Forum Ratnika Svetlosti

uspela sam sinoc i jutros da odradim bez problema, cak mi je i brzo proslo 15 min......zanima me onaj deo , cini mi se od 7. nedelje, sto se tice lezanja u kadi, ja sam nepokretna i to mi predstavlja problem...moze li se proces zavrsiti bez tog dela???

Ja sam kupila knjigu, drugo izdanje, i malko se razlikuje od ovog čiji link si dala. Neznatne su razlike, i mislim da slično stoji i u tom prvom izdanju. E, pazi sad ovako, kod mene piše sledeće (izvukla sam samo ono najbitnije):

- ako nemaš kadu, možeš se 15 minuta tuširati prijatno toplom vodom (otprilike temperatura tela). Sedneš pod tuš i pustimo da nam voda teče preko predela oko srca.
-u slučaju starijih ljudi ili onih krhkog zdravlja, preporučuje se da neko sedi sa njima za vreme vežbi u vodi. Ako sumnjate da vežbe u vodi za vas iz bilo kojih razloga nisu bezbedne, posavetujte se sa lekarom.
- boravak u kadi je potreban samo na otvaranju nedeljnih vežbi, znači kad započinješ 7., 8. i 9. vežbu, a ne svaki dan dva puta dnevno (bar tako piše u ovom mom drugom izdanju), ali možeš onoliko puta koliko hoćeš.
- dok smo u vodi ne usredsređujemo se na svesno povezano disanje, već pažnju usmeravamo na iskustvo koje se pojavljuje na površini naše svesti kao posledica boravka u toploj vodi
- kad izađeš iz vode, pristupiš vežbi disanja...


Eto to je ukratko to. Ja sam ušla u 4. vežbu danas, pa su mi ove vodene vežbe još uvek samo teorija

Dok sam danas prevodila Majklov tekst THE GIFTS, u kome Majkl, između ostalog, govori o važnosti proživljavanja svakog trenutka sadašnjosti, izdvojila mi se jedna rečenica u kojoj sam se, na žalost, pronašla

Problem je u tome što mnogi od nas, zbog intenziteta naše potisnute emocionalne nelagodnosti, pokušavaju krenuti prečicom: pokušavamo ući u vibracioni domen direktno, bez sistematskog i promišljenog rešavanja svakog koraka tokom ovog, neophodnog putovanja. Naša „prečica do Boga“ uvek se manifestuje kao zamaskirani pokušaj bega od životnog iskustva u koje smo smešteni; mi okrećemo leđa važnosti i značaju našeg običnog, svakodnevnog života i umesto njega tražimo „duhovno iskustvo“ koje će nas nekako sačuvati od svakodnevne neugodnodti koju doživljavamo.

Odličan uvid

isti slucaj je sa mnom, ja svako vece krecem na spavanje sa mislima, sutra kad se probudim bicu zdrava, ili se na momente uhvatim kako mislim da se ovo sve ne desava, da je nemoguce da sam tako bolesna i svaki dan sve slabija, kako ce se nesto pojaviti u snu il na javi, i ja cu biti izlecena....ulazim u fazu kvadriplegije i hvata me strah kako nemam vremena uciti, da mi treba neko instant resenje , jer je bolest prebrza...sa svim tim mislima verovatno stvaram blokade i otpore..

Draga moja, veliki respect za tebe Stvarno si hrabra.

