-strah-
Re: -strah-
Oh draga Leci, kako Vi to lako kažete i kako to lepo zvuči, ali je meni to tako daleko i strano da je to strašno. Divim se ljudima kao što ste Vi i još puno vas na ovoj stranici, volela bih da i ja jednog dana govorimo strahovima, fobijama kao da je to nešto što je bilo takoooo davnoooo ali.....
Re: -strah-
Dragi ratnici, a kako razlikovati strah OD otpora - prema stvarima za koje znamo da ne vribriraju sa nama, da su na nizoj frekvenciji i logično ne zelimo im u susret 
Re: -strah-
Ono o čemu pričamo i imamo emocije-to privlačimo. 
"Vaše unutrašnje biće vas uvek vodi ka onome šta želite. Ono vas nikada ne štiti od nečeg drugog." Abraham
Re: -strah-
257 ali, ali, ali, to znam hihi nego sam danas osetila otpor u vezi nečeg i onda sam se zapitala da li je to otpor ( u smislu da prosto ne zelimo radit stvari koje bi nam snizile frekvenciju) ili je strah. ako je strah onda bi se pozabavila svladavanjem istog. i tu se javio upitnik, kako razlikovati to dvoje
nego sam danas osetila otpor u vezi nečeg i onda sam se zapitala da li je to otpor ( u smislu da prosto ne zelimo radit stvari koje bi nam snizile frekvenciju) ili je strah. ako je strah onda bi se pozabavila svladavanjem istog. i tu se javio upitnik, kako razlikovati to dvoje Re: -strah-
Možda zvučim kao pokvarena ploča...
Šta god da je, otpor, strah, bilo šta...ne razmišljaj o tome. Nije te briga. Unutrašnje navođenje ti govori da nije dobro. I neprijatan osećaj je zbog toga da te zaštiti, da se zaustaviš...Promeni misli u misli ljubavi. Ljubav sve leči...sve, sve, sve...
Dok ti sada utvrdiš šta je (misleći da ako utvrdiš da ćeš ga onda baciti na zemlju, rvati se sa njim i savladati ga) trošiš vreme na nešto što nije dobro. Na kraju ga nećeš savladati jer ne mogu misli otpora pobediti misli otpora. Ne mogu misli o strahu promeniti strah.
LJUBAV, LJUBAV, LJUBAV...
Ego nas ubeđuje: Moraš da znaš šta je, da izanaliziraš, rastumačiš, pronađeš grešku i popraviš je. Ego voli premeštanje kamenja sa gomile na gomilu.
Šta te briga šta je, ako je uzrok da se ne osećaš lepo-Prestani da razmišljaš! Prestani da misliš da sa tobom nešto nije u redu. Sve je u redu.
LJUBAV ĆE PROMENITI SVE. Ljubav je univerzalni lek za sve bolesti bez obzira kako smo ih sve nazvali. Otpor, strah, bolest, karcinom, samoća, tuga, bubuljice, besparice...sve je to nedostatak ljubavi...
("Znam ja da je to loše, ali evo samo ću sad malkice da ovo razjasnim i neću više jer mislim da baš treba da se razjasni, inače kako ću znati, moram znati šta je...")
Šta god da je, otpor, strah, bilo šta...ne razmišljaj o tome. Nije te briga. Unutrašnje navođenje ti govori da nije dobro. I neprijatan osećaj je zbog toga da te zaštiti, da se zaustaviš...Promeni misli u misli ljubavi. Ljubav sve leči...sve, sve, sve...
Dok ti sada utvrdiš šta je (misleći da ako utvrdiš da ćeš ga onda baciti na zemlju, rvati se sa njim i savladati ga) trošiš vreme na nešto što nije dobro. Na kraju ga nećeš savladati jer ne mogu misli otpora pobediti misli otpora. Ne mogu misli o strahu promeniti strah.
LJUBAV, LJUBAV, LJUBAV...
Ego nas ubeđuje: Moraš da znaš šta je, da izanaliziraš, rastumačiš, pronađeš grešku i popraviš je. Ego voli premeštanje kamenja sa gomile na gomilu.
