Re: Meditacija
Posted: 24 Nov 2013, 17:23
by ThankYou
Stavila bih ovde uputstvo za Vipasana meditaciju, možda nekome bude interesantno ili korisno.
POVRATAK U SADAŠNJI TRENUTAK
Sada krećemo na put, put do naše svesnosti. Put otkrića i istraživanja ko i šta jesmo. Prvi korak je težak i tokom prvih dana praktikovanja često bude uznemirenosti ili pospanosti, dosade, lenjosti, sumnje, a moguće je da i zažalimo što smo se upustili u sve to.
Nije to lako – sesti i obuzdavati i proćišćavati um.Nema nikoga drugog ko to može da uradi umesto nas. Svako to mora da uradi za sebe.Budite svesni, iz momenta u momenat, obraćajte pažnju na to što se dešava.
Sveobuhvatnu pažnju.
Nema tu ničeg mističnog, to je tako jednostavno, direktno i otvoreno. Ali, neophodno je da praktikujemo. O TOME SA RADI U MEDITACIJI.
Prvi korak je svima najteži. Put duhovne potrage na koji smo krenuli je redak i dragocen poduhvat. Zato, u svim početničkim teškoćama budimo blagi ali istrajni.Dajmo svoj maksimum da bismo u potpunosti iskoristili priliku povlačenja. Ne budimo samozadovoljni.
Najuzvišenija sreća je sreća Vipasane. Nema veće sreće od sreće uvida, pogleda u to kako stvari funkcionišu. To je veoma srećno stanje, kada sa svežim i čistim pogledom poput dece počinjemo da cenimo, da budemo zahvalni za svaki momenat koji dođe, nov i svež.
Veliko je ushićenje u postojanju koje proističe iz uma početnika, iz uma koji nije uslovljen, uma koji direktno iskušava, umesto da promišlja o svemu.
Prvi dani povlačenja mogu da budu tegobni, zato što koncetracija nije razvijena. Da bismo se popeli na planinu, potrebno je da razvijemo fizičku snagu. Ako još uvek nismo jaki, u početku ćemo biti umorni i osećaćemo se neugodno. Ali, kako telo jača, uspon će biti sve lakši. Isto je sa meditacijom. Kako se koncentracija razvija, sve je lakše da ostanemo prisutni u momentu.
Praktikovanje i razimevanje Dame je retko i dragoceno. Nema mnogo ljudi na svetu koji imaju ovu šansu. Najveća većina luta, tumara vođena neznanjem i žudnjom, nesvesna mogućnosti da izađe iz ovog kola samsare, vrtloga pohlepe i mržnje.Beskrajan krug želje za čulnim zadovoljstvima čine duh nemirnim i konfuznim.
Kada naučimo da pustimo, um postaje lakši - kada nema uznemirenja, tenzije, kada počnemo da raščišćavamo svoje skladište uslovljavanja, kada počnemo da se oslobađamo ograničenja koja nam nameću želje čula.
Razvijanje uvida znači okušanje toka prolaznosti, tako da počinjemo da otpuštamo, a ne da očajnički posežemo za telo-um fenomenima.
Niko ne zna kada ćemo imati sledeću priliku za praksu u posebnim okolnostima i okruženju koje povlačenje pruža. Ne traćite ovu specijalnu priliku.
Rad na spoznaji samih sebe najplemenitiji je rad – iskorenjivanje pohlepe, mržnje i obmane iz uma.
To je redak rad. To je težak rad, koji zahteva razvijanje kvaliteta duha koji će dovesti do budnosti i potpunosti u svakom momentu.
Ne kontrolišite i ne forsirajte dah ni na koji način, samo pažljivo pratite podizanje i spuštanje abdomena. Jednostavno držite pažnju na pokrete stomaka.
Ne zamišljajte, ne vizualiziratjte ništa – samo iskusite senzaciju p o k r e t a.....
Ako srce luta ili je uznemireno, nežno ga vratite u trenutak. I ako ništa drugo niste radili u toku jednog sata osim što ste svoje srce vraćali u trenutak svaki put kada bi negde odlutalo, taj sat je dobro utrošen.
Udisaji i izdisaji nekada mogu da budu dugi, nekada kratki, nekada čisti, a nekada ne, nekada duboki, nekada plitki... U svakom slučaju, upamtite da ovo nije vežba disanja, to je put osvešćivanja.
DNEVNE AKTIVNOSTI
Važno je da razvijemo postojanu, prožimajuću pažnju u svemu što radimo, od trenutka buđenja, pa sve do odlaska na počinak. Već u trenutku buđenja budite svesni „podizanja i spuštanja“ , i od tog prvog momenta budite svesni svih aktivnosti – ustajanja, umivanja, kretanja, sedenja, ustajanja, uzimanja hrane...
