- 24.jpg (28.31 KiB) Viewed 3557 times
Rekoh da sam se rodio, tako su mi svi rekli pa ako su mene slagali i ja lazem vas. Tog rodjenja se uopste ne secam i imam utisak da sam odmah bio u stanju da hodam jer se toga secam. Rano sam ostao bez oca, bio sam 4 godine kada je umro. Secam ga se ali to je vise kao video klips a ne ceo film. Secam se pojedinih dogadjaja i kao dete sam mislio da se mama i on lepo slazu. Kasnije sam saznao da je bilo obrnuto, bio je to ugovoreni brak, sporazum izmedju njihovih roditelja.
Prva lekcija: ne igraj se sa zenama
Secam se da se otac jednom prilikom strasno razbesneo. Ja sam se igrao u dvoristu i oni su poceli svadju ali nisam na to obracao paznju. Igrao sam se sa nekim drvenim kockama i jednog momenta otac je zgrabio jednu kocku i zavitlao prema mami, promasio je ali je pogodio prozor koji se raspao u stotinu komadica. Razumeo sam da je svadja nastala zato sto je mama zakazala da pop dodje da sveti vodicu i kucu. On se razbesneo jer nije prvo pitala njega a on nije mogao da smisli popove. Dosta je dugo vika trajala i zapamtio sam samo da je tata vikao da mu baksuz ne treba u kucu. Posto je to bilo i suvise dugo za mene i ni malo interesantno, produzih da se igram.
.
Ostala mi je u secanju jedna igra koja se cesto igrala u kuhinji. Ja sam to shvatio kao igru i bilo mi je interesantno da gledam. Pocinjalo je tako sto je tata imitirao petla, pomerao ruke kao da su mu krila i pustao glasove, bas kao i pevac. Uvek je isao prema mami a ona se povlacila i tako su se jurili oko kuhinjskog stola. Ona je uvek govorila da je pusti na miru, da joj nije do toga, da ima posla itd. Igra se zavrsavala time da se pevac umori od kruzenja oko stola i obicno uz neko mrmljanje izadje napolje. Rekoh da mi je to u pocetku bilo interesantno, pomisljajuci da cu i ja da se tako igram kada porastem. Kasnije sam pomisljao zasto on uvek pocinje sa tom igrom i kakva je svrha toga kad ona nikad nije pristala da se igra. Jedini ishod zapocete igre je da se nekada produzi u svadju. Bas ni malo interesantno.
Odlucio sam da ja necu tako da se igram.
Druga lekcija: Kad nemas nista interesantnije da radis postani bastovan.
Secam se da je ocu bio hobi bastovanluk a najvise se secam georgina. Poredjane u redove kao vojnici, raznih boja i oblika. Secam se da su se prolaznici zaustavljali i preko ograde gledali a mnoge je pozivao unutra i dugo su pricali o tom cvecu. Secam se da je bio vrlo ponosan na svoj trud i cini mi se da nije ni izlazio iz te baste.
Treca lekcija: Ne dobijes uvek ono sto zasluzujes.
Cesto smo bili kod moje babe (sa mamine strane) koja je zivela odmah preko puta nas i secam se da ga je ona puno volela. To mi je kasnije kada sam odrastao i pricala i rekla da je bio divan covek i da je zasluzivao bolju zenu.
Cetvrta lekcija: Nije sve onako kako izgleda da jeste.
Naravno da necu pricati o svemu cega se secam. Samo jos ovo. Najzad je otac pao u postelju, doktor je dolazio svaki dan. Meni je receno da ni za zivu glavu ne ulazim u njegovu sobu. Kasnije sam saznao da je to bila tuberkoloza i to galopirajuca. Najzad, jednog dana majka mi da novine da mu odnesem i rece da zeli da me vidi. Par dana posle toga je i umro. E sada nailazi najinteresantniji deo za mene (u ono vreme). Cuo sam razgovor da treba da dodje auto da ga uzme i odnese. Za mene je to bio vrhunski dogadjaj, docice auto...odmah sam istrcao na ulicu i ostao ispred kapije dok pogrebni auto nije dosao. Najzad se auto parkirao a ja sam bio zadivljen kako je lepo izgledao. Ceo zadnji deo u staklu, samo se sija i sve neki ornamenti okolo. Ostao sam prilepljen za ogradu. Ko god je prosao pored mene ja sam ga zaustavio i rekao: Ova limuzina je dosla da nosi moga tatu. To pokazuje da zaista nisam shvatio sta se u stvari dogadja.
Peta lekcija: Mastu niko ne moze da ti oduzme..