Šta te briga šta je, ako je uzrok da se ne osećaš lepo-Prestani da razmišljaš! Prestani da misliš da sa tobom nešto nije u redu. Sve je u redu.
LJUBAV ĆE PROMENITI SVE. Ljubav je univerzalni lek za sve bolesti bez obzira kako smo ih sve nazvali. Otpor, strah, bolest, karcinom, samoća, tuga, bubuljice, besparice...sve je to nedostatak ljubavi...
("Znam ja da je to loše, ali evo samo ću sad malkice da ovo razjasnim i neću više jer mislim da baš treba da se razjasni, inače kako ću znati, moram znati šta je...")
"Vaše unutrašnje biće vas uvek vodi ka onome šta želite. Ono vas nikada ne štiti od nečeg drugog." Abraham
Re: -strah-
Ne zvučiš kao pokvarena ploča Član 257, potpuno si u pravu. Znam jer govorim iz ličnog iskustva, sve dok sam se bavila analiziranjem, razmišljanjem odakle je koja misao došla, kada je nastala, zašto je nastala, nisam mnogo postigla.
Istina je uvek jednostavna - promeni misao, kad ti padaju negativne misli na pamet, zameni ih pozitivnim, ne razmišljaj o njima jer ćeš privući još gomilu sličnih.
Nije važno odakle je šta stiglo, da li iz detinjstva ili iz tinejdzerskih dana, važno je da možemo to svesno da promenimo.
Istina je uvek jednostavna - promeni misao, kad ti padaju negativne misli na pamet, zameni ih pozitivnim, ne razmišljaj o njima jer ćeš privući još gomilu sličnih.
Nije važno odakle je šta stiglo, da li iz detinjstva ili iz tinejdzerskih dana, važno je da možemo to svesno da promenimo.
Re: -strah-
,,Dok ti sada utvrdiš šta je (misleći da ako utvrdiš da ćeš ga onda baciti na zemlju, rvati se sa njim i savladati ga) trošiš vreme na nešto što nije dobro.,,
hahahha bas si me nasmejala 257. zamislila sam kako se rvem sa ko zna čim hahah ali naravno kao komičnu scenu. i svidelo mi se ono bacanje na zemlju, deluje kao da bi bar izvojevala pobedu. Borila bi se kao lavica,.. danima hahaa
Nego, nekoć sam pročitala nešto o potiskivanju, i kako neke tehnike i nemaju uspeha ako se samo površinski dela. no to sad nije ni bitno.
A zbilja si u pravu 257 i Felisiti. obe..., i evo celo jutro već vičem u sebi: ljubav, ljubav, ljubav i smejem se
Zelim vam dobar dan
hahahha bas si me nasmejala 257. zamislila sam kako se rvem sa ko zna čim hahah ali naravno kao komičnu scenu. i svidelo mi se ono bacanje na zemlju, deluje kao da bi bar izvojevala pobedu. Borila bi se kao lavica,.. danima hahaa
Nego, nekoć sam pročitala nešto o potiskivanju, i kako neke tehnike i nemaju uspeha ako se samo površinski dela. no to sad nije ni bitno.
A zbilja si u pravu 257 i Felisiti. obe..., i evo celo jutro već vičem u sebi: ljubav, ljubav, ljubav i smejem se
Zelim vam dobar dan
-
Krijesnica
Re: -strah-
Počele su mi se događati čudne stvari. Zapravo, i nisu toliko čudne, sasvim su uobičajene, ali nikada nisu bile toliko intenzivne kao sad.
Naime, sve što pomislim, zamislim, svjesno ili nesvjesno, bilo što što osjetim u trenutku te misli, počelo se manifestirati. Znam da ovo nije ništa novo, ali možete li si zamisliti da vam se događaju i gluposti tipa: pogledate na stol i vidite čašu na rubu, i mislite kako bi ju valjalo pomaknuti da ju netko ne sruši. Tog trena osoba koja sjedi do vas posegne za nečim na stolu i sruši čašu. Vi gotovo da niste bili niti svjesni te misli, ali baš zato što je ona tako opušteno protekla kroz vas, i izazvala neku emociju (u ovom slučaju briga da će čaša pasti), ona je uspjela poprimiti svoj oblik.