Što se tiče Procesa, ne znam zaista koliko je on lekovit u tom smislu, pročitala sam da je Majkl imao problema sa nekim zaista bolnim neurološkim sindromom i da je upravo zato i stvorio ovaj Proces, jer je zvanična, a i nezvanična medicina i razne tehnike i prakse, zakazale u njegovom slučaju. E sad, ako ti osećaš da ovaj Proces funkcioniše za tebe (samo obrati pažnju na ono što Majkl govori: ne mora da znači da ćeš se odmah osećati odlično i nije ni poenta u tome. MOže čak doći i do pogoršanja simptoma, ali je potrebno verovati procesu i završiti ga. Nekad i po nekoliko puta. Majkl preopručuje da Proces prođemo najmanje tri puta), onda nastavi sa njim, a ako ne, zastani malo, par dana provedi u meditiranju, u razmišljanju, probaj u sebi da nađeš odgovor šta je to, koji put, koja tehnika je ono što će ti pomoći da ostvariš ono što si naumila pre nego što si došla ovde. Zaista verujem u to da smo sami birali životne okolnosti u kojima ćemo se roditi, roditelje, i način života (joj, molim te, zanemari ovo ako ti ne "leži").

Enivej, koji god put da izabereš probaj da istraješ u njemu. Budi uporna.
Tu sam, ako mogu pomoći u nečemu

kada sam se razbolela tada sam i pocela da se interesujem za sve ove stvari, i istina je , sama sam privukla svoju bolest....prva tehnika koju sam pocela izucavati je Healing code dr Alex Lojd.....koja se bazira na tome da je uzrok svake bolesti stres...kroz niz kombinacija objasnjava kako mozemo da uklonimo sve te stvari koje nam donose nemir i izlecimo svoje telo...mogla bih opet krenuti sa tim vezbama...hahahahahah...evo link za Prirucnik u kojem je objasnjeno kako se tehnika sprovodi...knjigu sam dobila od prijateljice iz Amerike jer nisam mogla da nadjem na netu

http://www.hotdocuments.com/docs/healin ... anual.html
zajedno sa dr. Lojdom, ovu tehniku promovise i dr Ben Jonson, koji se pojavljuje u Tajni, a ujedno i tvrdi da se uz pomoc tehnike izlecio od bolesti koju i ja imam...
veoma je zanimljivo i preporucujem je svima...

Pozdrav svima!

Baš sam namjeravala pokrenuti ovu temu, kad evo vidim, već postoji, i to mi je mnogo drago..

Ovako, knjigu sam pročitala davno, bez neke posebne namjere da uđem u proces, jer me zapravo bilo strah da se upustim u to emotivno putovanje u sebe.
Nakon nekog vremena, osjetila sam da je ovo poziv za mene, jer je Proces preduslov za mene, dakle čišćenje emocionalnog tijela, prije svega drugog.

I krenula sam, ponovo pročitala knjigu, evo me sad u trećoj sedmici.

Kao "majstor potiskivanja i negiranja osjećaja", nisam baš uspjela da prepoznam glasnike, tj glasnika je bilo toliko da nisam uspjela da zapravo osjetim emociju, tj da uđem u iskustvo iz prošlosti.
Sad sam u trećoj sedmici, i zapela sam sa prepoznavanjem uspomena iz djetinjstva, dakle one prve koja je prouzrokovala projekcije na sve ostale.

Nemam sjećanja na djetinjstvo, tek poneki fragment, ali to nisu takve vrste sjećanja, očito su duboko potisnute, nemam dakle pojma šta i gdje da tražim.

Imam pitanje za one koji su već prošli kroz Proces, ili su u toku:

Kako ste, prepoznajući glasnike, zapravo došli do najranije uspomene, koja vas je emotivno "obilježila"?

Znam da je Proces strav svakog pojedinačno i da nema pravila ni očekivanja, i da se spontano odvija.

Ali pomoglo bi mi da znam šta se dešava tj zašto ne mogu dalje s PŠrocesom, a osjećam da je ovo jedina stvar koja je za mene baš u pravom trenutku, i potrebnija nego što zapravo mislim.

Hvala vam svima, na odgovoru, i na trudu da pročitate ovu moju konfuznu poruku/pitanje.