Kada legnete da spavate, budite svesni „podizanja-spuštanja“ do poslednjeg momenta kada utonete u san. Ovakva vrsta pažnje biće od velike koristi tokom meditacijske prakse. Ukoliko se misli da se praksa sastoji samo od sedeće meditacije, a da ostatak vremena nije važan, onda u svim tim momentima pauze od sedenja gubimo onaj impuls koji smo gradili tokom meditacije.
Kultivisanje snažne svesnosti tokom svake radnje koju obavljamo u toku dana pomaže umu da ostane koncentrisan i miran. To je ta vrsta rešenosti i ravnoteže u kojoj se dešava prosvetljenje.
Uzimanje hrane. Budite svesni svake sekvence. Viđenje. Viđenje-namera. Pomeranje. Pomeranje-dodir. Dodir. Dodir-podizanje. Podizanje-otvaranje usta. Uzimanje. Uzimanje-osećaj. Osećaj-žvakanje. Žvakanje-ukus. Ukus-gutanje. Ne postoji ništa izvan toga, ne postoji onaj koji jede, samo sekvence – namere, pokreti, ukus, dodir, senzacije. To je ono što mi jesmo. I posmatrajući veoma pažljivo taj tok-oslobađamo se od soptvenih koncepata vezanih za sopstvo.
Ne postoje okolnosti u kojima je svesnost nepotrebna. Iznenadna duboka intuitivna spoznaja istine može se dogoditi u trenutku, kada sazru svi uslovi za prosvetljenje i slože se u pravom odnosu.
Kada sam bio u Indiji, živeo sam na drugom spratu ašrama. Mnogo puta u toku dana peo sam se i silazio niz stepenice, svaki put istražujući mehanizme tog čina – kako se noga podiže, kako se čini korak, kako se dolazi do sledećeg stepenika, kako težina prelazi sa jedne na drugu nogu... To jeinteresantan proces. Takva vrsta interesovanja trebalo bi da bude prisutna tokom svih aktivnosti. Posmatranje, ispitivanje kako se stvari dešavaju.
Obično jedemo veoma nesvesno, ukus dolazi i prolazi veoma brzo. Dok je hrana još uvek u ustima, zbo želje i pohlepe da osetimo još senzacija, ruka poseže za još i, generalno, mi smo nesvesni celog procesa.
Završite svaki zalogaj pre nego što posegnete za sledećim. Na ovaj način, stičemo osećaj za naša tela i za količinu hrane koja nam je zaista potrebna. Veoma je teško prejesti se kada jedemo sa svešću.
Uključite meditaciju uzimanja hrane u svoju dnevnu praksu, kako ne bi održali kontinuitet svesnosti.
Nikada se ne zna kada će se raspršiti oblaci neznanja. To se može dogoditi i u trenutku kada ležemo u krevet pred spavanje. Budite pažljivi. U svakom trenutku budite na oprezu, budni za ono što se dešava. Meditacija se produbljuje kada održavamo kontinuitet svesnosti.
OGOLJENA PAŽNJA
Taj kvalitet uma je baza i temelj duhovnog otkrića. Ogoljena pažnja znači posmatranje stvari onakvih kakve su, bez biranja, poređenja, procenjivanja, bez pripisivanja naših projekcija i očekivanja šta će se dogoditi: umesto toga, potrebno je kultivisanje nebirajuće i neuplićuće svesnosti.
Neuvežban um je često reaktivan i prianja za prijatnost, osuđuje ono što nije prijatno, grabi ono što je dopadljivo i odguruje ono što mu se ne sviđa, reaguje sa pohlepom ili sa mržnjom - „zamorno neuravnotežen um“.
Ogoljena pažnja se kultiviše i uzgaja – sve više se učimo da iskusimo naše misli i osećanja, situacije i druge ljude, bez tenzije, prianjanja ili averzije. Počinjemo da imamo potpuno i totalno iskustvo o onome što se dešava, sa smirenim i uravnoteženim umom.
Svesnost ogoljene pažnje ne bi trebalo da se ograniči na vreme jutarnjeg i večernjeg sedenja. Misliti da je samo sedeća meditacija vreme za svesnost, a da ostatak dana nije – komada naše živote i podriva istinski rast našeg razumevanja. Pažnja je primenljiva i poželjna u svakom trenutku – kada sedimo, stojimo, ležimo, govorimo, jedemo. Potrebno je da kultivišemo stanje ogoljene pažnje na sve objekte, sva stanja svesti, sve situacije.
Svaki momenat trebalo bi da proživimo kompletno i punog srca.
U periodu povlačenja, sve je usporeno, kako bismo imali priliku da pažljivo ispitujemo šta se događa. Kada razvijete svesnu pažnju, moći ćete takođe brzo da obavljate stvari. Ali, povlačenje je vreme za vežbu. Nema žurbe. Od trenutka buđenja, kroz sve što uradite tokom dana, budite veoma pažljivi, od svega napravite meditaciju. Usporavanje svih aktivnosti ima ogromnu vrednost. Bez žurbe. Nema gde da se ode. Nemamo ništa drugo da radimo – osim da se vraćamo u sadašnji trenutak.