Da stvar bude još čudnija, već noćima sanjam snove koji se ispune kroz narednih dan ili dva. Naravno, ne baš svaki detalj (jer u snovima ima gluposti koje si jednostavno pokupio tokom dana pa obrađuješ tu informaciju). Znači, ljudima je već postalo primjetno da vidim događaje unaprijed, a ja se opravdavam slučajnošću, jer ti ljudi nimalo ne vjeruju u telepatiju ili vidovitost, pa čisto da se ogradim od suvišnih komentara.
Pošto vidim da svi vi na forumu iz dana u dan napredujete, razvijate se, mijenjate se, želim vam reći da je sad pravo vrijeme da se počnete suočavati s vašim strahovima. Zašto? Zato što, ako ste suočeni sa strahom, ako ste prisutni u situaciji koje se inače bojite, i doživite ju sa svim osjetilima, strah će nestati. I tada će biti sve manje mogućnosti da vam se to manifestira u životu.
Što se čovjek više razvija u duhovnom smislu, tako njegova vibracija postaje finija, suptilnija, i sve je manji period između zamisli i njenog ostvarenja. U jednu ruku to je odlično, ako nešto želite, i neće biti toliki problem to ostvariti. Ali između tih misli o željama proleti stotinjak misli o glupostima, nepoželjnim stvarima, a one također imaju svoju snagu. Ako danas pomislite kako ćete se osramotiti, sutra bi se to itekako moglo desiti.
Nije istina da negativne misli imaju manju jačinu od pozitivnih. To je iluzija. Univerzum ne poznaje dualnost. "Tamo gore" ne postoji dobro i loše, pozitivno i negativno. Postoje samo više i niže vibracije. Ali to opet ne može navesti svemir da procijeni što je dobro, pa neka se dobro odmah manifestira, a ovo loše će još malo pričekati, pa ako ne bude još više loših stvari, to ćemo zanemariti. Ne, to ne ide tako. Ono što je u vašim očima dobro ili loše, u očima svemira je jednako. Svaka informacija je zapisana. I svaka dobiva povratnu informaciju. Što god tražite, svjesno ili nesvjesno, dobit ćete. Moć koju imate u rukama jest ta da, kad postanete svjesni onoga što je za vas negativna misao, odmah možete stati. Informacija je i dalje zapisana, ali neće imati dovoljno energije da se vrati nazad. U tome je razlika. Pozitivnim afirmacijama i vizualizacijama jačate pozitivne misli, i dajete im energiju da se ostvare. To ne znači da je jedna vibracija jača od druge.
Osjećaj straha se vrlo često može jako zadržati u nama, ako ne na svjesnoj, onda na podsvjesnoj razini. A to je još moćnije. Podsvijest je sve. Sadrži svaku informaciju o vašoj realnosti. Ona je vaš kist kojim crtate sliku života. Ne dopustite mu da se natopi tamnim bojama. Takve mrlje se mogu zadržati na platnu jako dugo, i teško ih se riješiti.
Kad sam došla do te spoznaje (da mi se praktički i najveće gluposti mogu manifestirati ako im dam dovoljno prostora), ponovno sam se našla u polju straha. U sebi sam se susrela s kolotečinom misli, svjesna da svaka od njih upravo piše moj život. Ali baš svaka. I nemam gumicu za brisanje. Mogu samo pošarati i napisati nešto drugo. Baš u tom trenu sam se bojala vlastitih misli, i odjednom sam rekla sebi DOSTA! Sad upravo si prizivaš još više straha u životu! Situacija je takva kakva je, ili ćeš ju koristiti najbolje što možeš, ili ćeš si upropastiti život. Tad je nastala tišina. Nikad u životu nisam osjećala veću odgovornost.