Drago mi je, Taro, da si i ti sa nama, međusobno ćemo se ispomagati

Slične stvari su i mene mučile. Doduše, muče me još uvek, s vremena na vreme, kad se um umeša u Proces, kad krene da analizira i smišlja zilion razloga da me odvrati od svega. Ja se rukovodim onim što je Majkl rekao, a to je otprilike, ovo: Ne moramo odmah, od prve, stići do onog najranijeg događaja. Ponekad je potrebno proći kroz Proces nekoliko puta (Majkl preporučuje tri puta) da bi se došlo do te uzročne tačke. Dalje, um, kad ukapira da više nije GLAVNI, počinje da se opire. Postavlja pitanja tipa: "Da li ovo radim dobro?" , "Zašto uopšte radim ovo kad se ništa ne dešava?!", "Koliko još puta trebam, kako trebam....?" i tako dalje, razumeš šta želim reći. Proces je za svakog drugačiji, i ono što se dešava u Procesu upravo je ono što i treba da se desi, tvoja unutrašnja Prisutnost se za to brine jer ona zna šta tebi treba da bi integrisala ono što treba da se integriše. Takođe, ako nisi prepoznala glasnika, ili nisi shvatila poruku, ili si "ubila glasnika", ništa strašno, poruka će ti ponovo biti poslata onda kada budeš mogla da je shvatiš. Samo se opusti i sledi uputstva i posmatraj.... Nadam se da nisam bila previše konfuzna

A što se tiče tog najranijeg sećanja, ne znam šta da ti kažem, osim opet da ponovim ono što Majkl kaže a to je da ta prva sećanja i emocionalni naboj koji nam stvara nelagodnost u sadašnjosti, desio se pre nego što smo ušli u mentalno carstvo, znači pre sedme godine, a često još mnogo ranije, dok nismo bili u stanju formulisati ono što nam se dešava. Zato to sećanje najverovatnije neće biti u formi slika i konkretnog događaja, već u formi emocija. Ja sam u četvrtoj nedelji, tako da ni ja još nisam stigla ni blizu onoga što treba da integrišem, a usput sam i "pobila" nekoliko glasnika Ja sam ovu nedoumicu rešila tako što uopšte neću razmišljati o tome, prepustiću se Procesu i verovaću mu. Otkriće mi se onda kada bude trebalo i kada budem u stanju podneti sve to. Ako treba i više puta proći kroz Proces

Eto, to ti je moje mišljenje, nadam se da sam ti bar nešto pomogla

Draga Monja,

znaš koliko sam ti zahvalna na ovom odgovoru...tačno znam na šta misliš i hvala ti!

Moj um i misaoni procesi kojim robujem su moji najveći neprijetalji. Shvatila sam, (što je paradox,ali da ne smaram previše), možda je bolje reći osjetila sam, iskustveno, nakon dugogodišnje pretrage po sebi, unutar sebe uz pomoć Zen-a, meditacije i slično, da je moj um i življenje u vremenu taj neprijatelj, odnosno, uzrok nezadovoljstva, pogrešnih izbora, preuveličanog ehga kojim sam robovala, nadam se malo manje sad.

Od Osho-a, peko Tolle-a i ostalih, dok nisam dobila preporuku, da pročitam proces prisutnosti, uložila sam ogroman trud da uoppte prepoznam odakle da krenem i što bi me moglo iscijeliti od ega, i svih posljedica ega. Naravno, kao i mnogi, provela sam najveći dio života negirajući da je to zapravo problem, i njegovala sam ego, kao da je ta iluzija moje pravo ja. Itd, da sad ne dužim.

Osho je zapravo moj duhovni učitelj, neko čije učenje direktno osjećam, bez potrebe mozga da ga pobijedi, ili da ga opovrgne. Sadašnji trenutak. Sutra nikad ne dolazi. Vječnost u sadašnjem trenutku. Odsustvo briga koje su samo naše mentalne konstrukcije, kompleksa koji su posljedica potisnutog emocionalnog bića i vladavine uma, upoređivanja, i sličnog.

