Forum Ratnika Svetlosti

Šta radite kada se izblamirate? Kako reagujete? Da li ste sebe nekada posmatrali u takvoj situaciji i slatko se smejali svojoj reakciji?
Najprostiji primer, idete punim gradom, i zapnete za pločnik. Svi su videli, čak ste i mahinalno rukom zamahnuli kroz vazduh i načinili neubičajeni pokret koji je privukao svačiju pažnju. Znate da oči svih onih ljudi iz obližnje bašte kafića gledaju pravo u vas, i komentarišu. Sve se dešava tako brzo, u polovini sekunde. Šta činite?
Da li se spontano nasmejete za sebe, ili brzo nastavite da hodate, ozbiljne face, ignorišući bol u nozi, kao da se ništa nije desilo? hehehehe
Mislim da nas ove reakcije u takvim momentima mogu baš zabaviti i pokazati nam gde smo i dokle smo stigli. Koliko smo verni sebi, a koliko veličanstvenom božanstvu zvanom 'šta drugi misle'.
Od kad znamo za sebe (a pogotovo u srednjoj školi) uče nas jednoj jedinoj, najbitnijoj mantri: Samo da se ne izblamiram. Izdržaću sve, poniženja, bol, podneću ugušena osećanja, suze, smeh, samo da ispadnem cool, samo da se ne izdvajam previše, samo dane reagujem kao neki ljakse.

Mislim da nema ništa lepše od jedne najjednostavnije, najspontanije reakcije poput deteta, koja se bazira na tome da kada nam je do suza zaplačemo, a kada nam je do smeha smejemo se. Vrlo je jednostavno. U praksi malo teže, ali kao i uvek, kada par puta probamo, postane nam lako. Svi smo ljudi sa osećanjima, nismo stene.

Dešavalo mi se to mnogo puta, i vremenom sam već i sama sebi postala smešna kada bi počela da se ponašam kao prava 'odrasla' osoba i negiram ono što se upravo dogodilo. Pitala sam sebe, Vina, zašto sad tako reaguješ, zašto ti je neprijatno, pa i sama znaš da te baš briga za druge i šta oni misle, zašto se ponašaš suprotno od toga? I onda sam jednom prilikom prelomila, doduše, umalo se nisam i sama slomila, al' izbegla sam patos za dlaku.
Idem ja tako u pet šop jednom prilikom. Inače jako volim brzo da hodam, jer je vreme novac, hahaha šalim se, ne zato, već nekako volim da pomeram svoje telo što više mogu, nebitno, uglavnom, sredim se ja tako, leto, toplo, ja obukla kratku haljinicu, i moje starke, na uši stavila slušalice i slušam trens, pičim u svom Vorteksu do pet šopa, i ne razmišljam. Unela sam se tako slušajući tu muziku, jurim kroz ulice, skoro da igram, vizualizujem ja u glavi neke lepote, uživam divno mi. Kad odjednom, tako zapnem za šaht koji je bio na sred trotoara da mi je bukvalno falilo da ustima zalepim onaj gvozdeni krug i poljubim šaht. Ali bukvalno sam zapela kao iz crtaća Ispade mi i fon i slušalice i sve, nekako sam uspela da se izbalansiram sa rukama. Izgledala sam kao orao Mišar u pokušaju niskog leta.
Naravno, ljudi oko mene kolko ti duša hoće, prva reakcija: jao blama, al si smotana Vina, ne mogu da verujem da si SADA baš zapela, a tako si izgledla cool riba, eeeeh!
Ali ta reakcija je prostrujala kroz misli samo na sekund, onda sam stala, i od srca se nasmejala sebi i tome kako sam od brzine muzike koju sam slušala, utripovala da igram, zanela se i zapela kao da imam tri noge. Pa zar to nije smešno??! Namestila sam slušalice, i krenula dalje. Zaboravila sam na 'blam' do sledećeg ćoška.

Draga Vina ,
ja molim boga da neko moj bude pored mene u ''blam situacijam'' da bih imala sa kim da se smejem zbog toga celi dan nakon blama
zao mi je kada se izblamiram a sama sam
kada prepricam nije isto

prelazim ja ulicu pre neki dan na pesackom ,sa drugaricom pod istim kisobranom smo , padala je kisa , i ne gledam na semofor nego negde u daljinu , tako sam se zamislila, nisam ni primetila da nam neke devojke idu u suret prelaze ulicu jer se otvorilo zeleno na smoforu a mi jos uvek stojimo , kako sam naglo skrenula pogled onako zamisljena, ugledala sam ih naglo i vrisnula iz svog glasa, trgla se i pribila uz drugaricu i kisobran , svi su me gledali sta mi je , ja sam rekla drugarici '' ja sam ti se mnogo uplasila od ovih devojaka , malo sam vrinula i zagrlila tebe i kisobran'' onda smo se pogledale i prasnule u smeh bez dalje diskusije , ljudi su nas gledali kao da nismo normalne ... sta nas briga , bilo je jako smesno i svima cu da ispricam sta sam radila i kao sam se blamnula
:*******
radujem se svakom svom i tudjem blamu jer se posle toga smejemo duuuuuuuuugo i prepricavamo svama

Toooo! Smeh je najbolja stvar, u svakoj situaciji

Kad se izblamiram obično odvalim da se smejem, a tih svojih "biser" situacija imam na kilo.