Rad na sebi je sada jako bitan. Mnogi ljudi se bude, a da ni vlastitog buđenja nisu svjesni i pitaju se što im se dešava. Onda se uvale u probleme ne znajući da je to projekcija njih samih. Njihove misli su dobile na jačini, i nikad nisu imali čvršću vezu sa svemirom nego sad. Budite svjesni svoga buđenja i držite misli na lancu. Nemate sposobnost unazaditi se i vratiti se u prijašnje stanje svijesti. Ova akcija nije reverzibilna. Tu ste gdje ste, ili ćete si dati puno napora i nacrtati sliku kakvu želite, ili ćete se zgužvati zajedno s tim platnom i baciti se u koš. Izbor je na vama.
Znam da ovo nema neke pretjerane veze s onim o čemu se tu priča, i da su neke stvari već davno rečene... Ali ovo su bila moja razmišljanja od sinoć, i imala sam ih potrebu podijeliti s vama.
Volim vas.
Naime, sve što pomislim, zamislim, svjesno ili nesvjesno, bilo što što osjetim u trenutku te misli, počelo se manifestirati. Znam da ovo nije ništa novo, ali možete li si zamisliti da vam se događaju i gluposti tipa: pogledate na stol i vidite čašu na rubu, i mislite kako bi ju valjalo pomaknuti da ju netko ne sruši. Tog trena osoba koja sjedi do vas posegne za nečim na stolu i sruši čašu. Vi gotovo da niste bili niti svjesni te misli, ali baš zato što je ona tako opušteno protekla kroz vas, i izazvala neku emociju (u ovom slučaju briga da će čaša pasti), ona je uspjela poprimiti svoj oblik.
Da stvar bude još čudnija, već noćima sanjam snove koji se ispune kroz narednih dan ili dva. Naravno, ne baš svaki detalj (jer u snovima ima gluposti koje si jednostavno pokupio tokom dana pa obrađuješ tu informaciju). Znači, ljudima je već postalo primjetno da vidim događaje unaprijed, a ja se opravdavam slučajnošću, jer ti ljudi nimalo ne vjeruju u telepatiju ili vidovitost, pa čisto da se ogradim od suvišnih komentara.
Pošto vidim da svi vi na forumu iz dana u dan napredujete, razvijate se, mijenjate se, želim vam reći da je sad pravo vrijeme da se počnete suočavati s vašim strahovima. Zašto? Zato što, ako ste suočeni sa strahom, ako ste prisutni u situaciji koje se inače bojite, i doživite ju sa svim osjetilima, strah će nestati. I tada će biti sve manje mogućnosti da vam se to manifestira u životu.
Što se čovjek više razvija u duhovnom smislu, tako njegova vibracija postaje finija, suptilnija, i sve je manji period između zamisli i njenog ostvarenja. U jednu ruku to je odlično, ako nešto želite, i neće biti toliki problem to ostvariti. Ali između tih misli o željama proleti stotinjak misli o glupostima, nepoželjnim stvarima, a one također imaju svoju snagu. Ako danas pomislite kako ćete se osramotiti, sutra bi se to itekako moglo desiti.
Nije istina da negativne misli imaju manju jačinu od pozitivnih. To je iluzija. Univerzum ne poznaje dualnost. "Tamo gore" ne postoji dobro i loše, pozitivno i negativno. Postoje samo više i niže vibracije. Ali to opet ne može navesti svemir da procijeni što je dobro, pa neka se dobro odmah manifestira, a ovo loše će još malo pričekati, pa ako ne bude još više loših stvari, to ćemo zanemariti. Ne, to ne ide tako. Ono što je u vašim očima dobro ili loše, u očima svemira je jednako. Svaka informacija je zapisana. I svaka dobiva povratnu informaciju. Što god tražite, svjesno ili nesvjesno, dobit ćete. Moć koju imate u rukama jest ta da, kad postanete svjesni onoga što je za vas negativna misao, odmah možete stati. Informacija je i dalje zapisana, ali neće imati dovoljno energije da se vrati nazad. U tome je razlika. Pozitivnim afirmacijama i vizualizacijama jačate pozitivne misli, i dajete im energiju da se ostvare. To ne znači da je jedna vibracija jača od druge.
Osjećaj straha se vrlo često može jako zadržati u nama, ako ne na svjesnoj, onda na podsvjesnoj razini. A to je još moćnije. Podsvijest je sve. Sadrži svaku informaciju o vašoj realnosti. Ona je vaš kist kojim crtate sliku života. Ne dopustite mu da se natopi tamnim bojama. Takve mrlje se mogu zadržati na platnu jako dugo, i teško ih se riješiti.