POŽURI POLAKO. Žurba u smislu kontinuiranog i nepopustljivog, ali staloženog napora. Istrajan napor koji se čini sa opuštenošću i uravnoteženo – to je način da se izađe iz mraka pećine na svetlost slobode i mira.
Ljudi različito napreduju, ali bez obzira na to, ako smo pravilno usmereni, progres je neminovan.Možda će nam trebati godinu dana, ili šezdeset godina, ili pet života – ali važno je da napredujemo prema svetlosti. Sav razvoj svesnosti dolazi iz iskustva stvari sa tihom umom, bez misli i koncepata o tome kakve bi trebalo da budu.
Budite na duboko svesni kako misli iskrsavaju ni iz čega i odlaze u ništavilo. Ili pretražujte bol, uronite u njega. Bez straha uvežbavajte um, ne razmišljajte o stvarima, već ih budite svesni.
Tokom prakse može da izgleda da se ne dešava dosta toga – osim mnogo bola, uznemirenosti, uzburkanosti i sumnje. Međutim, istina je da svaki momenat svesnosti, svaki momenat pažnje pomaže da se oslabi lanac naših prianjanja.
Potrebno nam je samo da napredujemo prema slobodi, a ne da idemo unazad, prema još dubljem mraku.
Budite nežni prema sebi, ali budite istrajni. Iako vama to možda nije očigledno, desiće se velika transformacija – kao što plod sazreva na drvetu. Dok sunce sija, plod sazreva, iako tak proces nije očigledan iz dana u dan. Na isti način dešavaju se promene i sazrevanje našeg uma.
Sada upamtite – Buda pokazuje samo jedan pravac, a svako mora sam za sebe da ga pređe. Niko ne može da prosvetli drugo biće. Nečistoće kao što su pohlepa, mržnja i obmana postoje u našim sopstvenim umovima. Niko ih drugi nije stavio tamo, niko drugi ih ne može ni odstraniti.
SUMNJA
Jedna od najvećih prepreka na stazi je sumnja. Dok ne prevaziđemo sumnjičavost, ona će slabiti naš um i blokirati naše napore da postignemo jasnoću. Obično smo sumnjičavi u vezi onoga što radimo, ili u vezi sa našim sposobnostima da to uradimo. Možda vam se, s obzirom da ste došli na povlačenje, jave sledeće misli:
Šta ja radim ovde? Zašto sam došao? Ja ovo ne mogu! Suviše je teško!
To govori sumnjičavi um – vrlo velika prepreka na stazi. Najmoćniji način za prevazilaženje bilo koje prepreke je da je prepoznamo i prozremo. Jedan od načina da se izborimo sa preprekama koje nas sputavaju na stazi je da ih prepoznamo, da ih jasno uočavamo u svakom momentu kada se jave. Ako se javi čulna želja, odmah spoznajte da je tu. Pokušajte trenutno da prepoznate prepreku koja podiže glavu, bilo da je to bes, tromost, uznemirenost ili sumnja.
Prepoznavanje vodi svesnosti.
Budite strpljivi sa svima, ali iznad svega sa samima sobom. Ne dajte da vas obeshrabre sopstvene nesavršenosti – uvek se podignite sa novom hrabrošću i elanom. Nema boljeg sredstva za postignuće u duhovnom životu nego što je stalno počinjati iznova i nikada ne misliti da je urađeni napor dovoljan.
Strpljenje znači da ostajemo uravnoteženi, jednostavni i budni, bez obzira na to šta se dešava.
Ne stupajte u akciju vođeni žudnjom. Ukoliko nemamo sposobnost da budemo strpljivi, svaka želja koja se javi u našim umovima prisiliće nas na akciju, tako da ćemo ostati zarobljeni u vrtlogu žudnje.
Niko ne može da prosvetli drugo biće. Niko to ne može da učini umesto nas. Buda svojim prosvetljenjem nije rešio problem nama nego sebi....osim što nam je pokazao put. Svako mora da pređe stazu sam za sebe.
Nemojte da se obeshrabrite zbog lutanja misli i sanjarenja. Svaki put kada postanete svesni o lutanju uma, blago ga vratite u sadašnji trenutak. Nije važno koliko puta će se to desiti – ako ga svaki put vratite, sat sedenja će biti dobro utrošen. Misli ne bi trebalo da misli tretirate kao prepreke ili ograničenja. One su samo još jedan objekat na koji možete da meditirate. Ne dozvolite da vam um postane lenj i da luta. Učinite napor za jasnoću o tome šta se događa u trenutku.
