MOJA GLUMAČKA KARIJERA
Posted: 19 Aug 2013, 22:10
Snimao se film u Bogradu i trebali su statiste pa sam se i ja prijavio. Izabrali su me i ja sam bio toliko ponosan verujući da baš ličim na filmskog glumca, ponosan koliko samo šenajtgodišnjak može biti ponosan.
Počelo je snimanje i video sam da sam u grupi stotinak ’’glumaca’’. Film je bio o nacionalizaciji neke fabrike i naša grupa je čekala iza neke zgrade na zvuk fabričke sirenei da dotrčimo do odredjenog mesta gde će nam se saopštiti da je fabrika nacinalizovana a mi smo trebali da urlamo od sreće, skačemo, bacamo kape u vis i da za odredjenu grupu vičemo živeooo a opet za odredjenu grupu doleeeeee. Oglasila se sirena i ova rulja ’’glumaca’’ je poletela, jedni preko drugih, saplitali se, padali, svako je hteo da bude u prvom redu da se na filmu bolje vidi. Neznam dali je to baš svako hteo ali ja sigurno jesam. Ta scena se ponovila dsetak puta dok neki čika koji je sedeo u stolici nije bio zadovoljan. Najzad je sve bilo baš kako je on želeo svi smo stali u red za isplatu. Dobio sam zasluženih 100 dinara i ako sam bio crknut od trčanja bio sam duplo zadovoljan, em glumac, em dobio stotku. Potajno sam se nadao da će me neko zapaziti i ponuditi neku ulogu, možda bš i ljubavnu a ne samo trčanje. A zašto pa i nebi,lepši sam od mnogih glumaca, mislio sam gledajući se u ogledalu.
Nisam mogao da dočekam da se pohvalim kod mojih drugara koji su se oduševili, verovatno zato što su mogli da pričaju da poznaju jednog mamlaza, njihovog drugara koji je postao filmski glumac.
Najzad je film stigao u bioskope i otišao sam da ga vidim sa velikom grupom mojih ortaka. Trebao sam da ih upozorim kad moja scena naidje ali kad je naišla munjevitoje prošla i video se samo čopor manijaka kako izbezumljro trči.
Svi smo bili razočarani.
Počelo je snimanje i video sam da sam u grupi stotinak ’’glumaca’’. Film je bio o nacionalizaciji neke fabrike i naša grupa je čekala iza neke zgrade na zvuk fabričke sirenei da dotrčimo do odredjenog mesta gde će nam se saopštiti da je fabrika nacinalizovana a mi smo trebali da urlamo od sreće, skačemo, bacamo kape u vis i da za odredjenu grupu vičemo živeooo a opet za odredjenu grupu doleeeeee. Oglasila se sirena i ova rulja ’’glumaca’’ je poletela, jedni preko drugih, saplitali se, padali, svako je hteo da bude u prvom redu da se na filmu bolje vidi. Neznam dali je to baš svako hteo ali ja sigurno jesam. Ta scena se ponovila dsetak puta dok neki čika koji je sedeo u stolici nije bio zadovoljan. Najzad je sve bilo baš kako je on želeo svi smo stali u red za isplatu. Dobio sam zasluženih 100 dinara i ako sam bio crknut od trčanja bio sam duplo zadovoljan, em glumac, em dobio stotku. Potajno sam se nadao da će me neko zapaziti i ponuditi neku ulogu, možda bš i ljubavnu a ne samo trčanje. A zašto pa i nebi,lepši sam od mnogih glumaca, mislio sam gledajući se u ogledalu.
Nisam mogao da dočekam da se pohvalim kod mojih drugara koji su se oduševili, verovatno zato što su mogli da pričaju da poznaju jednog mamlaza, njihovog drugara koji je postao filmski glumac.
Najzad je film stigao u bioskope i otišao sam da ga vidim sa velikom grupom mojih ortaka. Trebao sam da ih upozorim kad moja scena naidje ali kad je naišla munjevitoje prošla i video se samo čopor manijaka kako izbezumljro trči.
Svi smo bili razočarani.
a momak koji je snimao i on onako omunjen kao i mi stalno kamerom za nama. I sve ne bi bilo tako ni strasno da se deo emisije nije emitovao u udarnom terminu u vijestima u sedam i po. Sjecam se komsinice koja je dosla i onako sa vrata - eee, bile ste na Dnevniku sto ste se smijale casti ti onoliko? 
Verovatno na specijalnom nekom tajnom snimanju.
)