Kad sam došla do te spoznaje (da mi se praktički i najveće gluposti mogu manifestirati ako im dam dovoljno prostora), ponovno sam se našla u polju straha. U sebi sam se susrela s kolotečinom misli, svjesna da svaka od njih upravo piše moj život. Ali baš svaka. I nemam gumicu za brisanje. Mogu samo pošarati i napisati nešto drugo. Baš u tom trenu sam se bojala vlastitih misli, i odjednom sam rekla sebi DOSTA! Sad upravo si prizivaš još više straha u životu! Situacija je takva kakva je, ili ćeš ju koristiti najbolje što možeš, ili ćeš si upropastiti život. Tad je nastala tišina. Nikad u životu nisam osjećala veću odgovornost.
Rad na sebi je sada jako bitan. Mnogi ljudi se bude, a da ni vlastitog buđenja nisu svjesni i pitaju se što im se dešava. Onda se uvale u probleme ne znajući da je to projekcija njih samih. Njihove misli su dobile na jačini, i nikad nisu imali čvršću vezu sa svemirom nego sad. Budite svjesni svoga buđenja i držite misli na lancu. Nemate sposobnost unazaditi se i vratiti se u prijašnje stanje svijesti. Ova akcija nije reverzibilna. Tu ste gdje ste, ili ćete si dati puno napora i nacrtati sliku kakvu želite, ili ćete se zgužvati zajedno s tim platnom i baciti se u koš. Izbor je na vama.
Znam da ovo nema neke pretjerane veze s onim o čemu se tu priča, i da su neke stvari već davno rečene... Ali ovo su bila moja razmišljanja od sinoć, i imala sam ih potrebu podijeliti s vama.
Volim vas.
Re: -strah-
Ciao,
Ovaj forum je diiiivan. Zao mi je sto ga pre nisam videla. Ne znam koju temu pre da otvorim i da citam.
A inace imam problem sa eritrofobijom, strah od crvenila na licu, i to se toliko odrazilo da sam pocela da crvenim kad mi se neko obrati u bilo kooj situaciji. A inace sam po prirodi jako ekstravertna, volim drustvo, ljude, ali poslednjih godina mi se pojavio taj strah pa me totlno blokira, ljudi primete pa bude jos gore i sve tako. Kontam da imam problem sa samopouzdanjem, nekako ga sve manje imam poslednjih godina, imam strah da ne kazem nesto glupo, da ne uradim nesto glupo i sve tako. Mislim da znam i razloge ali i ne pomaze mi da razmisljam o tome, da oprostim sebi, nekako nemam neku jaku vezbu, i sto vise analiziram sebe deluje mi sve gore. I eto. Skoro sam saznala za afirmacije al jos uvek se borim da istrajem sa njima, i sa meditacijama, volela bih da pricam sa nekim duhovnikom i oko misli, ljudi (vernik sam), ali nekako ne znam ni kako bih pocela razgovor, ni sta bih, ne znam ni jaaa. I eto, stvorila sam neki haos u sebi, mislim da je to prava rec. Eto. I opet kazem da je forum divaaan, i vi ste divni, i sve mi je lepo na njemuu
Ovaj forum je diiiivan. Zao mi je sto ga pre nisam videla. Ne znam koju temu pre da otvorim i da citam.
