Forum Ratnika Svetlosti

Moj pocetak potice iz detinjstva, a ja sam toga bila svesna tek kada sam procitala knjigu Tajna i kada sam vas upoznala Ja sam oduvek bila sanjar..imala sam predstavu vec sa 10 godina o svom zivotu vec tada sam zamisljala sebe kao uspesnu zenu, obrazovanu, sa idealnom porodicom, idealnim brakom i naravno novcem da sebi priustim sve stvari ovog sveta koje ce mene i moju porodicu ciniti srecnom.. sa 10 godina dok smo porodicno radili na njivi ja sam izjavila da cu imati kucnu pomocnicu, da cu biti od onih zena koja vodi racuna o sebi i svom zivotu, namirisana, obucena, poslovna, koja ce raditi samo ono sto voli, a da cu sve slobodno vreme posvetiti muzu i deci, pa zato ideja da cu imati nekog da mi pere prozore i kuva rucak jer je po meni zivot kratak da se trosi na takve trenutke..znam da su mi se mama i baka smejale, ali ja jos uvek mogu da se setim tog prijatnog osecaja u grudima dok sam im pricala moju viziju buducnosti.. iako poticem iz male sredine, gde uslovi za zivot nisu idealni, ljudi nemaju posla, zive od danas do sutra, razvode se, nemaju lepa zivotna iskustva, ja sam oduvek znala da moj zivot moze biti okupan samo najlepsim bojama mnogi me smatraju nezrelom, mnogi su u fazonu- nece se ona snaci kad izadje iz mamine i tatine zastite jer zivot nije ruzicast kao sto ona misli..na ovom vasem sajtu sam shvatila da nemam cega da se bojim, da zivot moze biti i te kako ruzicast i da ja u stvari imam dar i da toga ne treba da se stidim.. sta je lose u tome sto za sebe zelis samo najlepse..svaki dan bar pola sata izdvojim da se druzim sa vama, jer znam da kod vas uvek mogu naci podrsku, necu se osecati kao nezrela osoba koja pojma nema o zivotu ja imam 22 godine, jos nemam kucnu pomocnicu i jos nemam idealnu porodicu i posao.. ali sam zahvaljuci svojim snovima upisala fakultet koji volim, koji je tezak ali isto tako i dobro placen, znam da me za godinu i po ceka divan posao i divan pocetak novog zivota sa deckom sa kojim sam 6 godina u vezi... i evo dok ovo pisem i zamisljam sled dogadjaja po zavrsetku faksa mogu da se zaplacem isto kao i onda kada sam sa 10 godina zamisljala da postajem obrazovana i uspesna zena..nisam pametna, sasvim sam prosecno dete bila, mama je celu osnovnu ucila sa mnom da bi mogla dobiti neku pristojnu ocenu, ali hocu da kazem da svi treba da budete sanjari, jer su snovi cudo, mogu vas odvesti na mesta na koje da racionalno razmisljate nema sanse da ikada mozete stici tako i ja, od devojcice koja je pesmice jedva pamtila, bila nezrela i nezainteresovana za ucenje, dosla sam do devojke koja je sa najboljim studentima i u struci koja je visoko cenjena i kod nas i u svetu zato u ovom zivotu nema mesta za liniju manjeg otpora, nego grabite samo najlepse za sebe! ne morate biti rodjeni sa tom osobinom, ali dovoljno je da shvatite da masta moze svasta, negujte je i okupajte svoj zivot najlepsim bojama i zivite u njemu takvom savrsenom i nema sanse da necete pronaci put koji vodi do ostvarenja svega toga!