Kada je moj otac umro nastao je potpuno novi nacin zivota za mene. Preselili smo se kod Babe koju sam zvao Nana. Naravno i ja sam sve vise rastao i mnogo vise se secam o tom periodu zivota. U njenoj kuci se zivelo po njenom nacinu zivota, po njenim pravilima i bilo je u redu da se igram sa ostalom decom iz ulice. Bilo je u redu i da se isprljam ali se znalo koja je odeca za igru a koja je za svecano oblacenje. Mnogo me je volela a i ja nju i tako je ostalo do kraja njenog zivota. Bio sam joj prvi unuk i kako je to ona govorila dobila je i prvo praunuce od nas. Na izgled je bila jako stroga, imala je autoritet ali sam ja uvek pronasao kako da je zasmejem u sred njene ozbiljnosti. Naravno da sam je postovao i slusao jer nije zahtevala nista nemoguce niti nenormalno. Vrlo lepo smo se slagali i uvek je nasla slobodno vreme za mene. Nikako nije podnosila da se cak i spomene dosada. Verovatno sam od nje naucio da mi nikada ne bude dosadno. U dugim zimskim danima je uvek pronasla nesto da radim, nije uvek bilo tipicno „musko“ zanimanje ali kako je ona rekla da je sve za svakoga. Tako me je naucila da „stopam“ (krpim) carape, da vezem, da pletem neke gajtane koji nikada nisu bili upotrebljeni ni za sta. Naucila me je kako da od praznog kalema za konac napravim tenk sa kojim sam se igrao satima; da od dva prekrstena parceta drveta zamisljam da je avion; da mi masina za sivenje sluzi kao lokomotiva zamisljenog voza a kuhinjski sto je bio vagon. Ja sam bio i masinovodja i kondukter a ona je uvek bila putnica. Uvek je prihvatala igru, sedela na stolici i plela a ja sam najavljivao stanice, pregledao karte. Stanice su bile na relaciji Nis, Pirot gde je jedan njen sin, oficir, bio sa sluzbom a svako leto je vodila i mene u jednomesecnu posetu. Tako sam i zapamtio stanice koje je kondukter najavljivao. To su bile moje igracke, vise masta. U celom detinjstvu secam se samo jedne kupovne igracke, neko mehanicko pile koje kad se navije hoda. Nisam bio puno impresioniran sa njim. Naravno, bilo je i nekoliko pistolja kapislara i pampuraca a i po neka prangija.
Sesta lekcija: Uradi dobro prvi put da nebi dva puta radio isti posao.
O tom periodu bi mogao da napisem citavu knjigu. Moja Mama je jedno vreme zivela u stanu a ja sam bio sa Nanom. Imala je veliku kucu sa ogromnim dvoristem koje je bilo uredjeno kao park. To je zasluga jednog ujaka koji je takodje ziveo sa nama. On je ustvari bio glava kuce, Nana nije donosila vece odluke bez njega a on je uvek postovao njene zelje. On joj nije bio rodjeni sin, bio je pastorak ali to nije menjalo stvari. On je bio arhitekt i imao studio kod kuce i u tu sobu niko nije smeo da udje osim mene. Provodio sam dosta vremena posmatrajuci i diveci se kako od praznog papira nastane divna kuca. Ujka Misa, to mu je bilo ime, je preuzeo ulogu moga oca i vodio racuna da imam sve sto mi treba. Bio je vrlo cutljiv i strog i bio je okoreli nezenja. Po nekad bi me poveo sa sobom i imao sam prilike da vidim a kasnije da pretpostavljam zasto je nezenja. Uvek je bilo nekoliko frajlica koje su trckale i zvale ga cika Miso a moj ujak nije bio ni malo cutljiv. U svojoj ”ranoj mladosti“, kada je bio u 50-toj se najzad i ozenio. Kada bi mi zatrebale pare za nesto, za bioskop ili tako nesto on je bio taj koga sam trebao da pitam. Vecinom sam i dobio ali sam uvek morao nesto da uradim, obicno u basti. Obicno je to bilo u redu samnom ali nisam uvek skakao od radosti. Kada bih zavrsio posao koji mi je odredio, morao sam da ga zovem da pregleda i ako sam uradio kako treba dobio bih i novac. Tako sam se verovatno i naucio da kad radis nesto uradi odmah dobro da nebi radio dva puta. To se i desilo par puta da sam morao da ponovo radim ali je bio vrlo fer. Pitao me je u koliko je sati bioskop i da nebi propustio film, dao bi mi pare stim sto sam trebao da zavrsim posao posle bioskopa.
Sedma lekcija: Smeh , sala i razonoda su sastavni deo zivota.
Drugi ujak, ujka MIle, koji je takodje ziveo kod Nane jeo uzivao u svemu i mnogo mi je nedostajao kada nije bio kod kuce. Pre nego sto je zavrsio glumacku skolu bio je zubotehnicar a pre toga elektricar. Secam se da je sproveo struju i osvetlio bastu. Takodje je ponekad pravio zlatne navlake za zube i naravno da sam mu ja bio pomocnik. Bilo mi je vrlo interesantno.
