Cao svima!
prvo da kazem da mi je trebalo dosta dugo da pristupim ovom forumu ali napokon sam i to presekla. U poslednje vreme skoro svakodnevno posecujem ovaj forum kao i sajt i stvarno mi mnogo znaci. Prvo sto vidim da nisam sama a sto je jos bitnije nekako se osecam dosta blisko sa mnogim pricama i iskustvima koje ovde procitam. Posto vazi da je uvek pozitivno zapoceti nesto novo ja evo prvi put zapocinjem svoju komunikaciju preko nekog foruma.
Ja tacno ne mogu vezati svoj pocetak za bilo koju situaciju ili dogadjaj, pa cak i knjigu. Kod mene je to period poslednjih godina, eto jedan kljucan malo duzi trenutak. i tek sada kada sam krenula da citam neke knjige, uvidjam kakav sam zivot vodila i uvidjam svoj problem. Imam 34 godine i shvatila sam da sam ceo zivot potiskivala sebe i nisam volela sebe, mislila sam da nista ne zasluzujem, jednostavno sam, mogu reci gazila po sebi, nedozvoljavajuci da postanem ono sto treba. Sokirala sam se kada sam shvatila to. Ustvari, ja sam ceo zivot bila predobra prema drugima, misleci da to tako treba. Tek sada su mi jasne neke stvari. Uvek sam se pitala pa kako ja uvek privlacim iste ljude, kako to da me svi stalno iskoriste i odu, pa kako meni nista da krene i ta klasicna nesigurna, kriticna, puna straha pitanja. I to sve je dovelo da sam ja zivela u konstantnom odlaganju svog zivota i cekanju, da. Nimalo nisam uzivala. I svo to vreme nesto u meni je cekalo svoj trenutak i bilo strpljivo i dovoljno jako. Taj osecaj sam imala. Znala sam da ja nisam losa osoba, uvek sam pomagala i bila tu za druge ali nisam zivela svoj pun potencijal. To je sigurno veliki uticaj okruzenja i porodice naravno. Ne krivim nikoga i ustvari sam uzasno zahvalna sto sam dobila sansu sada. Sada mi se veoma polako vraca ceo svoj dosadasnji zivot, i sve shvatam i to je isto veliki poklon.
I izgleda takodje, u sto sam ustvari sigurna, takvim svojim ponasanjem dovela sebe do poslednje tri godine gde mogu reci da sam jednostavno izgubila i taj osecaj sebe uznutra koja strpljivo ceka. Postala sam neko drugi, preambiciozna, kriticna i puna sebe, ego je valjda dostigao vrhunac
. Oko mene su se koncentrisali negativni i iscrpljujuci ljudi koji su me maksimalno cedili. Na poslu sam dozivela gazenje i ponizenje, konstantan mobing i sikaniranje, ne mogu da objasnim to maltretiranje i ja sam sve to trpela jer eto imam posao, teska su vremena, cuti i trpi itd. Sada se smejem, glasno. Sa druge strane ono pravo ja ima ogroman integritet i mnogo je jako i borilo se. Inace se bavim umetnickim poslom i umetnik sam, kreativna sam osoba, sto sam potiskivala naravno, jer kako ziveti od toga
, narocito u ovoj sredini itd. Sve se zavrsilo tako sto sam na kraju dobila otkaz i meni je laknulo. Jedno duze vreme sam ocajnicki trazila posao, i dalje preterano ambiciozna ali ustvari ja to nisam htela. Nisam vise htela da radim to. I islo mi je dobro, isla sam na razgovore, trazili su me ali nikada se to nije zavrsavalo poslom. I tako je to trajalo skoro godinu dana i onda odjednom, kao preko noci ja sam se promenila. Kao da je nesto htelo da me bukvalno dovede do kraja, da mi zaroni glavu u blato i otvori oci. Ja sam se transformisala. Prvo sto se desilo izgubila sam ambiciju. To je prvo sto znam. jednostavno je nestala. Pocela sam da uzivam u sitnim trenucima, prihvatala sam sve, telo mi se dosta transformisalo, i nikada se bolje u zivotu nisam osecala. I sada to traje. U ovom trenutku sam i dalje bez posla i bez partnera i prihoda i svega materijalnog i onog sto se smatra ispunjenjem i nikada se bolje nisam osecala u zivotu. sve vise volim sebe i otkrivam sebe. Dosta sam se isplakala, narocito kada otkrijem koju sam stvarno bol sebi nanosila. Radila sam sebi ono sto su meni drugi radili.
Na pocetku sam novog zivota, tako mi se cini i sada moram da budem mudra. Dosta mi pomazu knjige koje ovde nalazim i citam. radim afirmacije svaki dan. Pre neki dan mi se desilo da sam citajuci neku knjigu potpuno koncentrisano samo na trenutak izasla mi je neka slika mene i znanje i osecaj da ja imam moc stvaranja svoje realnosti, kao da mi je neko rekao, kako ti zamislis tako ce biti. Malo me je zateklo. Strpljiva sam po prirodi, ali i uporna tako da sam spremna za svoj novi zivot. Takodje sam sigurna da vise nema povratka. Prosto, ne mogu da objasnim sta mi se desava. Takodje, cudno mi je sto ne uspevam da se vidim i dogovorim sa nekim ljudima iz proslosti. Stvarno pokusavam ali ne ide vec mesecima. Izgleda da sam se stvarno promenila, pre zapocela promenu. Oko mene su sada neki novi ljudi. I vi svi ste deo toga. Sto je super. Juce sam dobila ponudu za posao, od stare prijateljice. Cula sam se sa prijateljem starim, dobrim posle pet i vise godina. Jednostavno ne radim nista po pitanju toga. Izgleda da sam se prepustila. Naravno ima jos mnogo da se radi, ali dobar je pocetak.
Sada vidim da sam malo udavila ali imala sam potrebu da bas sada sve nekome ispricam.
Nadam se da ste svi dobro koliko i ja. Takodje bih svima preporucila jogu, kao najboljeg saveznika za dalje.
veliki pozdrav