Forum Ratnika Svetlosti

Krijesnica wrote:Suri, baš sam se pitala gdje si nestala Jel sve ok? Kako napreduješ?

Dnevnik pišem malo po malo, prikupljam iskustva iz svog osobnog dnevnika kako bi opis bio potpun, moram priznati da ima dosta posla. Možda potraje, ali imam namjeru to dovršiti, u svakom slučaju.

Da naravno, za to treba vremena, ali kad ga završiš sa zadovoljstvom ću ga pročitati. Ja napredujem polako, ponekad se osećam dobro, ponekad loše, ponekad kao da se ništa ne dešava, pa tek kroz neko vreme shvatim sve, ušla sam u 7 nedelju, danas ću odraditi 1 vodenu vežbu, pa idemo dalje sad još 4 nedelje kako mi se čini. Uglavnom, ja ne odustajm ni po koju cenu, veći deo puta sam prešla, sad se iskreno radujem ovom drugom delu puta, osećam se kao da je deo tereta spao sa mene, ali isto tako osećam da ima tu još da se radi i čisti i radujem se što ću kada jednom sve to završim skinuti teret koji nosim u sebi godinama. A već sam razmišljala da kada završim sa procesom, odmorim od svega nekoliko nedelja, sa vežbama disanja nemam nameru da prestajem, razmišljala sam da još jedanput tada odradim proces. Kako se tebi čine životna iskustva sada kada si prošla kroz proces i završila ga?

Osjeti se da si napredovala. Ne vidim više onaj otpor u tebi, činiš se puno smirenijom. Imam osjećaj da si na početku samo bila nervozna zbog suočavanja sa samom sobom, kao što se dogodi većini na početku ovakvog putovanja. Svi smo nervozni kada trebamo vidjeti nešto što smo skrivali od sebe veći dio života. Neću ti čestitati, jer bi to značilo da napreduješ za nekog drugog. Samo ću reći da mi je jako drago, jer ideš ravno ka cilju, koji je upoznavanje sebe.

Ne mogu reći da mi je Proces transformirao život, jer je to nemoguće u deset tjedana, ali bitna transformacija se definitivno dogodila. Transformacija percepcije. Dobila sam dar, oruđe pomoću kojega mogu vidjeti sva svoja iskustva onakva kakva doista jesu, bez naočala zamagljenih pogrešnim prosuđivanjem. To je neprocjenjiv alat koji treba laštiti i dorađivati do kraja života. Negativne emocije se i dalje mogu pojaviti (što je normalno, jer smo emocionalna bića), ali moj pristup njima sasvim je drugačiji. Prije bih se pod njihovim utjecajem osjećala mrtvo, blijedo, beživotno. Sada mogu promatrati emociju kako raste u meni, razvija se, i potom se rastvara i nestaje. Nema više burnih reakcija i drame u potrazi za ljubavlju. Ljubav je ovdje samo da se daje, dijeli besplatno, svima i svemu, bez uvjeta. Ne mogu ti opisati koliko je olakšanje voljeti i davati, bez očekivanja nečega zauzvrat. To je istinska radost. Zahvaljujući tome, ne postoji opcija da ljubav bude neuzvraćena. Ona jednostavno tako djeluje na ljude, onaj kome ju pružaš, će ju pružiti nazad, bez da to tražiš. Zakon privlačnosti.

Da ne pričam o tome koliko više mogu vjerovati sebi... Puno sam svjesnija intuicije i njezinih poruka, prije sam uvijek sumnjala u unutarnji glas, ali to je sada prošlost. Slijedim svaku potrebu ili želju da nešto učinim, i uvijek izvučem najbolje iz situacije. Jedino na što se sada trebam naviknuti je novi osjećaj praznine. Osjećam se prazno, jer više nema tereta koji bi mi opsjedao misli. Puno puta se ulovim kako mi je glava prazna od misli, onda kada bih uobičajeno počela razmišljati negativno ili smarati samu sebe. To me ponekad frustrira, izgubila sam potrebu da radim neke stvari koje su mi inače služile kao bijeg iz sadašnjeg trenutka. Kako neke od tih stvari više ne radim, postane mi dosadno. Sada radim na tome da prestanem po navici tražiti radnje koje će mi pomoći da pobjegnem. Nastojim dosadu preobraziti u prihvaćanje, i uživati u praznini sadašnjeg trenutka. Mislim da je to najveći izazov od svih, jer se ljudi boje praznine. Zato i počnu stvarati sebi probleme, samo da se s nečim zanimaju, umjesto da budu ovdje i sada. Više me ne privlači takav način života, pa kada osjetim da mi je dosadno, sjednem ispred prozora i gledam drveće. Zanimljive se stvari počnu dešavati kada ostaneš nasamo sa sobom, bez potrebe da vodiš beskrajne monologe u svojoj glavi.

