Naravno, izazovi uvek postoje, ja ih sada vidim kao prelaženje na onaj bolji, višlji, next level. I sada je to zaista pitanje samo osmeha, čak više ni razgovora, zato što smo (njegovim rečima) sada konstantno konektovani. Volimo se u potpunosti i time ne postoji strah od povređenosti, izdaje, jer smo u tu ljubav sigurni, kao u ljubav prema sebi.
Ako neko od vas ima partnera koji se bavi kodingom, ili je programer, verovatno će vam ova slika biti poznata:
To je prizor koji često viđam, pogotovo u trenutcima kulminacije kreativnosti. Njegova leđa. Satima i satima i satima on je 'zalepljen' za svoj monitor, i tako je oduvek. Da li se osećam usamljeno, zapostavljeno?... Ne. Zato što ga podržavam. Zato što me raduje da posmatram njegov napredak i uživam u jegovom rastu i ostvarivanju njegovih snova. Uživam da posmatram osobu koju najviše volim kako napreduje, kako se ostvaruje, kako ulaže trud, kako izlazi iz zone komfora, kako doprinosi energiji kreativnosti celog sveta i svih ljudi koji sada nešto rade i stvaraju pod lampom svog stola. Nema ni trunčice sebičnosti, ljubomore niti nesigurnosti. Sve je mirno i sloboda je najvišlji oblik ljubavi, zaista. Kada pustiš partnera da leti kao ptica, ne uslovljavaš ga, ne ucenjuješ, ne mrcvariš i ne manipulišeš. Još ga i poguraš kad mu je potrebno, poteraš mu samopouzdanje i kažeš mu: Da, možeš ti to! Samo napred! Divno! Hajde, hajde, ja sam srećna, podržavam te u potpunosti!
E to je tako dobar osećaj, tako divan, nezamenljiv
Podržite svoje partnere, podržite ih jer je njima potrebno da znaju da ih volite, da vam nisu ništa dužni i da je ok. da budu srećni i da rade nešto što nije obavezno sa vama, ili direktno vezano za vas. Pustite ih da maštaju, da se raduju kao deca, biće vam zahvalni, i vaš odnos će ojačati.
A za to vreme, vi napišite neki blog, skuvajte kafu, posvetite se sebi, budite kreativni i krenite da ostvarujete i vi neki svoj san koji ste oduvek želeli
(ko je pročitao moj post svitanje zna o čemu pričam).
i onda kreće naše zajedničko putovanje.
.
. 