A inace imam problem sa eritrofobijom, strah od crvenila na licu, i to se toliko odrazilo da sam pocela da crvenim kad mi se neko obrati u bilo kooj situaciji. A inace sam po prirodi jako ekstravertna, volim drustvo, ljude, ali poslednjih godina mi se pojavio taj strah pa me totlno blokira, ljudi primete pa bude jos gore i sve tako. Kontam da imam problem sa samopouzdanjem, nekako ga sve manje imam poslednjih godina, imam strah da ne kazem nesto glupo, da ne uradim nesto glupo i sve tako. Mislim da znam i razloge ali i ne pomaze mi da razmisljam o tome, da oprostim sebi, nekako nemam neku jaku vezbu, i sto vise analiziram sebe deluje mi sve gore. I eto. Skoro sam saznala za afirmacije al jos uvek se borim da istrajem sa njima, i sa meditacijama, volela bih da pricam sa nekim duhovnikom i oko misli, ljudi (vernik sam), ali nekako ne znam ni kako bih pocela razgovor, ni sta bih, ne znam ni jaaa. I eto, stvorila sam neki haos u sebi, mislim da je to prava rec. Eto. I opet kazem da je forum divaaan, i vi ste divni, i sve mi je lepo na njemuu
-
Hitheroad91
- Posts: 82
- Joined: 10 Mar 2013, 22:34
- Location: Beograd
Re: -strah-
Ovo je jedan deo iz moje sveske gde zapisujem svoje misli i osecanja. Dok sam pisao ovo iskusavao sam sebi ego u isto vreme,jer sam non stop pokusavao sebe da zavaram da to nije tako bas kao sto sam napisao,da je previse crno ili da postoji milion drugih primera i situacija gde sam ispao bolji od datog primera ili gde niko ne bi pomislio da tako nesto moze meni da se desava. Bezim iz trenutka. Cak imam i strah da ovo postavim ovde zbog neke slike o meni kao pozitivnom momku. Ego mi vristi na sav glas da ne saljem ovo. Intuiciju kao da sam izgubio trenutno. Ili kad malo bolje razmislim,sad se vodim njome jer idem nasuprot navike da me svi prihvataju i da misle o meni sve najbolje. Ovako glasi tekst :
Isao sam trotoarom u svom kraju i zbog osobe iz suprotnog smera koja je hodala prema meni su krenule noge da mi se koce i da mi bude tesko da se fokusiram na hod. Tj. fokusirao sam se na hod svoj dosta i kao da nisu htele da slusaju moj uspaniceni glas u glavi. MOLIM TE da hodas normalno. Do malo pre si hodao kao da si ekstremno svestan sebe i spoljasnjeg sveta,uzivao si u vetru i u dozivljaju sadasnjeg trenutka ili razmisljanju nekom. Zasto se odjednom uspanicim bez razloga? Kakva mi je to podsvest? Molim te da sve bude ok. Sta da bude sve ok? Sta da ta osoba pomisli? Da sam jako cudan? Da me prihvati stranac pored koga prolazim u par sekundi sto se mimoilazimo,da ne pomisli da sam lud sto gledam pravo kao konj ili sto mi se koci vrat jer pokusavam da ga okrenem u stranu kao da gledam nesto zanimljivo i pravim se da sam normalan,a ne sto osecam kako mi se koci i vrat zbog te pomisli pa me gleda kako cimam glavom kao da sam original primerak iz Laze. Pravi onaj. Na slobodi. Ili najbolnije,da pomisli da sam ustvari umobolan sto pomislim sve ovo u roku od tih par sekundi sto prolazimo samo jedan pored drugoga. Osecam da sam cudan mnogo nekada. Znam da mojim drugarima nekad ne prija moje drustvo. Da ruze venu tamo gde ja prodjem tada. Osecam pad energije u ljudima koji stisnu moju ruku. Da potvrdim ovo. Drugari su mi rekli da sam se mnogo promenio u zadnjih 3 godine. Da ne prepoznaju novog mene. Da sam se mnogo zatvorio u sebe i da nema vise onog ludog pozitivnog momka. Ubija me sto svako ko podeli malo vremena i prostora samnom oseti moje najdublje strahove u panicnim reakcijama. Da jedva pricam zbog toga. Da