Postoje programi na ovom svetu koji nas uče da se naše uporište nalazi izvan nas. Da moramo da kontrolišemo spoljne uslove da bi nama bilo dobro. Tako radi ceo svet. I kada shvatimo da to u stvari nije dobro, sledeće što moramo da otkrijemo jeste kako da se
borimo protiv toga. (U tome leži sva greška) Potom otkrivamo da iako smo rekli da to ne valja svaki put pokleknemo i uradimo to ponovo.
-Svađamo se sa partnerom jer verujemo da je on uradio nešto (slučajno ili namerno) što direkto utiče na naš život
-Vređamo nekog koga volimo jer verujemo da se osećamo lakše kad se "ispucamo"
-Ogovaramo druge jer verujemo da ćemo analizom drugih pomoći sebi da živimo ispravnije, opravdavamo šta nam se sviđa, a šta ne drugima (jer mislimo da moramo opravdavati naša mišljenja okolini)
Sve u svemu, osećamo se loše jer znamo da gubimo moć. Ne kontrolišemo ništa izvan nas samih niti ćemo ikad. Otkud tolike negativne emocije? Jer ono što mi misliomo o dotičnoj temi nije ono što je normalno u Univerzumu. Postoji jedini način da se ovo eliminiše i pusti, a to je da se čovek dovoljno udalji sa ove planete da bi jasno video. Znaš ono, planinar se popne na vrh Everesta i onda shvati širinu svega i poentu. Ova prostorno-fizička realnost nam se čini toliko stvarnom da svim našim čulima prihvatamo ovo kao istinu. Neko ko sebe shvata kao čoveka od krvi i mesa, Srbina, Hrvata, Afganistanca, katolika, protestantu, crnca, mladog, starijeg, fakultetski obrazovanog, nepismenog, muškarca, ženu, homoseksualca, heteroseksualca, padobranca
...nikad neće moći da se okane Ega. Hajde da se udaljimo dovoljno daleko da bi videli:
Mi smo, u stvari, duše. Nefizička duhovna bića koja potiču od istog Izvora (Boga, Univerzuma). Mi smo nešto poput delova Boga samog koji čini njegovu celinu. Kao da se nekad Bog sam rasprsnuo na mnoge delove. Delovi praska. Svi mi zajedno, ljudi, lišće, mace, kuce, vrapci, vodopadi, sunce i planete, svaka planina i svaki atom-sve je to Bog. I sve je jedna velika Ljubav i Radost koja se širi. U ovaj život dolazimo jer želimo da se razvijamo, a nema boljeg načina za razvoj od ovog igrališta zvanog Prostorno-fizička stvarnost. To se najbolje vidi na maloj deci. Ono kako se oni ponašaju-to je ono što smo mi i kakvi smo. Znaš da deca idu okolo i da su radoznala, uključuju se u igre koje ih zanimaju, napuštaju kad interesovanje prestane, jasno ispoljavaju emocije, svakom prilaze zainteresovano, obožavaju svet i život.
Ali, ubrzo nakon toga odrasli kreću da im usađuju razne programe. Ispočetka se deca bune protiv toga, ali naposletku većina prestane. Poneki koji ne prihvate programe osetiće samoću odbacivanja u društvu (stisni da kažeš da je škola glupa i da te ne zanima). Stariji su tu duže i oni su već izvesno vreme zaključivali šta valja, a šta ne i sada (iz najbolje namere) žele da poduče mlađe. Osim toga, oni su puni očekivanja jer i sami imaju programe koje su pokupili od svojih starijih. (vidiš kako je teško doneti novu ideju na svet
)
Zašto je sve ovo bitno da znaš? Kao prvo onog trenutka kada shvatiš da tvoj suprug nije tvoj, nego da je on jedan od delova Boga, čiju celinu i ti i on činite, da ste možda na ovom svetu fizički razdvojeni, ali na duhovnom ste u stvari isto, možda tog trenutka staneš ispred njega da vičeš i zapitaš se "Pa da li ja sada upravo vičem na samu sebe i na Boga samog?" Sledeći put kada staneš ispred njega i poželiš da vređaš seti se: "On je takođe nefizičko biće koje je došlo da ispitiva i istražje, ali je programiran kao i ja, nekim svojim programima. On je nekad bio mala beba kojoj su se popeli na glavu, kao i meni, da živi na određeni način. Ne postoji Ja i On, postojimo samo Mi. U različitim telima. A ja se osećam loše jer radim nešto što moje božansko nikad ne radi, niti obraća pažnju na to. A osećam se loše posle toga jer moje božansko na mene gleda s puno ljubavi i ne osuđuje me, a ja samu sebe osuđujem." Kad čovek shvati da smo svi deo jedne predivne kreacije, kada osetimo veličinu ljubavi koja nas je iznedrila, kada nas taj prizor totalno zaslepi...onda znamo da nikakve veze nema sa nama to što neko drugi radi ono što se nama ne sviđa. Mi nismo došli da opravdamo njihova očekivanja. Mi smo slobodni. Svi. Nismo ovde da analiziramo i menjamo ono što ne valja. Ovde smo zbog SEBE i svog ličnog učenja, postizanja, uživanja...da li si videla da ljudi koji su ispunjeni u nekom svom ličnom projektu uopšte nisu zagriženi u očekivanjima u svojoj porodici? Da li ti je nekad zasmetalo kada drugi očekuju nešto od tebe što ti ne želiš? Zašto je drugima stalo do mene više nego do sebe? Zašto je meni stalo do drugih više nego do sebe? Ljudi u braku često misle da će nešto što partner uradi biti direktno naslonjeno na njihov život i da sve mora biti zajedničko, zbog toga sve svađe. Kada se čovek poveže sa svojim Izvorom tada nikad ne očekuje to jer oseća ličnu moć. "I šta god drugi radili ja znam da sam zaštićena i da će meni sve biti dobro. Ako drugi imaju probleme ja se ne petljam osim ako ne traže jer to je njihovo zemaljsko iskutvo". (ne mislim ovde na pomoć siromašnim i ugroženim)
Vina je napravila mnogo lep video na ovu temu, "Bože od koga ja to zavisim". Pogledaj. Sledeći put kada ogovaraš nekog shvati da ogovaraš najlepšu božiju kreaciju i boga samog. Sledeći put kad poželiš da vređaš shvati da vređaš samog Boga i sebe kao deo toga
zato se naše unutrašnje biće toliko buni lošom emocijom. Jer smatra da će nam biti neizdrživo neprijatno pa ćemo prestati.