Srecice nije masta od tebe napravila vrednu osobu,pa svi mastaju i zele za sebe najbolje.Ti si imala snove i cilj koji si sledila,verovatno mnogo teskih prepreka si morala da preskocicis ali to je tvoj put i po tome si jednistvena,niko na ovome svetu nije imao sansu da uci te lekcije koje si ti ucila.Bila si istrajna,vredna,hrabra,odlucna i pokazala mnogo zelje da sebi stvoris bolji zivot i to ti se sada isplacuje(akcija-reakcija).Sigurno si imala trenutaka kada ti se svet rusi ali si pokazala da si spremna da ides svojim putem i za svojim snovima.Mnogo ti srece zelim u zivotu!
A sto se tice pranja prozora i kuvanja rucka.Ma sta ce ti za to kucna pomocnica,zasto bi propustila to vreme,pa i to moze da bude uzivanje i predivno iskustvo.Kada sredjujes svoj dom,zalivas biljke,kuvas za svoje najdraze ako radis to iz ljubavi oni ce to osetiti i biti zahvalni,stvorices porodicnu atmosferu i pravi kucni ambijent,nije to gubljenje vremena,moze da bude zanimljivo i kreativno samo ako se promeni stav.Verovatno si kao dete dosta radila pa imas tu odbojnost prema fizickom radu,ali nema potrebe da to izbegavas i da placas nekog drugog za to,hvala bogu sposobna si pa uzmi metlu u ruke,naoruzaj se dobrom voljom i samo napred!

Hvala na savetima.. ja puuno ucim sto se tice zakona privlacenja, ali nemam problem sa tim da o svom zivotu mislim pozitivno, to mi je olaksanje ja jos ucim kako da budem organizovanija, da ne planem brzo, da dan iskoristim samo na korisne stvari, tipa bez tv-a, maksimalno da ga ispunim korisnim stvarima, nekad ide nekad ne a mozda sam malo preterala sa opisima, ta kucna pomocnica nije ona klasicna zena kao u serijama koja je sa mnom 24 sata.. volim ja da radim, naravno da volim da sama sredim oko sebe, uzivam u svom domu.. ne znam, samo sam odlucila da necu da vodim klasican zivot domacice, kapiras, posao-kuca.. ako ves mora da trpi da bih ja tih 2 sata otisla sa porodicom na rucak negde gde je prijatna atomosfera, gde cemo sebi ulepsati dan, e pa nije mi zao ni dati 300dinara nekoj zeni da ga ispegla.. zato se trudim sada i zelim da nadjem dobar posao da bih sebi omogucila tako neke stvari..samo sam odlucila da cu vise uzivati, moja majka pada sa nogu, kao i vecina zena, vredna je kao mrav, mi uvek imamo i ispeglano i skuvano i sve je sredjeno cakum pakum, dvoriste, kuca, salas, jos i radi.. jeste da je ispostovala nas kao decu, ali kontam da je njoj u zivotu falilo vise tako nekog vremena.. ne zamisljam ja kucnu pomocnicu u bukvalnom smislu, vec samo zelim opusten zivot, sa vise uzivanja i sa vise tih sitnica koje zivot znace,da se ne troumim da li cu kositi travu ili ici tipa u zoo vrt.. kontam i sta si mi ti rekao, nema nista lose da radis kucne poslove i delim to misljenje, ali zelim sebi da stvorim tu mogucnost da nekad izmedju fizickog rada i necega lepog mogu da izaberem to uzivanja i opustanje..sad kad pisem osecam se malo bezveze

Igore fantastična transformacija, svaka čast

Srećice potpuno fascinantno

@Igor @Srećica meni je skroz ok ne biti majstor svih zanata. Slažem se da ponekad je ok sam oprati veš, nekom je ok uvek da to radi, ali neko jednostavno nit hoće to da radi nit mora to da radi. A ima ljudi koji bi to rado radili. Ja sam skroz za to da se držiš onogu u ćemu si najbolji. Savršeno mi je imati pomočnicu isto kao što mi je savršeno da pozovem majstora da popravi bojler.

