Potpisujem Sarah i jes, Srecice..hvala sto si podelila sa nama.
Pre neki dan, pogresno se prestrojim i ne mogu da verujem
, hocemo da zakasnimo negde Vik i ja. Ladno vidim sebe kako vozim kroz pola Bgda da se vratim na zeljenu tacku.
I tako, skrenem u neku prvu ulicu, cekam zeleno na semaforu, taksista je tik uz moj prozor, pitam " Izvinite, jel ovo ta i ta ulica"? "Jeste, gde ces?", Ma, ja odmahnem rukom, u fazonu, nista me ne pitaj, pogresno sam se prestrojila, nisam videla na vreme da na raskrsnici moram samo pravo. Mislim uopste nije morao da me pita gde cu?
Kaze covek, ma daj, stani sad ladno tu za levo( a ja sam desno i iza mene je milion vozila u sred dnevnog spica i ja znam za taj jedan put) ispred svih, dve desno i ti si stigla tamo gde ces za par minuta.
Rekoh coveku "volim te, covece, divni" On se nasmeja.
I stigli smo za par minuta, tih 5 km i kazem "Volim ovaj zivot"( ovo mi postaje uzrecica), skrenem da se parkiram ,kad rampa i decko kaze "pa, ne mozete ovde".
Ne mogu da vam prenesem koliko sam sa zasmejala "Pa, ja opet promasila,
" i smejem se ja sve u sesnes', znaci ne mogu da verujem. Samo decko rece kolegi"Podigni tu rampu, evo parkirajte se ovde, sve je u redu, nemojte zuriti". Pise "Samo za zaposlene". Divni momci, ali stvarno to mislim, uopste oni nisu to morali da urade, ali jesu i meni je tog dana to puno znacilo.
I stigli mi i pre vremena i kako da ne volim ovaj Zivot kad mi na svakom koraku pokazuje koliko je velicanstven
I ne postoji pogresan put, znate, svi su pravi.