Meni je ostalo jos 5 dana do kraja, i nikada do juce nisam htela da odustanem. Ne desava se nista narocito, sve je ok, samo vezbe disanja su mi postale toliko teske i naporne. Kazem vam, juce ujutru ustajem da idem na posao, i budim se 15 min ranije zbog vezbi, a u glavi mi misao da me mrzi da vezbam, najbolje da odustanem. Eto, Ego resio pred kra da se zajebava.

Ahahaha, imala sam i ja takve borbe. Bez brige, ego zna da je Proces pri kraju pa zato želi požuriti. Gadi mu se sva ta prisutnost. Ne odustaj!

Veliki pozdrav svima vama koji ste pred ili u samom "Procesu".

Jako je puno postova na ovu temu i nažalost nisam u mogućnosti da sve pročitam ali evo par reči s moje strane:

Knjiga mi je došla u ruke sasvim "slučajno". Trebalo je dosta vremena da počnem da je čitam ali se sve desilo onda kada je bilo potrebno.
Nalazim se trenutno u četvrtoj nedelji procesa. Teška mi je svaka zaista a naročito večernje vežbe kada sam sama sa sobom, kada nigde ne žurim i kada je tišina. Slike koje mi se javljaju su nešto što boli, osečaj je da sam tu sa svojim izvornim ja i svojim emocijama koje su i dalje žive a koje sam "sahranila" pre mnogo godina. Dakle, ja sam tu i to što osetim je ipak TU! Svesna sam onoga što boli i pokušavam da to primim kao "Energiju u kretanju".... Što se tiče glasnika, prepoznajem ih redovno i ono što mi pomogne jeste rečenica da je sve ovo samo jedna predstava. Udahnem i pustim da odu. Ono što je fascinantno jeste da su neke stvari prestale da se dešavaju. Neki glasnici" su shvatili da sam pročitala igru i otišli su! Plačem uz svako disanje, prekidam ga pa nastavljam Sanjam.... Imam osećaj da je sve još bolnije i veće.....
Ne znam da li je neko ovo doživljao kroz prolazak ali htela sam da podelim sa svima vama par reči.

Krijesnice drago mi je da takav utisak imaš i da tako delujem kroz postove, osećam se mnogo bolje i smirenije. Obaveštavaću vas sve još o mom putovanju, trenutno sam na polovini 7 nedelje.

Nika meni je vrlo slično bilo baš tokom 4-e i 5e nedelje, bila sam mnogo uznemirena i potištena, i ako prolistaš moje postove kroz nedelje, u početku i prilično dugo sam se osećala slično kao ti. To je deo Procesa, i ako ti je za utehu to će postepeno sve da isčezne, ali nema zaobilaznog puta, moraš proći kroz to da bi iscelila. Vidiš recimo ja se i dalje mučim sa glasnicima, i mnogo puta uhvatim sebe kako reagujem i ubijam ih kada već bude kasno, ponekad je to jače od mene, i svesna sam da na tome moram još puno da radim i po završetku procesa. Ne daj se i sve će to da se stabilizuje vremenom.

@Suri: Svi smo mi "proces" za sebe i nema pravila. Čitam polako vaša iskustva jer mi bude malo lakše kada znam da je to nešto normlano što se mora proči. Tokom dana mi bude lakše da funkcionišem "odgovaranjem" a ne "reakcijama" ali kada dišem i kada ostanem sama sa sobom ide jako teško. Gotovo da nema vežbe koju nisam prekinula jer je nemoguće i plakalati i svesno povezati disanje.... Imam utisak da je ove nedelja kada "Bezuslovno osećam" jedna od prelomnih....

Danas mi je zadnji dan, ostale jos vecernje vezbe a vec me sve tera da odustanem. Celo jutro sam terala sebe da radim vezbe disanja, i tek oko 14:00 sam uspela se da nateram.Pre sam sa zadovoljstvom radila vezbe disanja, a zadnja 5 dana, samo razmisljam o tome da odustanem.

Meni je poslednji dan 7 nedelje, koja je počela super, odlično sam se osećala, počele su neke lepe stvari da se dešavaju, a poslednja 2,3 dana se opet osećam low nekako, zbunjena izgubljena, ali piše u procesu da tako i treba da je to normalno. Ne znam . Pišite ljudi gde ste svi nestali??

@ Suri Ti si prosla daleko veći deo procesa od mene... Ono što se meni polako menja kroz četvrtu nedelju jeste da mi disanje prolazi mnogo mirnije ali zato tokom dana upravo varijacije raspoloženja o kojima i ti pišeš..... Sigurno je da nam je upravo to potrebno da bi integrisali sve što smo duboko potisnuli.
Meni i dalje disanje tokom jutra predstavlja problem u smislu održavanje mirnoće i vreme mi jakooooo sporo prolazi. Kada se slike iz prošlosti vraćaju onda leti....