Srecica,ma opusteno normalno da svako zeli sebi najbolje i najlagodnije da zivi,jer to i zasluzuje

Spoygg,zasijalo nesto u glavi,ne moze se drugacije opisati

Ljubav wrote:No, podržavam svaku tehniku u cilju buđenja svesti. Jer, svaki preobražaj je individualan. I svakom se "lampica" pali na različitu stvar. Ali, u celoj priči je najbitnije POVEROVATI. Jer, bez toga nema napred. I naravno, nikako ne tražiti logiku u svemu ovome i dokaze. Jer, ko ne veruje nijedan dokaz mu neće biti dovoljan.
Meni lično je moj dokaz - moj život. I to je to!
Pozdrav

JAKO LEPO RECENO
tako sam pocela
kada sam bila mala baba i deda su me naucili da uvek pred spavanje se zahvalim Bogu na svemi i da nabrojim na cemu, to je bio obicaj koji nikako nije smeo da se preskoci rekli su mi da ne trazim stalno nesto , to mogu u hitnim slucajevima jer nas ima jako puno i ne mogu ja odmah stici na red i insistirati od Boga da mi se ispuni zelja , da trazim samo kad je nesto hitno i da cekam na red da mi Bog ostvari
e onda sam shvatila da je vreme da se obratim ikoni kada se sitaacija vec bila alarmantna (tada sam vec bila cetvrti razred). tata je uveliko osecao posledice rata u Vukovaru, poceo je mnogo da pije, tukao je majku, svaka noc je bila besana, a zivot pakao...i mene je maltretirao i u to vreme mi ubacio u glavu da sam beskorisna i uneo strah od javnog nastupa ,strah od vozje, strah od plivanja...stah od svega... stalno sam stajala ispred ikone i cekala na svoj red da mi Bog udovolji zahteve kao sto sam naucena. mastala sam o miru izamisljala savrsen zivot a mamu srecnu. napisala sam pismo svojoj drugarici o svemu tome, mama ga je pronasla i pozvala me na razgovor i ubrzo se posle toga razvela.
nisam imala vremena da jadikujem nakon toga jer sam morala da povratim mamu u zivot , stalno sam joj pricala kako je divno sve i novi mir i joj novi radni sto i njen posao posto se tek zaposlila i novi auto(jer smo sa tatom koji je malo vise popio a insistirao da vozi doziveli ozbiljan udes u starom autu koga smo se resile) i da je sve prelepo ... pocele smo da negujemo zahvalnos prema svemu smo imamo i zelju za srecom i napredkom.
secam se kada sam se prvi put rasplakala u autu dok me mama vozila jer sam bila svesna nase srece , plakala sam od srece ...
svasta se posle toda desavalalo razne prepreki i svasata ali zanemarujem to (baba i deda sau nas izbacili iz kuce, bile smo na ulici, terali su mamu na silu da se uda, mladja sestra je ostala kod oca i on je maltretirao a ona nije zelela da prica o tome....) to je sve danas totalno nebitn !
tek u tom periodu sam procitala prvu knjigu o zp mada sam i do tada negovala po tom principu svoj zivot pa mi nije nesto puno promena donela ...
volim moju baku i deku
i volim i svog oca i rado ga posecujem(ja sam jovanajovana zato sto se tata zove Jovan a ja Jovana po njemu) moja i sestrina najveca zelja je da se pa makar i u pedesetoj sabere
mama se udala za divnog coveka koga ja obozavam a on je jako voli i ceni i postuje ...konacno je srecna,nasminkana, sredjena zadovoljna i ima sve
sestra nema pojma o zp niti je zanima ali joj je zivot divan, bolji nego moj, ona ima visoke standarde i uvek dobije sve sto pozeli tako da nema potebe ni da cita ni da razmislja o svemu tome a ja sam jos uvek skrona ("ne treba traziti od Boga stalno neso") jer sam tako naucena, ali menjam se svakim danom... moj decko me je ubedio svojim postupcim da su muskarci divna stvorenja a prethodno sam imala zbog svega gledajuci u oca kao primer jako nisko misljeje o njima....
svako sa svakim razgovara (baba sa tatom, mama sa njim i sa svojim roditeljima ja i sestra sa svima... cak se baba i tata i danas cuju telefonom cesto i baba ga ohrabruje,carica) , naucili smo da prastamo i da zaboravljamo ... i da rec "mrzim nekoga" ne postoji

svi zajedno,jer najbitnije je da se drzimo zajedno, negujemo bastu srece i zahvalni smo sto smo je dobili

