Forum Ratnika Svetlosti

Član pa ako ne kažeš ne kad treba definitivno prihvataš ulogu žrtve, to mu dođe kao posledica nekako prirodno.

Nikako da naviknem sebe da kazem "Ne"uvek se osecam lose,kad izgovorim.Poslednji put kad sam rekla NE familija se okrenula protiv mene,nisu naucili na mene da odbijam,navikli su da cutim i radim kako oni kazu.Ne zalim sto sam rekla NE,ali nikako da nastavim dalje.Gledam da druge ne povredim,ali uvek se ja osecam povredjeno.

Nije "ne" samo reći ne. To je stav Kreneš od "izvini ali stvarno mi ne prija da radiš to..." ili "stvarno ne mogu to sada da uradim..." i tako to
Što kaže Stiv Čendler jedan od načina da lakše kažeš "ne" je taj što ćeš prvo drugim stvarima reći "da". Recimo: "da, ja želim da se osećam dobro". E kad krećeš od toga onda je lakše reći "ne".

Kapiram da nije samo reci ne ,trudim se da zauzmem taj stav,i radim samo ono sto menei prija.To je valjda sustina svega .Sporo napredujem,ali..

Imam i ja taj problem da kazem NE, Bas me nervira sto uvek pokusavam da ne povredim druge, uvek zelim da budem dobar prema drugima sto i nije tako dobro

Znaš šta, tj znate šta Vina i ja smo baš imali otvaranje očiju zadnjih par meseci oko toga u vezi rodbine. To nam je tako usađeno, ko da nemamo pravo da živimo zbog sebe i svojih potreba.

Polako ljudi, dajte sebi vremena, budite blagi prema sebi.
Kako se budite( budim) tako raste svesnost, ljubav prema sebi i vec je dovoljno sto ste svesni da vam nesto smeta i sto to delimo ovde jedni sa drugima.
I onda dolazi i odgovor..pustite odgovor da vam dodje...
Spoygg, slazem se, u nasem okruzenju je posadjeno seme od milion glupih pravila, e pa mi smo sad ovde da taj korov raskrcimo i da posadimo novo seme.

Ej Sančo dala si mi super šlagvort za novu temu tako da sam tvoj post pretvorio u novu temu ovde http://forum.ratnicisvetlosti.com/viewt ... f=13&t=380 "Usvajanje novih navika"

Ovo je za Člana.
Ja bi dala šansu svojoj sestri, ali ja volim svoju sestru.
Zavuci se u svoju dušu i pitaj. Ujutru ćeš nam reći šta si čula. Lj

Znači apsolutno razumem šta govoriš, ali potpuno. Iz više različitih razloga mi se u životu desi da ne kažem Ne kad je za to savršena prilika.

Prvi razlog je to što ni ne skontam u datom trenutku da me neko zaj...va, i ne kapiram da mi sisa enerdži, nisam tad dovoljno prisutna i pametna i to tako prođe, osećam se loše, i tek posle par sati ili dana skontam šemu i patern mog odnosa sa tom osobom.

Drugi razlog je da ne reagujem i ne kažem Ne zato što po navici (koja nam je svima ugrađena u DNK od kad znamo za sebe) dajem sve od sebe da ne dođe ne daj bože do bilo kakvih neprijatnosti. Uf, tu se izvrćem, i preznojavam, i savijam, i zelenim u licu, al' sve nekako tešim sebe i pravdam svoje ne-reagovanje i suočavanje sa tom osobom/situacijom, štagod bilo. Znači ne govorim Ne iz straha da ne pokvarim odnos sa tom nekom, bitnom osobom, sa kojom sam možda i u prošlosti imala već neka suočavanja i svađe, periode ne-pričanja, pa eto, da se poštedim tog bola ponovo.

Treći razlog je kada po milioniti, ma trilioniti put ponovo padnem u istu istacku zamku, i tuđu negativnu energiju, bes i frustraciju shvatim lično, i dopustim da uđe u moj bubble trenutne energije. E ta mi je omiljena, znači ne znam ni sama koliko puta mi se to ponovilo, i sad se desi, doduše mnogo, mnogo manje, ali desi se ponekad. I onda se osećam kao u magarećoj klupi, kao poslednji primitivac i ljudsko biće bez imalo inteligencije. Al' dobro sad, tada se isplačem, udahnem par puta duboko, i kažem sebi da je sve to dobro zbog mene i da iz svega toga sazreva bolja Ja. Da je ok iskazati se, i besneti, i da sam se samo branila, ništa više. Da sam bezbedna, da je sada jedini trenutak koji imam, i da igra upavo počinje.
Stvar je samo u praksi, i ponavljanju, ništa više. Najgore što u takvoj situaciji možemo učiniti jeste da se ljutimo na sebe, i krivimo sebe.