Prošlog leta kad sam bila na izletu sa drugaricom, našla sam se pored prepreslatke kuce i njenog vlasnika pored nje. Nemam pojma koja je rasa u pitanju, a kasnije se ispostavilo da je to neka vrlo krvoločna rasa.
Htela sam da ga pomazim, pa sam pitala vlasnika smem li i pre nego što sam dobila odgovor sagnula sam se i pružila ruku (a kučence maleno, ma med medeni), ali nisam očekivala da počne krvoločno režati i u momentu sam počela da vrištim i bežim.

Da stvar bude gora, tu je pored bila letnja bašta, puna ljudi koji su sedeli i naravno da su se brecnuli na vrištanje, okrenuli se i počeli da se smeju. Ajoj, joj!
Nije bilo druge nego da se i sama sita ismejem, kad sam došla sebi.
Od tada mazim samo mačke.

Imala sam blamova raznih . Najveci mi je verovatno bio kada sam sva odusevljena pricala o jednom decku u koga sam bila zaljubljena, neznajuci da je pored mene njegov najbolji drug. I da, potrudio se da mi stavi do znanja da ce, sve sto sam ispricala, biti preneto doticnom gospodinu . Prvo obicno pozelim da propadnem u zemlju, ali nedugo za tim pocnem da se smejem samoj sebi; onako od srca .

Inace, Univerzum mi je pokazao svoj uvrnuti smisao za humor, pa mi je odgovor na jedno pitanje poslao kroz solidan blam ).

Juce sam srusila pola knjizare Vulkan, u nekom od centara....
To cak ni meni nije bilo smesno..malo sam se zacrvenela, pospremila po knjizari, kupila knjigu koja mi ne treba i dostojanstveno izasla..

Hehehe sad si me podsetila na vreme kada sam radio u jednom lancu knjižara, imali smo tu situaciju svakodnevno. Jednostavno način na koji je zamišljeno da se slažu knjige je bio takav da je to bilo neizbežno. Bio je to efekat domina, izvučeš jednu, izvučeš 20

Hahaha, kako ste me nasmijali sa svojim blamovima

Ne znam zašto, obično imam takve sreće da se moji blamovi ne pamte dugo pa se crvenim svega par sekundi, stvari se brzo nastave ondje gdje su stale dok sam izvodila točku.
Primijetila sam da kod mene dosta ego reagira u takvim situacijama, tj. ja se nasmijem taj tren iako mi zapravo uopće nije do smijeha. Tek kad se malo ohladim i sagledam situaciju iz drugačije perspektive, e onda se mogu smijati po cijeli dan jer znam da se većinom blamiram ako postanem nesvjesna u tom trenutku. Dok god sam prisutna i pratim situaciju, nema šanse da se nešto takvo desi.

S obzirom da mi je još jutro i nisam popila kavu do kraja, ne mogu se sjetiti nijednog blama, ali čim mi padne nešto na pamet napisat ću. Pa kad se već blamiramo, da se blamiramo skupa

a zivi smo svi, svima se dogada..
Ja jednom upala kod frenda u sobu, jos smo u studentskom domu bili onako sa izplazenim jezikom i ono kreveljim se usput...
Kad ono, s njim dosli i njegovi roditelji koje ja jos nisam upoznala, i upadnem ja tako ko rambo beljim se i kreveljim, a cujes njegovu mamu:
Aaaaa to je valjda Zrinka????
Ja reko jesam, drago mi je i bjez iz sobe, onda sam na hodniku doslovno sjela na pod i umirala od smijeha...
Tad mi je bilo malo neugodno ali sad više nije, prije 2 god na moru sam hodala pola sata s hlacama koje su pukle na dupetu al bas onako skroz, ma stvarno nisam primjetila, svi su umirali od smijeha a niko mi nije htio rec, rekli su da imam lijepe gace na spuzva boba pa da su htjeli uzivat u tome, i sta sad, smijala se i ja dalje s njima uopce mi nije bilo neugodno.

Hehhehe ekstra E Zrinka, Zrinka