Meditirati na misli jednostavno znači biti svestan momenta kada se misao javi u umu, bez uplitanja u sadržaj: ne analizirati misao niti razloge zašto je iskrsla, već samo biti svestan da se u određenom momentu mišljenje dešava. Od pomoći je da se napravi mentalno podsećanje „mišljenje, mišljenje“, svaki put kada misao iskrsne.
Posmatrajte misao bez prosuđivanja, ne reagujte na sadržaj, ne identifikujte se sa njom, ne prisvajajte je. Pokušajte da je budete svesni čim se pojavi, a ne posle minut ili više. Kada ih, u uravnoteženom stanju, precizno uočimo, misli nemaju moć da uznemire um.
Tokom sedeće meditacije, smirenost tela od velike je pomoći u postizanju smirenja uma. Da biste ojačali koncentraciju, na početku sedenja donesite odluku da nećete menjati položaj tokom meditacije. Prvih nekoliko puta može da bude teško, ali ako je odluka čista i iskrena, možete sedeti i posmatrati sve što se dešava. Kada uvidite da um postaje uznemiren, ili reaktivan ili napet, ili ispunjen odbojnošću prema bolu, donošenje odluke i njeno ispunjenje ima svoju vrednost. Napor i koncentracina značajno će ojačati i nakon nekoliko dana mirno sedenje postaće lakše.
Ako ne donesemo odluku da uložimo napor, neće biti rezultata. Trud je koren svakog uspeha, temelj svih postignuća.
Donesite odluku da provedete sat vremena potpuno nepokretni. Ovakva odluka ojačaće um na nekoliko načina – energija za ulaganje napora biće pojačana, a mir tela ojačaće komcentraciju i budnost. Donošenjem odluke da se ne pomerimo jedan sat, nećemo moći da izbegnemo svessnost o svim trenucima neprijatnosti, kao ni svojih uslovljenih reakcija na njih.
Nemir i uznemirenost? Budite ih svesni, posmatrajte ih, istražujte ih, posvetite punu pažnju kvalitetu nemira. Kada god sedite, napravite od njih objekat svesnosti – kada ih uočite, primetite „nemir, nemir“. Posmatrajte bez identifikacije – da biste bili svesni toga kako se dešavaju. Da bi bili budni i uravnoteženi. Da bi bili svesni, da ne biste prianjali, niti osuđivali.Da se ne biste identifikovali kao „ja“ ili ličnost, oslobađajući um od nečistoća iz trenutka u trenutak.
Kasni noćni sati često su najbolji za meditaciju. Ako vam se ne spava, nastavite praksu. Spavajte kada se osaćate zaista umorno, ne samo iz navike u određene sate. Nikada ne bi trebalo da upadnemo u zamku uslovljavanja, misleći da ćemo biti iscrpljeni ukoliko ne odspavamo sedam ili osam sati. To je jednostavno stari obrazac navike.
Učinite napor da prevaziđete lenjost i tromost još više ćete ih ojačati ako svaki put kada se osetite pospanim pomislite „nema veze, dremnuću samo malo“. Budite odlučni i energični u suočavanju sa njima.
Razvijte tanani osećaj za svoje potrebe i ukoliko niste umorni ili pospani, nastavite svoju praksu tokom noći.
Postoji jaka veza između jačine žudnje koju iskusimo i povlađivanja želji za hranom i spavanjem. Umerenost u hrani i snu slabi želju i donosi više jasnoće.
Kada možemo da se vratimo u sadašnji trenutak, shvatajući da prošlost i budućnost nisu ništa drugo do misli, to znači da smo u stanju da se oslobodimo okova „vremena“. Ne postoji ništa za šta bi se uhvatili, ništa što možemo da ščepamo, jer sve se menja iz jednog trenutka u drugi.
Generalno, naše telo reaguje malom promenom položaja na svaku, pa i najmanju neudobnost ili neprijatan osećaj. Najčešće nismo ni svesni tog procesa – osetimo neudobnost, a onda minimalno promenimo položaj. Kada osećamo snažan bol, duh i telo postaju napeti, što je izraz odbojnosti, nedopadanja i izbegavanja, koji proizvode neuravnotežen um. Kada primetite da vam je bol stvorio napetost, pažljivo ispitujte kvalitet neprijatnosti i bola. Postanite svesni tog osećaja i um će se prirodno vratiti u ravnotežu.
Kada je naš um stišan, opušten i budan, bol neće biti doživljen kao solidna masa, već kao deo toka, koji dolazi i odlazi, iz trenutka u trenutak.
Sedite mirnog i opuštenog uma, posmatrajte tok osećaja bez odbojnosti, bez očekivanja.