Kroz meditaciju, čak i kroz onu koju Osho naziva hodajućom, odnosno aktivnom meditacijom (npr kad perem suđe sva se ubacim u taj osjećaj, osjećam vodu, sve mjehuriće, isklučim misao barem na par sekundi), na mahove sam osjetila to o čemu se zapravo radi a što je nemoguće riječima prenijeti jer su riječi sredstva uma, a um je inferioran.
Taj osjećaj ogromne sreće, sigurnosti, prisustva, povezanosti sa Životom i svim njegovim oblicima. To sam uspijevala teškom mukom, da utišam misao i da uđem u tišinu, da je oživim...Međutim, proces je nešto više od toga, za mene. Spoznala sam da treba da želim da poradim na svom emocionalnom tijelu, znam šta sam radila, potiskivanje, manipulacija, negiranje, odustajanje od proživljavanja emocija, za uzvrat sam se oslanjala na misao, na logiku, na argumente, bla bla i nigdje nisam mrdala.

Tj ponavljale su mi se iste stvari u različitim oblicima, tj samo se scenografija mijenjala a predstava je ista.

Proces prisutnosti je nešto u što sam ušla kad sam konačno skupila hrabrosti da zakoračim u nesvjesno, u zapravo najvažnije. Jer, evo npr meni, mantranje pozitivnih afirmacija nema nekog smisla, kažem za mene, da me ne shvate pogrešno.
Zašto nema? Zato što se tu radi o nekom budućem ispunjenju želje, dakle akcenat je na budućnosti. A to je kategorija uma, tj ega.

Ja zapravo nemam tih želja, osim jedne a to je da budem prisutna u trenutku koji je moj jedini žćivot, prisutna i svjesna svega što se dešava, jer je to sve što imam i što mi zapravo treba. Vanjske okolnosti ne mogu da kontrolišem, a one svakako ne donose sreću, privid da, trenutni zanos da, kasnije mamurluk, otreznjenje, frustraciju.
Sreća je samo u ovom trenutku tj u našem Biću.
E ja tome težim i radim na sebi da postignem ovo.
Zbog toga je za mene putovanje o kojem piše Michael, jedina ambicija koju istinski imam, i nemaš pojma koliko mi znači što si se javila, podrška mi treba.

Kao što kažeš, to je proces, nema rješenja koja su jednostavna, i treba ga ponavljati, a ući u njega spontano, tj bez očekivanja.
Baš si me vratila na put prisutnosti, hvala ti još jednom!

I ja sam tebi zahvalna što si svoje iskustvo podelila ovde. Iako je Proces usamljeničko putovanje, lepo je znati da negde imaš nekog ko razume

I ja sam se neko vreme premišljala da li da krenem u Proces, ili ne. Bilo me je strah. Pokušavala sam sa afirmacijama, i nije mi baš išlo i kontala sam da ima nešto u meni dublje skriveno sa čim moram prvo da se suočim, inače neće vredeti ništa što budem radila. Sada sam na četvrtoj vežbi (mada sam prvu vežbu radila dve nedelje jer mi je prve nedelje sve smetalo, grebalo me, svrbelo, bockalo, a tada još nisam skontala da bez obzira na sve, vežbe ne treba ponavljati nedelju za nedeljom, već jednostavno terati dalje kako Proces nalaže), i mogu reći da je Proces moja ljubav, i nešto čemu ću se vraćati. Mada ako me pitaš, ništa spektakularno mi se nije desilo, u stvari, ono što mi se i desilo, ja ne umem rečima da opišem, jednostavno je to taj, neki filing. Radujem se svojim vežbama, radujem se svakom iščitavanju teksta i volim posmatrati šta mi se dešava, mada mi često promakne suština i ne ukapiram da je to bilo glasnik, već ga odstrelim, a posle mi sine . Ali stvarno ne brinem oko toga, znam da iz nekog razloga to tako treba da bude, trudim se da um smestim na mesto koje mu pripada