- 01012011152905.jpg (53.49 KiB) Viewed 4287 times
Pitanje koje ste verovatno sebi postavili. To sam vam , bre, ja, onaj čiča, koga ste videli na mome profilu, koji odbija da ostari i ponaša se neozbiljno kao neki klinac ali samo po nekad, dobro više nego po nekad.
Tako me zovu, Žika a neki me poznaju po niku Zipo. Puno ime vam neću reći, ako bih vam rekao Živorad, mnogo bi se smejali i ismejavali me. Verovatno bi svi poželeli da prekrste svoju decu i onda bi Živorad postalo vrlo uobičajeno ime. Nevidim nikakvu potrebu da vam kažem da se prezivam Popović, jer zaista nema potrebe. Ako ste pomislili da sam ja onaj Žika iz Žikine Dinastije, prevarili ste se. Jeste da i ja imam Dinstiju, jeste da sam udovac, priznajem da postoje sličnosti ali nisam. Takodje nisam odlučio da se još ženim, isuviše sam mlad a nemam ni prijatelja koji bi isprobavao kandidatkinje. E, pošto sad znamo tačno o kome se radi i kad smo se tako lepo upoznali još ću vam reći „Em mi je milo, em drago“, jerbo sam ja vrlo fini čovek a i drago nam je.
Elem da počnemo. Verujem da pretpostavljate da sam se rodio, ja se ne sećam ali su mi tako govorili pa pretpostavljam da me nebi lagali. Rekli su mi da sam se rodio u Beogradu i da sam kršten i postao Pravoslavac (mene niko nije ništa pitao, tako da je od prvog dana počelo ono „Ko njega šljivi“). Krstili su me u Crkvi na Novom Groblju (jer sam rodjen na Bulbuderu, negde ispod Vukovog Spomenika) i dugo sam mislio da je moj otac odmah, o jednom trošku, platio popu i krštenje i pomen. Medjutim nije bilo tako jer popi treba ekstra platiti. Ko zna možda bi mi tražili da ponovo platim za krštenje kao što su mi u Kanadi tražili da se učlanim u crkvu. Skoro da jesam ali su u to vreme bile dve Crkve, dve Patrijaršije, dva Vladike i dva tabora vernika, krvno zavadjenih, prava hrišćanska ljubav. Nazivali su jedni druge imenima, jedni su bili komunjare a drugi četnici. Pošto ja nisam bio ni jedno ni drugo, učlanio sam se u svoju sopstvenu crkvu i plaćao članarinu sam sebi.
Pošto ni ja nisam neki izuzetak rastao sam jureći po Dušanovačkim i Voždovačkim poljanama, zaljubljivao se i odljubljivao se i na kraju zaljubio se zaista, najstvarnije kao što kažu za život, Oženio se i živeli smo u braku 50 godina. Pre 10 godina sam postao udovac. To zvuci kao neko postignuce pa bolje da kazem ostao sam udovac, ma da ni to uopste ne zvuci, bolje da kazem da sam ostao sam...ma da to nije istina, nisam ostao sam.
Kazu da je zivot skola i ja se sa tim slazem. Imao sam nekoliko prekretnica u zivotu i svaka je promenila moj zivot iz temelja. Svaki period me je necemu naucio pa zato uvek i kazem da se nista ne desava slucajno. Ako nista drugo, naucio sam sta je zivot i kako da ga cenim i kako da pobojsam stvari koje ne mogu da promenim. Naucio sam da je zivot dinamican i da se stalno menja i da ga treba aktivno pratiti.
Glavni periodi mog zivota su bili detinjstvo, rat i ocuh, zenidba, emigracija i gubitak partnerke. Tu sam zatvorio knjigu mog zivota i nazvao je prva knjiga i otvorio potpuno novu. Kad sada pogledam u nazad vidim da su svi ti periodi bili neophodni i zaista sam zahvalan. Bez njih nebi bio covek kakav sam sada a meni se bas svidjam takav kakav jesam.
U medjuvremenu sam preživeo Drugi Svetski Rat, naravno da sam preživeo jer da nisam bio bi na mrtvo mrtav i ne bih mogao da pišem ovo. Pola svog života sam proveo u Yugi (ja je tako zovem a vi je zovite kako hoćete) i onda sam emigrirao. Tri godine sam proveo u Nemačkoj a resto ovde u Kanadi.
E to je taj Žika koji još uvek živi, još uvek je živ, niko mi nije dao drugačije obaveštenje, pa zato živim najbolje što mogu, okružen divnim prijateljima. Kažu da je to najveće bogatstvo, znači da sam vrlo bogat.
