Najprostiji primer, idete punim gradom, i zapnete za pločnik. Svi su videli, čak ste i mahinalno rukom zamahnuli kroz vazduh i načinili neubičajeni pokret koji je privukao svačiju pažnju. Znate da oči svih onih ljudi iz obližnje bašte kafića gledaju pravo u vas, i komentarišu. Sve se dešava tako brzo, u polovini sekunde. Šta činite?
Da li se spontano nasmejete za sebe, ili brzo nastavite da hodate, ozbiljne face, ignorišući bol u nozi, kao da se ništa nije desilo? hehehehe
Mislim da nas ove reakcije u takvim momentima mogu baš zabaviti i pokazati nam gde smo i dokle smo stigli. Koliko smo verni sebi, a koliko veličanstvenom božanstvu zvanom 'šta drugi misle'.
Od kad znamo za sebe (a pogotovo u srednjoj školi) uče nas jednoj jedinoj, najbitnijoj mantri: Samo da se ne izblamiram. Izdržaću sve, poniženja, bol, podneću ugušena osećanja, suze, smeh, samo da ispadnem cool, samo da se ne izdvajam previše, samo dane reagujem kao neki ljakse.
Mislim da nema ništa lepše od jedne najjednostavnije, najspontanije reakcije poput deteta, koja se bazira na tome da kada nam je do suza zaplačemo, a kada nam je do smeha smejemo se. Vrlo je jednostavno. U praksi malo teže, ali kao i uvek, kada par puta probamo, postane nam lako. Svi smo ljudi sa osećanjima, nismo stene.
Dešavalo mi se to mnogo puta, i vremenom sam već i sama sebi postala smešna kada bi počela da se ponašam kao prava 'odrasla' osoba i negiram ono što se upravo dogodilo. Pitala sam sebe, Vina, zašto sad tako reaguješ, zašto ti je neprijatno, pa i sama znaš da te baš briga za druge i šta oni misle, zašto se ponašaš suprotno od toga? I onda sam jednom prilikom prelomila, doduše, umalo se nisam i sama slomila, al' izbegla sam patos za dlaku.
Idem ja tako u pet šop jednom prilikom. Inače jako volim brzo da hodam, jer je vreme novac, hahaha šalim se, ne zato, već nekako volim da pomeram svoje telo što više mogu, nebitno, uglavnom, sredim se ja tako, leto, toplo, ja obukla kratku haljinicu, i moje starke, na uši stavila slušalice i slušam trens, pičim u svom Vorteksu do pet šopa, i ne razmišljam. Unela sam se tako slušajući tu muziku, jurim kroz ulice, skoro da igram, vizualizujem ja u glavi neke lepote, uživam divno mi. Kad odjednom, tako zapnem za šaht koji je bio na sred trotoara da mi je bukvalno falilo da ustima zalepim onaj gvozdeni krug i poljubim šaht. Ali bukvalno sam zapela kao iz crtaća
Ispade mi i fon i slušalice i sve, nekako sam uspela da se izbalansiram sa rukama. Izgledala sam kao orao Mišar u pokušaju niskog leta. Naravno, ljudi oko mene kolko ti duša hoće, prva reakcija: jao blama, al si smotana Vina, ne mogu da verujem da si SADA baš zapela, a tako si izgledla cool riba, eeeeh!
Ali ta reakcija je prostrujala kroz misli samo na sekund, onda sam stala, i od srca se nasmejala sebi i tome kako sam od brzine muzike koju sam slušala, utripovala da igram, zanela se i zapela kao da imam tri noge. Pa zar to nije smešno??! Namestila sam slušalice, i krenula dalje. Zaboravila sam na 'blam' do sledećeg ćoška.
