Ne moja starost , starost mojih dragih bliskih ljudi I svi njhovi lekovi, pregledi , njihov izgled , to sto ih vidim sve bespomocnije iz dana u dan I sve starije. Strah me je da pomislim na njihove godine.
Navise mi je zao baka I deka koji su dok sam ja bila mala bili vitalni I zdravi , boli me sto vise nije tako.
I Boli me kad vidim nemoc u njihovim ocima kada kazu da ne mogu raditi poslove koje su nekada sa lakocom obavljali , pamtim ih takve, danas zavise od nas mladjih I uglavnom to ne vole jer zele da budu samostalni I da ne ‘’predsatvljaju tret’’ I da budu od koristi sebi I drugima. Kada kazem ‘’ne zamaraj se I radi koliko mozes’’ kao da lazem sebe tako se osecam.Mogu da im dam 100 saveta tipa nemoj da zaboravis da pijes lekove, ne zamaraj se previse , radi koliko mozes , druzi se sa ljudima , izlazi u setnju ….ali gube interesovanja I za ono sto su nekada najvise voleli jer prosto nemaju snage ni volje . mogu da kazem da ce rezultai biti dobri I da ne brinu za mene da sam ja dobro I jos puno toga ,da su divni I da su veliki ljudi I da je rucak najbolji od svih koji sam jela,da ih pohvalim kada se lepo oboku ili srede kose I nasminkaju bake , mozda mi oni poveruju jer zaista tako mislim I ucinim ih bar malo srecnim ali meni je zao sto sve te nekada pedesetogodisnjake danas vidim kao sedamdesetgodisnjake I to bas onakve kakve sam sada opisala . mada mi nekako I to sto se vise blizi pedeseti rodjendani mojih roditlja stvara neku nelagodnost I tugu i brinu me njihove neostvarene zelje. Mnogo puta sam pozelela da vreme moze da stane za sve.
Kako da sve to vidim sa vedre strane kada mi je zao svega onoga sto donose te godine njima?
kako se vi nosite sa staroscu dragih osoba I kako ste se nosili sa time vi koji od baka I deka sada imate samo lepe uspomene ?
Kako zauzeti pozitivan stav ?
vise bih volela da citam na ovu temu nego da komentarism bilo sta. Hvala svima koji mi mogu napisati nesto lepo na ovu temu
♥trebaju mi suprotna iskustva i poznanstva od mojih
)