Joj toliko razlicitih prica, a u sustini sve nase price su iste
Zakon privlacenja negativnosti na delu
Sad nemam vremena, nazalost...U poslednje vreme fali mi vremena... mnogo toga zelim, radim i napredujem da bih zelela malo da zaustavim vreme da traje, da traje ovaj osecaj koji imam sad
spokojstvo
mir
blagost
sreca
Ali cu vam sutra ispricati(probacu ukratko...hm, koliko je to kod mene moguce )
kako je sve kod mene pocelo
Pricacu vam na malo drugaciji nacin
Volim vas i drago mi je da ste tu
svetionoci moji (oprostite sto vas svojatam ...) al eto tako osecam
Zao mi je sto mi niste ranije dosli ili ja k vama poitala al kako kaze nasa draga Lujza, postoji dobar trazlog zasto je to tako
Za sve postoji dobar razlog
Pa eto, sigurno postoji dobar razlog zasto bas sada u ovom trenutku, ovim recima ja vama pisem!
Do sledeceg druzenja, vrlo uskoro, vasa pozitiva!
Spoygg, Vina
Hvala Vam

U više navrata sam došla u situaciju kada sam željela ispričati svoju «priču o buđenju», ali gotovo svaki puta sam odustala, iz nekoliko razloga… Jedan od razloga je taj da, u svojoj priči, ja ne vidim početak. Ne znam kakav uvod napisati, koje događaje istaknuti i kako ih objasniti, a da to čitateljima ima nekakvog smisla. Najiskrenije govoreći, kao indigo dijete, vrlo često imam osjećaj da je moje buđenje počelo onog trenutka kada sam se rodila. Oni koji su svjesni da slučajnosti ne postoje, i da su sve osobe i svi događaji na ovom svijetu povezani, znat će o čemu govorim. Mome buđenju prethodilo je puno raznih događaja koji su me na neki način «pripremali» za tu veličanstvenu eksploziju svijesti u meni. Stoga, i njih je potrebno ugurati u cijelu pripovijest, jer bez tih sitnih djelića cijela slika ne bi bila potpuna.

Kao dijete bila sam (i još uvijek sam) veoma osjetljiva, u svakom mogućem smislu. Iako mi ljubavi i brige drugih ljudi nije nedostajalo, iz nekog razloga sam od života uvijek očekivala više, misleći kako se ljudi ne vole i ne cijene dovoljno. Zbog svoje prirodne osjetljivosti na okolinu i njezino (ne)prihvaćanje, kao dijete sam vrlo rano shvatila da ću se, ako želim nekamo pripadati i biti dio neke cjeline, morati toj cjelini pokoravati i glumiti da sam nešto što nisam, kako bi me prihvatili. Iz tog razloga sam ubrzo ostavila dječja naganjanja po susjedstvu i odabrala samoću. Kao da me ta odluka «obilježila», u mom daljnjem sazrijevanju i življenju više sam puta nailazila na neprihvaćanje okoline i svoj ponovni odabir da budem sama, umjesto da budem dio cjeline. Cijelo svoje školovanje (osnovna i srednja škola) provela sam družeći se sa svega dvije-tri osobe, vrlo često pateći za popularnošću kakvu su druga djeca imala, a kakvu ja nikada nisam iskusila. Naravno da sam se pitala što nije bilo u redu sa mnom, i zašto je ljudima uvijek trebalo tako malo vremena da me krivo procijene i odbace, jer nikad nisam imala namjeru nekome nauditi ili odbiti nekome pružiti potrebnu pomoć. S vremena na vrijeme, ljudi koji su bili uz mene, počeli su mi otvarati oči. Ukazali su mi na moju osjetljivu prirodu i jednu duboko ukorijenjenu osobinu s kojom se veći dio svijeta općenito ne zna nositi, a to je – iskrenost. Istodobno, moja najveća vrlina i najveća mana, bila je iskrenost, navika da u svakom trenutku, neovisno o okolnostima, ljudima govorim istinu, htjeli ju oni čuti ili ne. (A naravno, većina se boji istine…) Što se tiče moga zdravlja u djetinjstvu, i po tom pitanju sam bila i ostala jako osjetljiva. Posjeti Hitnoj ambulanti za mene su nešto normalno, a brojne krvne i druge pretrage većinom su pokazivale da je sa mnom sve u redu. To mi se događa i dan danas. Umeđuvremenu, u kasnijem pubertetu, doživjela sam tri iznenadne smrti u obitelji, i iako sam se s njima znala nositi, nedvojbeno su na meni ostavile posljedice gubitka sigurnosti i oslonca, što su te preminule osobe za mene predstavljale. Osjećala sam se ranjivije nego ikad. (Da ne spominjem kako je to u meni pokrenulo bujicu misli o prolaznosti života i onome što dolazi nakon. Iako, još kao malo nevino dijete, znala sam pustiti koju izjavu u smislu: «smrt nije kraj, nakon toga duša nastavlja svoje putovanje», itd.)