pricam gluposti iz panike. Da se oseca nekad ta panika,koja je toliko puta bila alternativa za cutanje u drustvu. Iz cutanja se tesko izlazi,to sam shvatio. Cim krenes da pricas malo vise,a dugo si cutao,tvoji drugari ti kazu. Ajde cuti bre,sta lupas? Evo,poceo je da sere. Onaj njegov hilt da busi sa svojim pricama i da bude uporan,price nemaju veze sa vezom.Pomislim,vi mora da mislite da ste toliko iznad mene posto sam ja cutao da nemam prava da pricam vise. Ispunjavanje tisine na pogresan nacin. Sto zelim da im ne bude neprijatno kad svi cute? Kao da sam ja uzrok te tisine. Sve to pricam iz razloga da ne pomisle oni da mnogo cutim i da sam istripovan,a to pogorsa stanje. Pa se razmisljam,da li da mu kazem ajde odjebi i gledaj svoja posla. Pusti mene da brbljam pa bila to i najgluplja tema.(jer mi jebeno treba da meljem,a vi da me slusate,voleo bih i da se smejete ali ne ide,i duhovitost je tada u tim trenutcima najteza stvar za mene) I vi serete pa vam nikad nista ne kazem. Ops... Vec sam se ukopao u rupu sa ovom zadnjom recenicom da je stvarno tako isao dijalog. Zasto? Pa to znaci da ne ucestvujem. Pomislim uhh,ne reagujem u spoljasnom svetu. Nema mog stava u razgovorima. Kao da sam ravnodusan. Tu nasledi druga navala ruznih emocija,ravnodusnost.. Prazno... Prazan osecaj.. Mrzi te.. Lenjost.. Najgora bolest kazu,da,da.. Cuo sam... Znam sta je to.. uhhh... jebote.. Ovo mi zavrti emocije u glavi kao centrifuga.. Ovaj ruzan osecaj praznine.. Nijedna emocija ne biva primecena,jer ja i ne znam sta osecam. Nema nicega unutra. Imam toliko toga za oprostiti,sebi najvise,a odakle poceti.... Znam sve uzroke,a ne mogu se menjati. Znam zasto sam u strahu. Jer zivim za druge. Ne za sebe. Pa se vrati praznina bez misli u kojima se vracam na noge i shvatam da sam bio u teskom transu i izlazim iz njega. Preuzmem odgovornost za svoj zivot. Treniram,ucim,smejem se.. Ali ne zadugo.. Znam da me ovaj hendikep ne ostavlja na miru. Doci ce ponovo kad tad. Introventan sam,povlacim se u sebe ,a kad se povucem osecam se cudno usamljenim. Kad izadjem osecam se kao da stetim svima koji me vide. Bolje ti je da mi kazes cao kad me vidis i nista vise. Nemoj pitati,nemoj pricati. Samo cao i nastavimo svojim putem,jer ako se trazi od mene da ja nesto kazem onda se mnogo,ali mnogo trudim da me ta osoba prihvati u toj jednoj ili dve recenice koje bih joj izrekao. U toj potrazi za najboljim mogucim recenicama u tom trenutku ja lupim glupost. Kako i ne bih. Primetio je da sam nesigurno to rekao. Pomislio je i on da sam lud. Eto ga,jos jedan u nizu koji je upoznao pravog mene. Nastavim dalje da hodam i da se borim sa krivicom koju toliko svaljujem na sebe.
Isao sam trotoarom u svom kraju i zbog osobe iz suprotnog smera koja je hodala prema meni su krenule noge da mi se koce i da mi bude tesko da se fokusiram na hod. Tj. fokusirao sam se na hod svoj dosta i kao da nisu htele da slusaju moj uspaniceni glas u glavi. MOLIM TE da hodas normalno. Do malo pre si hodao kao da si ekstremno svestan sebe i spoljasnjeg sveta,uzivao si u vetru i u dozivljaju sadasnjeg trenutka ili razmisljanju nekom. Zasto se odjednom uspanicim bez razloga? Kakva mi je to podsvest? Molim te da sve bude ok. Sta da bude sve ok? Sta da ta osoba pomisli? Da sam jako cudan? Da me prihvati stranac pored koga prolazim u par sekundi sto se mimoilazimo,da ne pomisli da sam lud sto gledam pravo kao konj ili sto mi se koci vrat jer pokusavam da ga okrenem u stranu kao da gledam nesto zanimljivo i