HRABROST
Potrebna je hrabrost da bi se sedelo u bolu, bez izbegavanja i maskiranja. Samo sedenje i suočavanjem sa njim, u potpunosti ćemo prevazići strah. Za traganje je potrebna hrabrost, jer istraživanjem ćemo doći do najvećih dubina nažeg tela i duha. To može da bude prilično uznemirujuće, pre svega zato što će mnoge od naših ušuškanih navika biti uzdrmane. Biće potrebno mnogo hrabrosti da otpustimo sve ono čega smo se ćvrsto pridržavali u ime sigurnosti. Hrabrosti da otpustimo, kako bismo iskusili tok prolaznosti. Potrebna je hrabrost da se suočimo i izborimo sa osnovnom i nerazdvojivom potrebom za sigurnošću telo-um procesa. Da pogledamo u lice činjenici da se ono što smo „mi“ u svakom trenutku rastapa i nestaje, da ne postoji mesto gde se taj proces ne odvija, gde taj proces stoji.
Potrebna nam je hrabrost da umremo. Da iskusimo smrt koncepta o sebi. Iskusiti smrt dok još uvek nismo umrli zahteva hrabrost i neustrašivost savršenog ratnika.
Bol je dobar objekat za meditaciju. Koncentracija postaje jača uvek kada postoji snažan bol u telu. Um se lako zadržava na bolu, bez mnogo lutanja.
Uvid dolazi iz spoznaje da se posmatranje dešava bez posmatrača, a svedočenje bez svedoka.
RAZGOVOR
Priča ometa našu pažnju i rasipa energiju. Nije ni čudo što često nemamo dobar uvid u to što se dešava u našim umovima. Predivan je mir ostajanja u tišini uma, ali zahteva mnogo svesnosti, jer smo uslovljeni na previše razgovora. Mnogo govora stvara spiralu nazadovanja. Postajemo nemirni, sve nam je teže da se koncentrišemo, a um je sve uznemireniji. Uvek iznova činite napor da održite tišinu. Tišina daje energiju. Stvara jasnoću u kojoj su svi aspekti uma čisto vidljivi.
Postići ćemo izuzetnu jasnoću ako budemo održavali tišinu tokom svih naših aktivnosti – mentalnih i fizičkih.Tišina nam omigućava da usavršimo pažnju na sve što se dešava, na sve uspone i padove. Transformacija će se dogoditi zahvaljujući praksi i tišini. Energiju koju sačuvamo uz pomoć tišine, upotrebičemo za dalje razvijanje svesnosti i budnosti.
Očuvanje tišine i usporavanje akticnosti ne pomaže samo nama, već svima oko nas. Samim tim što vidimo nekoga ko je b stanju budnosti, probudiće i nas, kao i kada vidimo nekoga ko je uznemiren i užurban. Budite svesni vrednosti pomoći koje pružate drugima. Povlačenje pruža predivnu ravnotežu: radimo na sebi u tišini i samoći,a na taj način dajemo podršku članovima grupe. Čineći napor u samoći, podižemo energiju i i na taj način intenziviramo praksu. Uvek bi trebalo da ulažemo najveći mogući napor, ali bez forsiranja i stvaranja tenzije.
Svi koji hodaju stazom pročiščenja treba da daju doprinos podizanju energije. Energija je faktor moći: kada je kultivišemo i razvijemo, prevazilazimo lenjost, tromost i ukočenost duha. Ali, energija bi trebalo da bude u ravnoteži sa smirenošću. To je kao kada štimujete strune na gitari – ako su suviše zategnute ili opuštene, zvuk neće biti dobar. Čak i u tom slučaju, moramo da budemo uporni i istrajni – da težimo opuštenom i uravnoteženom umu, čineći napor bez forsiranja. Napetost i teskoba su velike smetnje.
Kada stavimo čajnik na plotnu i svakih par minuta podižemo poklopac, trebaće više vremena da voda proključa. Voda će se brzo zagrejati ako ostavimo poklopac na miru. Kada smo istrajni u svojoj praksi, svaki momenat nadogražuje se na prethodni i za kratko vreme nač duh razviće prodornu snagu i prožimajuću moć.
Budite blagi prema sebi. Budite istrajni. Čaki i ukoliko to vama nije očigledno, dešava se velika transformacija.
Um može da postane veoma pokoran. Kada obrađujemo parče gline da bismo izradili posudu, ona omekša i lako se oblikuje. Kada se svesnost i koncentracija razviju, um takođe stiče takvu obrdivost i fleksibilnost.
Pitanje: Šta bi trebalo da učinim kada postanem napet od preteranog truda?
Odgovor: Kada osetite suviše tenzije zbog forsiranja prakse, izađite napolje i posmatrajte drveće, posmatrajte nebo – prelepi su. Prošetajte opušteno, ali budite svesni onoga što radite u svakom momentu. Um će se smiriti za kratko vreme. Buda je često preporučivao boravak u prirodi, jer ona smiruje um.
