na radnoj akciji 1947 – Omladinska Pruga Brčko-Banovići. Pozvao me je Komandant u Štab Brigade i rekao mi da sam odredjen da idem na neki kurs i da se odmah spremim i javim u Glavni Štab u Banoviće. Ja sam se bunio, nisam hteo da idem ali sam imao izbor ili da idem na taj kurs ili kući. Kasnije sam shvatio da su mene odredili jer sam bio ne samo najmladji (eto dešavalo se da sam nekada bio i najmladji) već sam bio i najmanji, najsićušniji. Javim se u Štab i rekoše mi da trebam odmah da putujem sa još jednim dečkom iz Zrenjaninske Radne Brigade. Idemo na Jedriličarski Kurs. Dobili smo sve papire i vozne karte. Usput pogledam karte i vidim da idemo u Vršac. Mi smo mislili da je to kurs za jedrilice koje plove po vodi i malo se čudili zašto idemo u Vrčac.

Stigli smo u Vršac kasno popodne i tamo nas sašeka neki čovek sa taljigama da nas odveze gde smo već trebali da idemo. Stigli smo do odredjenog mesta već je uveliko bila noć i smeste nas privremeno u jednu sobu. Sutradan kada smo ustali izadjemo napolje oćekujući da vidimo neko jezero ali ni traga od nikakve vode. Primetimo da nešto leti i pogledamo gore i vidimo da nekoliko jedrilica (tada sam se setio da se i to zove jedrilica) lete skoro iznad naših glava. Krv mi se sledila kad sam video da piloti sede na nekom sedištu, sve otvoreno a pantalone lepršaju na vetru. Bile su to jedrilice tipa Vrabac na kojima se započinjala obuka. Kroz glavu mi proleti misao da se ja bojim visine. Pogledam u kolegu a on sav prebledeo, vidim da se i on boji. Malo smo popričali i ja kažem da to ne dolazi u obzir za mene a on mi reče ni za njega.

Dobili smo doručak i odmah posle u stroj, bilo nas je oko 50 novih. Komandant Škole nam ispriča trista stvari. Od svega sam čuo samo poslednju rečenicu da svi koji se boje istupe iz stroja. Pomislim, baš fino ali neću ja da budem prvi. Gledam niko se ne mrda pa se ni ja ne pomeram. Kada se ustanovilo da niko ne odustaje podele nas u grupe- eskadrile i počne trening.

Obuka ide vrlo postepeno. Prvo se jedrilice zakače na metalni stand, jedan sedne i onda počinje ljuljanje, naginjanje levo, desno, na gore na dole a ’pilot’ koriguje, parira sa kontrolnom palicom. Kada smo to savladali onda počinju ’skokovi’ - zategnu se gumene sajle i izbace jedrilicu kao iz praćke. Prvo par metara pa sve vise i više i sve višlje i višlje. Svaki pojedinac je napredovao u sledeću etapu individualno prema oceni nastavnika. Mene je strah postepeno napuštao i počeo sam da zaista volim te letove. Sledeca etapa je bilo uzletanje pomoću metalne sajle gde se dobijala velika visina i počelo se zaista letenje, sa zaokretima i osnovnim akrobacijama. Paralelno smo imali nastavu u učionici, teorija letenja, meteorologija, čitanje i poznavanje oblaka, termalna struja itd.

Necu pisati o svim fazama a polagali smo za tri grupe A, B i C. Grupa C je imala tri podgrupe Bronzanu, Srebrnu i Zlatnu Značku. Za svaku je bilo potrbno ispuniti posebne uslove povezane sa akrobacijom. Visinom leta, vreme provedeno u vazduhu i na kraju daljina leta. Menjali smo i jedrilice od Vrapca na Čavku pa najzad na Jastreba. Uzletanje je prešlo na Aero Zapregu (avion nas vuče na odredjenu visinu. Otkači se sajla i počinje slobodan let.)

Kako smo napredovali u sledeću grupu ostajalo nas je sve manje i manje, ’A’ je završilo malo više od polovine studenata a za ’C’ je ostalo samo nekoliko nas. Interesantno je da su dva strašljivca, Zrenjaninac i ja uvek napredovali pre ostalih. Smejali smo se kako smo izgledali prvog dana.. Nas dvoje je pozvao Komandant Škole i predložio nam da uzmemo Nastavnički tečaj na šta smo bez razmišljanja pristali. Preduslov je bio da savladamo motornu pilotažu, letenje aviona. Sutradan smo već počeli i taj kurs. Teorija, praksa, letenje sa instruktorom i sve je bilo super. Već sam video sebe kao profesionalnog pilota, smatrao sam da kao Instruktor za jedrilice i položenim pilotskim ispitom m da nebih trebao da imam problem prijema u Vojnu Vazduhoplovnu Akademiju. Napredovali smo fantastično brzo...ali...često se pojavi to ali koje promeni sve planove.

Pozvali su nas kod Komandanta koji nam je rekao sledećeg dana počinje Padobranski Kurs i da bez njega nemožemo da dobijemo pilotsku diplomu. Vrlo nerado sam započeo i taj kurs. Završio sam svu obuku na zemlji, skokove sa platformi raznih visina, pakovanje padobrana i došlo je vreme za skok iz aviona. Nisam mogao da se odlučim i najzad sam rekao neka skače ko mora a ja neću. Tako se završila moja letačka karijera.

Uživao sam moje jedriličarstvo još nekoliko godina i polako sam pronašao druge interese. Kad sada mislim o tom vremenu dolazim do zaključka da smo u stanju da savladamo sve ako pristupimo sistematski i postepeno i ako smo uporni. Sve je moguće pa čak i neko ko se boji visine može da se prevrće u vazduhu sa jedrilicom i da zaista uživa u tome. Nisam postao profesionalni pilot ali sam na neki način bio povezan sa vazduhoplovstvom i godinama radio na prototipovima našeg prvog mlaznog motora i mlaznog aviona.
Zaista je sve moguće u životu. Sada sam se nasmejao jer nikada u životu nisam savladao visinu merdevina i da na visokim merdevinama radim slobodno sa dve ruke. Trebala mi je uvek još jedna da se držim.

[jelena]

Jako lepa priča.
Žiko ti si čovek sa jako puno iskustva i drago mi je što ih deliš sa nama.
Posto uživam u svakoj tvojoj prči.
POZDRAV...

[Zika]

Zhvaljujem se Jelenai em mi je milo, em drago i da znaš da i ja uživam u svakoj svojoj reči a i u ćutanju