Malo po malo, moj trenutak buđenja se počeo bližiti. Sasvim slučajno upoznajem osobu koja kao da je imala zadatak da me probudi, i relativno brzo s njom ostvarujem čvrst i blizak odnos. Tek mjesec ili dva nakon našeg upoznavanja, ja počinjem razmišljati o svemirskim prostranstvima, našem mjestu u univerzumu, dušama, snovima, itd. Uskoro s tom osobom doživljavam iskustvo u kojem sam se po prvi put u životu osvrnula oko sebe, pogledala svu živu i neživu prirodu koja me okružuje, i istinski bila zahvalna na onome što vidim. Tada sam prvi puta osjetila energiju kako teče kroz moje tijelo, i nakon tog iskustva nešto kao da je u meni «kliknulo», ja više nisam bila ista. Počela su moja razmišljanja o ljudskoj psihi, osjećajima, unutarnjim iskustvima, o svemu onome što mi dotad nije ni padalo na pamet… Iako tada nisam imala interesa za meditaciju, niti sam znala kako se meditira, u par navrata sam shvatila kako mogu zaustaviti svoje misli samo onda kada se koncentriram na dah. Spontano sam to počela činiti nekoliko sekundi dnevno, i ubrzo sam postala frustrirana shvaćajući da je taj glas u glavi poprilično teško utišati. Iako to tada nisam znala, zapravo sam počela biti svjesna svog EGA. Nakon toga uslijedila je jedna, naizgled slučajnost, ali iz moje perspektive to nije bilo slučajno. Jedno jutro sam se probudila, i po navici skuhala kavu te upalila Internet. Ne znajući što da radim, slučajno se sjetim naziva jedne trance grupe «Astral Projection» i odlučim proguglati taj pojam, jer nikad nisam za njega čula. I tu je započela moja svjesna transformacija, u punom smislu te riječi. To je bio zadnji dan mog «normalnog» života, i prvi dan mog «čarobnog» života. Počinjem se zanimati za snove, meditaciju, izvantjelesna iskustva, i tu se po prvi put susrećem s pojmom Indigo djeteta, i njegove obitelji, Ratnika Svjetlosti. Čitajući o indigo djeci, prepoznala sam sebe i kao da sam konačno dobila potvrdu da je sa mnom ipak sve u redu, ja nisam luda i nisam čudna, ljudi me ne odbacuju namjerno – to je jednostavno dio mog puta koji sam odabrala i to bih trebala prihvatiti.

Sve ostalo je povijest… Malo po malo počinjem prihvaćati život takvim kakav jest, ne odupirem se više patnji jer kroz nju spoznajem svjetlost, mir i ljubav. Ne odupirem se svađama i teškim iskustvima, jer to su lekcije, koje sam došla naučiti. Ne odupirem se više sebi i tome tko sam, jer znam da upravo takva trebam biti.

Ispričavam se ako sam razvukla priču, ima toga još, ovo je zapravo jako skraćeno…