Često se zaboravljamo, pa se prepustimo i izgubimo u sakupljanju stvari, prianjanjima i posedovanju, u želji da postanemo neko važan i spacijalan. Uplićemo se u mnoge aktivnosti sa malo duha, veoma ozbiljno shatajući naše ambicije, želje, nas same. Gubimo širu perspektivu, perspektivu velikog duha, perspektivu smrti. Umrećemo sami. Moramo to da prihvatimo i da shvatimo svoju bazičnu samoću, da se se srodimo sa njom. To shvatanje može da smiri i osnaži um, da omogući divnu zajednicu sa drugim ljudima. Ako shvatamo smrt kao svog savetnika, živećemo život u snazi i punoći, kao da nam je svaki čin poslednji. Kada smo svesni činjenice smrti, manje prianjamo i manje žudimo za pohvalama, zadovoljstvima i ispunjenjem raznovrsnih želja. Kada naš um nije zamagljen žudnjama i fantazijama, manje smo skloni da prianjamo za predmete i itvoreniji smo za ljubav i velikodušnost.
„Nijedan čovek ne veruje da će umreti, iako vidi da drugi oko njega umiru“. Bagavad-gita
Svesnost o smrti omogućava nam da jasno razumemo šta mi jesmo, a šta umire. „Od kolevke do groba, od groba do kolevke“.
IDEALI
Privrženost idealizovanoj predstavi o sebi i konceptima o tome ko jesmo i ko bi trebalo da budemo, predstavlja najveću prepreku našem napretku, jer nepotrebno komplikuje veoma jednostavno iskustvo onoga što se dešava. Ljudi koji su na duhovnoj stazi često padaju u zamku slike o sebi kao jogijima, meditantima, produhovljenim osobama, kreirajući na taj način napetu borbu da se dostigne taj zacrtani način delovanja i ponašanja.
Prianjanje za gledišta predstavlja veliko ograničenje. Za ideje o sebi,o praksi, o Budinom učenju. Onemogućava nas da sagledamo stvari onakvima kakve jesu; filtrira realnost kroz obojena stakla našee sopstvene uslovljenosti.
ČUVENA PARABOLA
U pećini je red ljudi, vezanih tako da mogu da da gledaju samo u zadnji zid. Iza njih je vatra i povorka ljudi koji obavljaju životne aktivnosti. Senke tih ljudi mogu da se vide na zadnjem zidu pećine. Ljudi koji su u pećini vezani, mogu da vide samo te senke, a zato što nikada nisu videli ništa drugo, njihovu pojavu smatraju za konačnu realnost.
Ponekad neka od tih vezanih osoba učini veliki napor i uspe da olabavi lance i okrene se iza sebe. Tada vidi vatru i ljude, shvatajući da senke na zidu nisu realnost, već samo odraz na zidu. Možda će uz dodatni napor ta osoba biti u stanju da pokida lance u potpunosti i krene ka sunčevoj svetlosti, ka slobodi.
Mi smo u sličnoj neprilici kao ljudi vezani u pećini. Naši koncepti su senke u koje gledamo. Okovani našim privrženostima, mi spoznajemo svet kroz naše ideje, misli, mentalni sklop, smatrajući koncepte za pravu stvarnost.
Kroz uvežbavanje svesnosti o nevezivanju, neosuđivanju, neidentifikovanju bilo sa čime, um postaje lakši i slobodniji.
„Ako čovek prelazi reku skelom i ona se sudari sa drugom, praznom skelom, ma koliko loše naravi bio, on se neće naljutiti. Međutim, ukoliko vidi čoveka u čamcu, on će mu vikati da pazi kako upravlja, a ako ovaj ne obrati pažnju, on će vikati i dalje sve jače, počeće i da psuje, zato što je neko na skeli. A da je skela bila prazna, on ne bi vikao niti bi bio ljut. Ako možete da ispraznite sopstveni čamac dok prelazite reku života, niko vam se neće suprotstavljati, niti će gledati kako da vam naudi“. Čuang Ce
NAUČIMO DA OTPUSTIMO
Deliti sa drugim ljudima ono što imamo je divan način povezivanja sa drugima. Velikodušnost jača prijateljstva. Što je još važnije, kultivisanje ne-pohlepe snažno je sredstvo oslobođenja. Žudnja i grabežljivost drži nas vezanim u našim sopstvenim umovima. Dok praktikujemo davanje, učimo se otpuštanju. Potrebno je da otpustimo unapred zamišljene ideje o tome kakve bi stvari trebalo da budu. Da otpustimo vezivanje za naše dragocene procene. Da otpustimo poglede, ideje i mišljenja o svemu, i Dama će nam se razotkriti. Čistota ne postoji ni unutar tradicije, niti metoda koji je deo neke religije. Postoji samo osnovna čistota koju propoveda Buda, čistota koja oslobadja, a to je čistota uma, sloboda od pohlepe, mržnje i obmane.
Pitanje: kako da se pročistimo?
