Dragi ratnici, pocela sam pre par dana kada sam i otkrila vas. Sada cu vam izneti svoj problem. Smatram da je to manjak samopouzdanja (ispravicete me ako gresim). Naime, poticem iz skroz normalne porodice, gde smo svi kao jedno. Imam dobre uslove za zivot, skoro pa sve sto pozelim. Mama i tata su u fazonu, samo da brat i ja sve imamo a njima kako god bude, medjutim i oni sasvim normalno zive. Mama vise brine za nas. Ja posto sam studije skoro zavrsila u vecem gradu, stalno mi je govorila nemoj da se vracas kasno, jesi li zakljucala vrata od stana, kad spomenem izlazak ona je govorila zasto, nemoj, kad dodjes kuci pa izlazi ovde sa svojim drugaricama (zivim u jednoj varosici), ja sam je nazalost slusala. Mozda i ne bih da pored mene nije zivela baka koju su moji poznavali, zbog toga sam i stanovala tu, sto je sigurno sigurno da imam nekoga svog u blizini za ne daj Boze. A baka je malo staromodna, pa i zboh nje, sta ce zena pomisliti. I tako, svaki sam skoro vikend dolazila kuci, kad sam imala da ucim ostajala sam tamo, ali nisam izlazila iz stana. Imala sam i tamo prijatelje sa faxa, ali smo se vidjali po danu. Za cetiri godine faxa sam izasla mozda pet puta uvece. Da napomenem da u svom gradicu izlazim svaki vikend, lepo izgledam uvek, imam udvarace. (Nemojte me pogresno razumeti) Pre mesec dana sam raskinula sa deckom najvise zbog toga jer sam mirna, povucena, ne komunikativna, smotana, kako je on znao da kaze
E sad, kada sam u drustvu sa nepoznatim ljudima skoro i da ne pricam, (ali to samo sa ljudima koji su uspesni, obrazovani i sl.), ne znam zasto mi se to dogadja kada sam i ja i obrazovana i pametna (zavrsila sam ekonomiju na privatnom 9.81 prosek). Primetila sam i kad se sretnem sa nekim u gradu, pricam nesigurno, ne znam sta cu sa rukama, diram kosu, i druge znake nesigurnosti ispoljavam. Isto tako i glas mi je drugaciji kad pricam sa starncima, sa drugaricama, a skroz drugaciji sa mojima ( mnogo puta kao dete neko, a ne odrasla osoba). Onda, cesto ne kazem sto mislilim, uvek se sa svima slazem, pre neki dan me neki decko na bazenu udario loptom dok sam se suncala, ja sam se samo podigla i nasmesila, druga devojka bi skocila da se raspravlja, ja nista.
Kao sto rekoh i decko me je ostavio zbog toga. On mi je mnogo saveta davao, jer bavi se psihologijom, kaze da je i on nekada bio takav, ali se mnogo promenio, sada je komunikativan i pun samopouzdanja. Posle raskida sam rekla, a neces ni ti vise takva biti, moras da se menjas.
Tako sada obavezno gledam Vinina videa na yt, na forumu sam non stop, imam bas cvrstu volju da se promenim. Sama primecujem da polako pocinjem, sa bratovom devojkom sam imala raspravu pre par dana, sve sto mislilim sam joj rekla, danas isto sa jednom sestrom. Dosta sam bila i ja fina i dobra, zato sam i dopustila da me svi gaze.
Sta vi iskusniji kazete za moj problem, ima li mi spasa?
Koju knjigu ili film mi predlazete? Hvala vam puno.