pravim se da sam normalan,a ne sto osecam kako mi se koci i vrat zbog te pomisli pa me gleda kako cimam glavom kao da sam original primerak iz Laze. Pravi onaj. Na slobodi. Ili najbolnije,da pomisli da sam ustvari umobolan sto pomislim sve ovo u roku od tih par sekundi sto prolazimo samo jedan pored drugoga. Osecam da sam cudan mnogo nekada. Znam da mojim drugarima nekad ne prija moje drustvo. Da ruze venu tamo gde ja prodjem tada. Osecam pad energije u ljudima koji stisnu moju ruku. Da potvrdim ovo. Drugari su mi rekli da sam se mnogo promenio u zadnjih 3 godine. Da ne prepoznaju novog mene. Da sam se mnogo zatvorio u sebe i da nema vise onog ludog pozitivnog momka. Ubija me sto svako ko podeli malo vremena i prostora samnom oseti moje najdublje strahove u panicnim reakcijama. Da jedva pricam zbog toga. Da pricam gluposti iz panike. Da se oseca nekad ta panika,koja je toliko puta bila alternativa za cutanje u drustvu. Iz cutanja se tesko izlazi,to sam shvatio. Cim krenes da pricas malo vise,a dugo si cutao,tvoji drugari ti kazu. Ajde cuti bre,sta lupas? Evo,poceo je da sere. Onaj njegov hilt da busi sa svojim pricama i da bude uporan,price nemaju veze sa vezom.Pomislim,vi mora da mislite da ste toliko iznad mene posto sam ja cutao da nemam prava da pricam vise. Ispunjavanje tisine na pogresan nacin. Sto zelim da im ne bude neprijatno kad svi cute? Kao da sam ja uzrok te tisine. Sve to pricam iz razloga da ne pomisle oni da mnogo cutim i da sam istripovan,a to pogorsa stanje. Pa se razmisljam,da li da mu kazem ajde odjebi i gledaj svoja posla. Pusti mene da brbljam pa bila to i najgluplja tema.(jer mi jebeno treba da meljem,a vi da me slusate,voleo bih i da se smejete ali ne ide,i duhovitost je tada u tim trenutcima najteza stvar za mene) I vi serete pa vam nikad nista ne kazem. Ops... Vec sam se ukopao u rupu sa ovom zadnjom recenicom da je stvarno tako isao dijalog. Zasto? Pa to znaci da ne ucestvujem. Pomislim uhh,ne reagujem u spoljasnom svetu. Nema mog stava u razgovorima. Kao da sam ravnodusan. Tu nasledi druga navala ruznih emocija,ravnodusnost.. Prazno... Prazan osecaj.. Mrzi te.. Lenjost.. Najgora bolest kazu,da,da.. Cuo sam... Znam sta je to.. uhhh... jebote.. Ovo mi zavrti emocije u glavi kao centrifuga.. Ovaj ruzan osecaj praznine.. Nijedna emocija ne biva primecena,jer ja i ne znam sta osecam. Nema nicega unutra. Imam toliko toga za oprostiti,sebi najvise,a odakle poceti.... Znam sve uzroke,a ne mogu se menjati. Znam zasto sam u strahu. Jer zivim za druge. Ne za sebe. Pa se vrati praznina bez misli u kojima se vracam na noge i shvatam da sam bio u teskom transu i izlazim iz njega. Preuzmem odgovornost za svoj zivot. Treniram,ucim,smejem se.. Ali ne zadugo.. Znam da me ovaj hendikep ne ostavlja na miru. Doci ce ponovo kad tad. Introventan sam,povlacim se u sebe ,a kad se povucem osecam se cudno usamljenim. Kad izadjem osecam se kao da stetim svima koji me vide. Bolje ti je da mi kazes cao kad me vidis i nista vise. Nemoj pitati,nemoj pricati. Samo cao i nastavimo svojim putem,jer ako se trazi od mene da ja nesto kazem onda se mnogo,ali mnogo trudim da me ta osoba prihvati u toj jednoj ili dve recenice koje bih joj izrekao. U toj potrazi za najboljim mogucim recenicama u tom trenutku ja lupim glupost. Kako i ne bih. Primetio je da sam nesigurno to rekao. Pomislio je i on da sam lud. Eto ga,jos jedan u nizu koji je upoznao pravog mene. Nastavim dalje da hodam i da se borim sa krivicom koju toliko svaljujem na sebe.