Tako sam od ujka Mileta naucio i drugu stranu zivota, podjednako vaznu - smeh, salu i razonodu. Takodje me je naucio i kako da pravim zmajeve i da ih pustam da lete, kako da napravim kolica od daske i kuglagera i da se spustam niz ulicu. Kada se komsiluk bunio zbog buke kuglagera (u medjuvremenu su skoro svi klinci imali takva kolica) otisli smo gde se kupovalo staro gvozdje i pokupovali tockove i osovine od kolica za bebe. Tako sam imao bezbucna kolica a vrlo brzo i ostali klinci.
Osma lekcija: Istinu moras sam da pronadjes
Sva ova dogadjanja su iz perioda mog ranog detinjstva, predskolskog doba.
I ja sam bio radoznalo dete i imao sam bezbroj pitanja. Ma da su se odrasli a i drugi klinci, trudili da odgovore na pitanja, za mene su to bili neprihvatljivi odgovori. Mnoge nisam mogao da prihvatim i rekao sam sam sebi-pronaci cu ja istinu i polako prestao da prihvatam odgovore. Trazio sam ih u svojoj masti a toga sam imao u izobilju. Tako sam se polako zatvarao u svoj sopstveni svet i imao svoje odgovore za sve. Bilo je to divno druzenje sa mastom.
Deveta lekcija: Devojcice mogu da te zbune
Bilo je nekoliko devojcica u mome komsiluku ali moram da izdvojim jednu, Jovanku.
Jovanka se puno razlikovala od ostalih devojcica i dok su se ostale igrale sa lutkama, Jovanka je uvek bila sa nama decacima i ucestvovala u nasim igrama od klisa, krpenjaca, klikera pa do trulih kobila. Posebno je volela da se igra samnom u njenom dvoristu i satoru koji je napravila og nekih carsava.
Najomiljenija igra joj je bila tate i mame koja se obicno zavrsavala da ja demonstrativno napustim dvoriste i igru. To se desavalo kad god bi preterala meru sa raznim zahtevima, zalbama i vikanjem na mene. Tada bi ja skocio i prekinuo igru i uputio se prema kapiji.
-„Nikad vise necu da se igram sa tobom i nemoj ni pokusati da me zoves“.
Ona bi ostala podbocena na kapiji i vikala zamnom
-„Idi, bas mi nista i ne trebas“.
Ja bi se uputio da nadjem moje klince na poljani da sa njima sutiram krpenjacu misleci u sebi „Nikad necu da budem tata i necu da imam zenu“.
Druga igra je bila igra ducana gde bi jedan od nas bio prodavac a drugi musterija. Prilicno dosadna igra koju bi ja zavrsio time sto bi rekao da se radnja zatvara i otisao da nadjem svoje drugare.
Treca igra bi bila doktori. Ja sam obicno bio doktor a njena beba (lutka) bi bila bolesna.
Jedno dana je Jovanka odlucila da malo promeni tu igru i ona je postala bolesna. Meni je bilo svejedno dali cu da pregledam lutku ili nju, nikakva razlika. Bilo mi je nekako i realnije jer sam joj mogao reci da zine, da kaze „AAAAA“, da kaslje. Jednog momenta je zastala i upitala me
-„Da li ti znas kakva je razlika izmedju devijcica i decaka?“
-„Naravno da znam, vi imate dugacku kosu a mi kratku“.
To je bila jedina razlika za mene jer u tom uzrastu smo svi isli bosi i na sebi imali samo gace. Kada bi nam se uporedilo telo od vrata do struka nebi bilo bas nikakve razlike.
Ona se znacajno nasmesila kao neko ko zna neku tajnu i svukla gace
-„Vidis, to je razlika.“
Ja sam se skamenio...obuzela me je neka tuga...sazaljenje...
-„Uh, zao mi je...kako ti se to desilo? Kako ti je to otpalo?“
-„Otpalo, sta?“
Sad i ja svucem gace pokazem prstom
-„Ovo“.
-„Ama nista nije otpalo , to je tako, to je razlika...“
-„Ako nije otpalo zasto onda imas taj oziljak...uh, jos ti nije zaraslo...jel te boli?“
Dugo me je ubedjivala da je to tako, da nista nije otpalo ali bez uspeha, ja sam stekao svoje ubedjenje a oziljak je dovoljan dokaz ito je ostalo moje ubedjenje.
Tada, kasnije, mnogo kasnije pa i dan danas, kad god mi se ukaze prilika da vidim taj oziljak, mene obuzme neko sao secanje, sazaljenje i zelja da ga pomilujem i pokazem koliko saosecam.
- tumblr_l9aya0WkdT1qaobbko1_500.png (96.78 KiB) Viewed 3557 times
Ova lekcija jos nije zavrsena, jos uvek je u toku i zato jos nista necu pisati o tome.
Zašto Žika uvek stane kad je najzanimljivije? Šta,sad,kao,idu reklame?:)