POTREBA, ŽELJA, NAMERA,USPEH

[Zika]

MALA PRIČA

Svi smo mi vrlo različiti, ne samo po fizičkom izgledu nego u svakom pogledu. Svi mi imamo svoja verovanja, svoje stavove, svoje filozofije života i sve je to u redu, to nas stvara jedinstvenim. Jedino što nije u redu je kada neko nameće svoje verovanje i svoja shvatanja i očekuje da ga svi bez razlike prihvate. U tom pogledu smo možda jedino, bar delimično slični. Veliki broj ljudi bi mogao da spadne u tu grupu ali je mnogo veća grupa onih koji prihvataju da svako ima pravo na svoje mišljenje. Neću o tome ovde pisati, jedini razlog što sam ovo napisao je da mi je trebao uvod i nisam ničeg drugog mogao da se setim.

Ovo u stvari i nije neka priča, više bi ličilo na beleženje dogadjaja, baš pravo mesto ovde na dnevniku. Mnogi su upoznati sa problemom koji sam imao sa mojim starim a koji nisu radi se o mom starom autu koji se pokvario. Nije hteo da upali i ja sam zvao nekoliko servisa i ni jedan nije mogao da ga odmah primi i opravi već za nekoliko dana. Pošto živim van grada i gradskog saobraćaja, auto za mene nije luksuz već svakodnevna potreba, znači ne mogu da čekam nekoliko dana. Sledeće jutro sam započeo svoj dan na uobičajen način gde pored ostalog ispoljim šta očekujem od novog dana i kakve su moje intencije. Tako sam ukljucio i moj auto, da ocekujem da bude opravljen i da ocekujem da naidjem na kooperaciju svih i svega sa kojima ću doći u kontakt danas. Pozvao sam servis ponovo i dobio isti odgovor. U sebi sam rekao da to nije prihvatljivo i pozvao sam Auto Club. Moj bolesni auto je odšlepovan u servis a i ja sam pošao. Ušao sam sa osmehom i kada je devojka koja je bila pretstavnik servisa realizovala da sam ja taj koji je zvao telefonom, rekla „Ipak ste došli“ odgovorio sam „Da i očekujem da danas odem kući sa popravljenim autom“. Rekla mi je da će to biti jako teško ustvari nemoguće. Otišla je u kancelariju Menadžera i posle kratkog vremena oboje su izašli. On mi je rekao da jedino što može za mene da učini je da ga pogledaju i da mi daju predračun koliko će me koštati. Pomislio sam da je i to dobro, bar mi je jedna noga u servisu. Za jedan sat sam trebao da znam rezultat. Otišao sam na kafu.

Kada sam se vratio dočekan sam sa osmehom „Sve je gotovo Mr. Zipo, evo baš ga dovoze sa pranja.“ Izašao je i Menadžer i sa osmehom mi rekao da mogu da idem kući sa opravljenim autom. Najlepše sam im se zahvalio a u sebi sam se zahvalio kome sam smatrao da trebam da se zahvalim na prvom mestu. Netrebam da kažem da sam bio vrlo zadovoljan i sretan, jedino nisam bio najsretniji koliko sam morao da platim ali sta je tu je.
Naravoucenije ili poruka? Ostavljam svakome da razume na svoj način.

[Mina u Sreci]

Mora da je i kafa izmedju bila dobra
Bravi Ziko, majstore zivota!

[Zika]

Moja kafa je uvek dobra, ponekad vrlo dobra a prva jutarnja je odlicna.
Volim zivot a zivot mi uzvraca.

[Ivan Spg]

Volim zivot a zivot mi uzvraca.

Ekstra afirmacija

[Princess Irulan]

He he, evo onda još jedne inspirativne priče (već sam je negde jednom napisala u moru foruma, ali nije zgoreg ponoviti), jedna lekcija za sve nas koju nam je održala moja, tada trogodišnja devojčica.