Odgovor: Čitava lepota prakse sastoji se u tome da je sama svesnost ono što pročišćava. Ona ne ustanovljava odrećeni program: „Nameravam da se pročistim“, što je u neku ruku kontradikcija. Svesnost o tome što se dešavau trenutku je ono što pročišćava, tako da ne postoji ništa što treba da dostignemo ili da postanemo, ništa specijalno što bi trebalo da budemo ili da imamo: samo svesno sedenje.
Uvid kao iznenadno razumevanje bez reči – ova vrsta intuitivne spoznaje nije proizvod nekakve misli ili slike, veš iznenadna jasna percepcija o stvarnosti.
Volja ili namera je neizostavni činilac u umu koji je prisutan i svestan u svakom momentu. To je mentalni podsticaj ili signal koji prethodi svakoj akciji. Posmatrajte trenutke kada nastaje, kada preovlada, na primer pre radikalnih promena položaja, između sedenja i ustajanja, ustajanja i kretanja – budite ih svesni. Svešću o impulsu i nameri stičemo slobodu da izaberemo da li ćemo je ostvariti ili ne. Dokle god je ostajemo nesvesni, akcije će se pdvojati po automatizmu. Kada nema svesnosti, reči će nam se otimati iz usta čak i pre nego što postanemo svesni namere da ih izgovorimo. To je sve veoma mehanički. Ali, kako pažljivost jača, mi postajemo svesni pre izgovorenih reči. Postajemo svesni namere da govorimo.
Namere se ne javljaju uvek u kao misli, niti su uobličene u reči. Ponekad ih iskusimo jednostavno kao težnju, kao signal da će se nešto dogoditi. Ne morate da tražite reči ili rečenice u svome umu.
Samo budite svesni tog impulsa da učinite nešto. Kako budete primećivali kako funkcioniše taj odnos uzroka i posledice u telu i duhu, koncept „sebe“ se razlaže u prirodne i neutralne elemente. Na primer, tokom hodanja, pre nego što se zaustavimo, javiće se namera. Pre okretanja, pojaviće sa namera da se okrenemo. Stopalo samo po sebi ne pravi pokret okretanja, okreće se zbog volje koja prethodi tom činu. Nema tu nikoga, nikoga nikakvog „nosioca radnje“ okretanja. To je bezlični odnos uzroka i posledice.
Međutim, ako na početku okretanja nemamo svest o tome kako se odvija ovaj proces, postaje nam lako da se identifikujemo sa idejom da postoji „neko“ ko to čini. Tokom sedeće meditacije, namere će biti lako uočljive pre svakog pokreta. Ako promenite položaj, tome če prethoditi namera. Ako otvorite oči, pre toga postojaće namera da to učinite. Vi ćete primetiti sve to.
Postoji delovanje bez delatnika, rad bez nosioca radnje, patnja bez onoga ko pati, prosvetljenje bez onoga ko se prosvetljuje. Jasnoća znači ne biti zbunjen u vezi sa onim što se dešava.
To je kao u sobi sa slabim osvetljenjem. Ako pojačamo svetlo, sve počinje jasno da se vidi. Kada ima malo svetla u umu, ne možete da vidite stvari veoma oštro, već samo samo obrise, bez jasne percepcije. Sa mnogo svetlosti u umu, sve postaje jasno i tada proces postaje vidljiv i lak za razumevanje.
Ta svetlost je svetlost razumevanja, svetlost spoznaje.
To je kao sa vodom u bokalu. Bokal je beskoristan dokle god je pun prljave i ustajale vode. Samo kada prospemo tu vodu, on će ponovo postati upotrebljiv. Tako, moramo očistiti svoj um od umovanja i onda ćemo videti.
Nebo je čisto i nedodirljivo, ali oblaci dolaze i odlaze, vetrovi dolaze i odlaze, tu su kiša, sunce... Ali nebo ipak uvek ostaje čisto u svojoj biti.
Zamislite um kao veliko, čisto nebo i dozvolite svemu da se pojavi i nestane, da dođe i ode. Tada će um ostati uravnotežen, opušten, posmatraće taj tok.
Jasnoća u odnosu na telo znači biti svestan položaja, međusobnog dejstva fizičkih elemenata, sticanje uvida u to koliko nam je hrane i sna u stvari potrebno. Uravnotežiti sve vrste telesnih energija.
Jasnoća u odnosu na um – emocije, misli i druga mentalna stanja znači ne biti zarobljen vrtlozima uma, već ostati u njima jasan i uravnotežen. Kada je um jasan, on ima iskustvo neprestane promene na mikroskopskom nivou – iz momenta u momenat mi se rađamo i umiremo.
Pa ipak, moramo da postanemo svesvi jasnoće kao takve, a da ne prionemo uz nju, da se ne identifikujemo sa njom. Jasnoća je samo deo procesa.
