I ja zelim da podeli sa vama pricu o mom psu. Maksimilijan me podsetio u nekim segmentima.
Jednog dana očuh je dosao s posla i doneo u ruci malog pekinezera. Rekao je da se zove Monika i da ga je dobio od nekog coveka koji mu je ostao duzan 20 eura i nije mogao da mu plati, ali ga je ubedio da moze uzeti lepe pare ako psa kad odraste pari i ima male cukice. Monika je bila 80% pekinezer. Imala je dva ipo meseca. Bila je mala i sva preplasena. Odmah je smugnula ispod kauca i tu provela ceo dan. Nismo mogli nicim da je isteramo. Nakon nekoliko sati izasla je ispod kauca i pocela da grebe po vratima i izasla napolje da piski. E, to je bilo prvo sto nas je odusevilo. Nismo morali da je ucimo. Bila je veoma lepa i nezna za jednog pekinezera. Obicno su pekinezeri malko prgavi, ali Monika je bila najpitomiji pas kojeg ste mogli videti. U kuci smo imali i malu decu i vrlo brzo smo se svi navikli na nju.
Da dodam jos i da nisam volela pse do tad. Moju sestru je nekad ujela neka lutalica i secam se te traume pa su nam svima psi bili odvratni. Medjutim...
Ispocetka sam odbijala da se sa njom povezem. Dosta sam putovala i u tom periodu sam imala uverenje da je najbolje ne vezivati se nizasta jer mi je tako bilo lakse da menjam gradove, zemlje, poslove i ljude. Nisam sebi dozvoljavala da pokazujem emocije kada bih nekog ostavljala da bih isla dalje. Ali Monika je bila uporna. Stalno se vrzmala najvise oko mene iako je nisam bendala ni dva posto. Mislim da sam je prvi put uzela u narucje nakon sto je dobila svoj prvi ciklus, onako kao zena, s empatijom, koja razume zenu...
I tada je sve pocelo. Godinu dana sam bila na selu, u Trsicu, kod mame, imala sam ustedjevinu, druzila se sa mamom, pokusavala da nadoknadim neka prosla vremena, nije mi se nigde zurilo u zivotu. Sa Monikom sam jela, pila, razgovarala, mazila se i samnom je krisom spavala (jer moja mama smatra da ker treba biti u avliji). Izmedju nas je izrasla ljubav o kojoj su svi pricali. Njene reakcije na mene su bile zadivljujuce ljudima oko nas, o tome se pricalo. Zvali su nas "Zdenka i njena Monika''. Bila je Trsicka atrakcija. Ja bih je pocesljala i opičila neke mašnice crvene oko ušiju, po do Vukove kuće u šetnju, a ljudi bi se zaustavljali da je slikaju, pozerku, bas je znala da stane mirno i izpozira na komandu za slikanje. Kada bih otisla na neki put ona je danima spavala ispod mog kreveta; kada bih nekom poklonila moje patike tada bi pratila tog nekog danima na pksao i s posla; kada bih zvala telefonom iz inostranstva, Moniki su morali da puste interfon i ona bi skakutala i lajala i pricala samnom; kada bih dolazila, uvek je nepogresivo znala i od rane zore bi bas taj dan dolazila ispred kapije i nebi mrdala. Vrlo cesto su ljudi dolazili da vide kako ce mene Monika docekati i samo bi stajali sa strane i plakali jer to je bio docek za pamcenje. Cesto bih otisla negde, zaradila lovu pa dolazila u Trsic da plandujem mesecima, posebno leti i zimi te sam imala priliku da sa mojm psom dozivim sve dogadjaje od prvih vakcina, pa kad se izgubila od kuce, pa kad se neizlecivo zaljubila u Žuću koji nije bio njena rasa i odbijala da bude isakim drugim (roditeljske muke),pa kad bi se tukla sa drugim psima...Nisam mogla da verujem da covek moze da se tako sinhronizuje sa jednim psom. Nikad je nisam dresirala, ali ona je nepogresivo slusala svaku komadu-idi, dodji, sedi, lezi i sve zivo. Jednom smo za Badnje vece seli da se pomolimo i veceramo, a Monika je bila skotna. Dok smo izmolili molitve, ona se bila okotila sa 4 preslatka kuceta. To je bilo ekstra Badnje vece. Ne postoje reci dovoljno dobre da se opise ta radost koju sam dozivljavala mazeci i pazeci moje kuče. Sve smo radile zajedno, setale, spavale-ona ispod nogu ili na svojoj prostirci, pile kafu, cak smo isle u restoran, dobila bi uvek ona jedan cevap i pomfrit. I sankale smo se. Obozavala je sankanje i sneg. Uglavnom, nakon deset godina, zivela sam u Beogradu sa deckom, jednom sam otisla u Trsic. Ona je lezala u dvoristu i nije htela ni da ustane kad sam dosla. Mama mi je rekla da je dobila neki tumor pre par meseci i da nisu hteli da mi kazu. Rekla je i da vec mesec dana Monika samo lezi i ne izlazi iz podruma i pije samo vodu na kasičicu. Medjutim svima je bilo cudno otkud je mogla da se popne uz stepenice i otkud bas taj dan da zadnjim atomima snage dodje na dvoriste. Ali ona je osecala da ja dolazim. Iako ja taj dan nisam znala da dolazim. Dok sam ostavila stvari u kucu i oprala ruke ona se dovukla do vrata i legla na moje patike. Zatim sam je uzela i odnela u podrum i upalila joj muziku, neki jazz i mazila je, ljuljala i pevala. Svasta sam joj tepala. Na kraju me neko pozvao da odem sa njim do prodavnice i usput sam rekla da iako obozavam ovo kuče ipak shvatam da je kraj i volela bih da mirno ugine da se vise ne pati. Pet minuta nakon toga je uginula. Kad smo se vratili nasla sam je bezivotnu. Sahranili smo je ujutro, u basti, ispod jorgovana.
Nikada nisam zaplakala jer sam donela jednu odluku-taj pas za mene nikad nece biti neživ. Od tada je u mojim mislima non stop. Prosle su tri godine, a Monika je u mojoj glavi kao i uvek-igramo se, mazim je, setam...
Ja sam neko ko moze voleti do kraja svemira i nazad i duh moga psa je moja lepa manifestacija misli dok meditiram. Moje meditacije opustanja su uvek: neko lepo mesto, suma, potok koji zubori, predivan kamen na kojem sedim i Monika koja nesto njuska okolo. Vec tri godine. I zauvek.
Zahvalna sam univerzumu na predivnoj radosti i ljubavi koju sam osecala i jos uvek osecam kada pomislim na biće kojem smo dali ime Monika. Čak je i moja sestra izlecila strah od pasa zahvaljujuci njoj. Eto...
Od tada pa zauvek moj e-mail je pasfiko... Kasnije su se i složile kockice i njegovog boravka sa nama i mog odrastanja... Ostaje ljubav prema psima sa kojima se pozdravljam kad se mimoidjemo na ulici i potvrda da je pas zaista najveći čovekov prijatelj... Budimo dobri prema tim dobrim bićima koja nas vole nesebično i najčistijom ljubavlju... Živeo mi Žiko,uživam u tvojim pričama, šaljem zagrljaj iz Beograda i puno pozitivne energije! 