Naime, njen veliki bata je prošlog septembra krenuo u prvi razred, a ona je, kao i svaka seka, opčinjena bratom, maštala da i ona bude velika i da ima neke obaveze, pa pošto je bila mala za školu, rešila je da je vreme da krene u vrtić. Sad, ona je bila na listi čekanja već 2 godine, ali mesta nije bilo, niti je bilo u izgledu pre predškolskog koje je obavezno (porodice u kojima jedan roditelj ne radi su na listi večno). Ali, ona nije htela ni da čuje, tačnije, odbijala je da čuje loše prognoze i uporno je čekala da je upišemo. To je išlo dotle da je kad god je neko pita :"Jel' ideš ti u vrtić?" odgovarala "Idem" a onda je opširno pričala sve detalje - kako joj se zove vrtić, kako joj se zovu vaspitačice, šta ruča, da li spava tamo, ko joj je najbolja drugarica...i uživala je u zadivljenim pogledima slušalaca i obaveznim "Jao! Stvarno? Divno!"
Kad bih ja rekla "Jovana, nemoj da pričaš neistinu, ne ideš još u vrtić!" ona bi samo dobacila :"Pa dobro, ali krećem sutra, jel' tako?"
Svakog dana je crtala i bojila crteže koje je brižljivo pakovala u svoj ranac da "odnese sutra svojoj vaspitačici" koja "će se oduševiti sigurno"!
Nikada, od septembra do marta nije ispoljila ni trunku sumnje da ona "sutra kreće u vrtić", njena mašta je ispunila svaki deo njenog malenog bića tom idejom koja je njoj bila potpuno stvarna, i kada su nas jednog dana pozvali i rekli da se otvorilo nekoliko mesta i da možemo da dovedemo dete čim uradimo preglede, ja sam bila izbezumljena - a znate zašto? Jer, ne samo da joj se ispunila želja, nego se ispunila tačno onako kako je zamislila, sve do toga kako joj se zovu vaspitačice
A znate li šta je ona uradila kada sam joj to veče rekla "Zamisli Jojo, sutra krećeš u vrtić!"?
Rekla je :"Stvarno? Stvarno krećem? Eto vidiš, rekla sam ti!", okrenula se u krevetu, spremna da momentalno zaspi - i počela je da plače od sreće...

E heeej!
To je ta naša čudesna moć na delu!
Pogledajte samo kako radi kad je nesputana našim "životnim iskustvima"

[Mina u Sreci]

Hvala na diiiivnoj prici. Tako cu i ja u mom sinu da podrzavam veru i snagu. Ponekad pustim da on vodi dan i uvek nam je dobro.

[Zika]

Ovo je divna prica, Princess Irulan, odusevila me je. Kada bi odrasli dozvolili da slusaju decu mnogo bi mogli da nauce. Kada bismo samo znali koliko oni znaju i kakva znanja imaju. Nazalost svi se potrude da im usade neka nazovi znanja i odrastaju sve vise zaboravljajuci oo sto su znali. Kad odrastu onda se kao i mi trude i muce godinama da nauce sve ovo kao mi.

Ja imam jednog klinca koji zivi u meni, zajedno smo odrastali ali je on odlucio da ne odraste potpuno. Rekao mi je "Ti odrasti a ja ne'u, nije nimalo zabavno". Lepo se slazemo i dopunjavamo jedno drugo. Ako nekada procitate neki tekst, onako malo luckasti onda budite sigurni da je to on pisao.

[Princess Irulan]

Bravo čika Žiko
Ja tek učim, ali imam tu sreću da mogu da vidim na delu mnoge stvari o kojima mi čitamo i slušamo kod svoje dece. Može se reći da je moje učenje kompletirano time što, pored svega ostalog, imam i decu koja su mi prečesto primer u praksi onoga što pročitam.
Ali priznajem, tek od pre nekog vremena sam uočila koliko loše na njih deluju naši obrasci ponašanja, naše prepreke i predrasude, koliko puta ih saplićemo i vezujemo im krila našim zajedljivim komentarima koje tobože baziramo na svom, jel'te, životnom iskustvu
Koliko smo u zabludi kada im dajemo "dobronamerne" savete, kada im kažemo da je nešto nemoguće, neizvodljivo, da nešto ne mogu ili nikada neće uspeti (a svi to radimo, zar ne?). Kada na njih prenosimo svoje strahove i komplekse...

Ali, ja se trudim da to promenim. Baš baš se trudim. Puštam ih da maštaju do mile volje. I kad mi dođe klinac i kaže da će biti surfer i panker, ja, umesto već pripremljenog govora za takve situacije ("Aaaa ne možeš tako, a škola, bez škole ništa nećeš postići, od čega bi živeo, nije to tek tako... bla bla bla") kažem koliko mogu oduševljena :"Stvaaarno? Jaaao blago tebi! Sigurno ćeš onda živeti negde na Havajima ili na nekom lepom ostrvu, možda ćeš imati svoju plažu, pa ćeš na njoj da praviš i svirke sa svojim bendom, i svi će dolaziti da surfuju i slušaju dobru muziku... biće ti diiivno, sunce, more.." Ha ha ha
Vredi videti samo njegovo lice ozareno posle takve priče!

[Zika]

Tek ucis ali si dobro naucila do sada. Jednom kad se krene tim putem ide se napred skoro automatski. Tvia deca ce biti vrlo zahvalna jednog dana.
A svi mi roditelji gresimo, tako su radili i moji pa sam i ja produzio sa svojom decom. Na srecu tako nisam radio sa unucicima a vidim da su i moja deca napredovala i rade bolje.

Samo napred, isplatice se.