SMETNJE
Često postoji tendencija da osuđujemo smetnje kada se pojave. Osuđujući um je činilac odbojnosti. Svaki akt osude prepreka ojačava neprijatelja. To nije put.
Bez osude, bez vrednovanja. Kada smetnje dođu, jednostavno ih posmatrajte. Svesnost ih čini bespomoćnim. One mogu da nastave da iskrsavaju, ali ne uznemiruju um jer on ne reaguje na njih. Sve prepreke su nestalni mentalni faktori. One dolaze i odlaze, kao oblaci na nebu. Ukoliko smo ih svesni kada se pojavljuju i ne reagujemo i ne identifikujemo se sa njima, proći će kroz um mez stvaranja ikakvih uznemirenja.
Ne postoji magična formula koja će nas osloboditi od patnje. Svako od nas mora sam da pročisti svoj um, jer prianjanja u našem umu nas drže u zarobljeništvu. Pokušajte da istrajete u naporu da održite svesnost: uravnoteženost fleksibilnog uma koji je prevazišao moć smetnji ne može tek tako da se uzdrma.
NEMIR
Nema nikoga ko je uznemiren; zapravo, u pitanju je delovanje određenog mentalnog faktora, koji dođe i prođe. Ako postoji uravnotežena svesnost, um neće biti uznemiren.
LJUTNJA
Sloboda od zlovolje znači slobodu od ljutnje. Ljutnja je zapaljiva za um, a kada se ispolji, izaziva veliku parnju i za druge. Od pomoći je da se prepozna, a potom otpusti ljutnja. Onda um poslaje lagan i čist, sposoban da ispolji prirodnu ljubav i ljubaznost.
Jedan od faktora prosvetljenja je Proučavanje Dame – ispitujući kvalitet uma koji istražuje, proučava kako leduju elementi tela i uma. Proučavanje Dame je kvalitet uma koji istražuje, analizira, sondira um-telo proces, ne pomoću misli, ne na nivou koncepata, već u duhu mira i tišine.
RAZLIKOVANJE INTUICIJE I UVIDA OD UOBRAZILJE
Intuicija proizlazi ih tihog uma, a mašta iz koncepta. Razlika je ogromna. Zbog toga razvoj uvida ne dolazi od misli o pojavama, već od razvoja tišine uma u kome se može dogoditi jasna vizija, jasno viđenje. Sav napredak uvida, sav razvoj razumevanja dolazi onda kada je um smiren – onda se iznenada dogodi ono „aha, to je to!“
Ispitujte – ne rečima, ne mislima, niti konceptima, nego pokužajte da osetite proces svesnosti, koji se dešava nerazdvojno od objekta. Ovo iskustvo donosi slobodu od identifikacije sa posmatračem.
„Izgleda da postoji razlika između svesnosti i apsorbovanosti u nečemu. Mogu da budem zaokupljen muzikom bez svesnosti, veoma apsorbovan u trenutku, ali nesvestan tog bivanja u njemu“.
Postoji razlika između koncentracije i svesnosti. Možete da budete veoma usredsređeni na muziku, a da pritom niste svesni, bar ne u potpunosti. Kod usredsrešenosti je presudna nepokolebljivost uma. Dodajte tome prodornu pažnju i eto vam kompletne prakse.
PROLOG
Budite nepokolebljivo usredsređeni na stazu i cilj putovanja, ali ne zaboravite da gledate pravo ispred sebe. Poslednji korak zavisi od prvog. Posmatrajte pažljivo svoje koračanje. Budite sigurni u svoj sledeći korak, ali nemojte da vam on odvuče pažnju od Najvišeg Cilja!
) situacije, poenta je samo biti
Samo me muci disanje jer ili prebrzo disem ili krenem da se gusim zbog sporog disanja. Mozda da napomenem da meditiram u lezecem polozaju? U sedecem mi nikako ne prija, a u turskom sedu niposto jer me uzasno zabole ledja i krenem da "padam" napred, sva se iskrivim pa mi je zato lezeci najpogodniji...
Fokusirala sam se na opustanje svakog dela tela, sve dok nisam "utonula" u krevet. Ja sam verovatno bila uspanicena jer sam osecala smirivanje disanja i onda sam uzimala dublje vazduh i tako se gusila 
Sinoc sam imala buru misli u glavi, samo su mi nadolazile neke slike, secanja, misli. Onda sam pocela sebi da govorim "Hajde sada opusti ruke, telo" i misli su bile potiskivane. Ali kako bih prestajala sebi da naredjujem misli bi se vracale. Da li i to "naredjivanje" spada pod "misli" i da li i to treba da blokiram? Jer ako zelim da se skoncentrisem na npr. prvu cakru, sebe moram da navedem da se skoncentrisem na taj deo tela tj. da kazem sebi "ajde sad procisti cakru, privuci energiju" 
Nadam se da shvatate sta me muci...
