Moje prve godine detinjstva su prolazile bezbrižno. Ne kažem da mi je sve bIlo med i mleko ali ja sam oduvek sve dogadjaje primao dosta realno i takodje prihvatao realnost. To mi je ostalo kroz ceo život. Naravno da sam radio na tome da popravim sve što se da poraviti ali uvek izgleda da neke stvari jednostavno nam dodju takve kakve jesu. U takvim slučajevima prihvatam to kao realnost.
Ma da sam imao dosta klinaca sa kojima sam se igrao,često sam voleo da budem sam u svome svetu u svojoj masti. Tada su delovi nameštaja postajali najsavršenije mašine, vozovi, avioni, automobili, koje sam satima vozio. Leti mi je najomiljenije bilo da odem na poljanče, legnem u travu i uživam posmatrajući oblake. Oblaci su nešto posebno, nebrojene figure i uvek ćete naći neki oblik koji vas potseća na nešto. Takodje sam posmatrao mrave i druge bubice, njihove aktivnosti. Primetio sam da uopšte na obraćaju pažnju na mene, da im uopšte ne smetam. Zaključio sam da sam ja toliko veliki u odnosu na njih da nisu u stanju da me celog sagledaju, znači da me u stvari ne vide. Tada su se misli produžile i pomislio da verovatno postoje neka druga bića koja su za nas toliko velika da nismo u stanju da ih vidimo. To mi je bilo vrlo logično i čak normalno. Prosto sam osećao da baš tu gde mi živimo, na tom istom prostoru u isto vreme, se razvija neki drugi život, postoji još jedan a možda i više života. Verovao sam da samo mi ne možemo da ih vidimo, nisam znao zašto ali nisam imao problem da to prihvatim, da postoji razlog što ih ne vidimo. Imao sam osećaj da je to nešto što ja znam i zato mi je bilo normalno. Ipak sam osećao da to ne trebam nikome da pričam jer me niko neće razumeti.
Kada sam odrastao, potpuno sam zaboravio ta moja dečija razmišljanja sve dok nisam čuo o teorijama paralelnog života. Vrlo slišno mojim dečijim maštanjima.
Dali su to bila maštanja ili?
Siguran sam da će svako imati svoje tumačenje.