Pre svega, ja sam jaaaako živahna i sam koncept meditacije mi je duuuuuugo vremena bio veoma težak za pojmiti. Psihološki profil KOLERIK, i neko ko nema vremena da sad tu nešto zastane i smiri se. Ma nema šanse! Uvek sam govorila da meni to ne treba, da mi je to dosadno, nezanimljivo, nema nikakve akcije
Smešno mi je sad kad se setim, ali dugo vremena sam imala gigantski otpor da meditiram. To mi je bilo kao nužno zlo, ali bukvalno. Do te mere, da na primer sednem, oteram sve iz sobe, naredim tišinu u kući, naslonim se udobno, počnem da dišem duboko....i posle minut dva, eto ga! Krene da me svrbi noga, kosa, trne mi ruka, misli mi odlete kojekuda, počne da me boli glava... Ma to je bio potpuni košmar za mene. A znala sam da to treba, i da svi preporučuju, i sama sam morala priznati sebi da i meni treba ta pauza misli, taj reset, taj prazni deo prostora i vremena da se smirim, umirim i oporavim od frke u glavi.
Bila sam uporna, i nisam odustajala. Vremenom sam prihvatila tih kratkih 5 minuta (koji su mi izgledali kao 50 minuta) i svakog dana sela poslušno a meditiram.
Sada, sam svoju meditaciju pretočila u vizualizaciju jer je To ono što meni najviše prija, i što me potpuno vorteksuje 100 na sat. Ali trebalo mi je vremena da isprobam sve i da osetim sebe i ono što mi najviše pomaže da se smirim i podignem svoju vibraciju.
@spoygg Da definitivno bih rekla da u toku dana imam mnogo puta te neke kratke meditacije kada se opustim i namerno krenem da osetim šta je ono što hoću i kako hoću. To slobodno mogu nazvati meditacija jer potpuno umirim telo, disanje i opustim se koliko god mogu, a ta tačka je onda kada dođem do radosti.
U suštini, moje viđenje meditacije jeste upravo ono koje i Abraham preporučuje: 15 minuta dnevno sedeti u prijatnom položaju i odeći koja nas ne steže. Sa apsolutnim fokusom na dah, i svesnim vraćanjem na disanje kada nam misli krenu u akciju. To je ono što meni najviše prija.
ŽIVIM SVJESNA BOŽJE PRISUTNOSTI.
