Introvertna osoba po meni mozda i nije rodjena kao takva. Tj. povucena vise u sebe,u unutrasnje procese razmisljanja umesto (po nekim drugim ljudima) da pricaju sa drustvom,da ispoljavaju svoju paznju van svojih misli,da traze reakcije od drugih na svoje reci i sale, da prihvataju rizik kad je u pitanju javni nastup ili njihov licni nastup u bilo kakvom razgovoru. Verujem da sticemo introvertnost kroz programe razmisljanja koje smo uspostavili u ranijim godinama,pa cak u prvih tri godine zivota. Introvertnost ne trebamo mesati sa depresijom i ako to mnogima u nekim slucajevima i primerima tako izgleda. Da li je to strah od naseg nastupa na scenu zivota? Da li je to strah od zivota ili prosto filozofija naseg mozga,kako smo navikli i naucili? Da li je to uopste bilo kakav strah? U ovoj temi ne bih voleo da pricamo o tome kako da resimo introvernost,kako da postanemo manje introvertni,a vise ekstravertni,vec bih hteo da polemisemo o tome sta upravo znace ovi stilovi zivota i sta imamo nauciti iz njih. Zasto je to tako?
Za mene su drugari rekli da sam najistripovanija osoba koju znaju.
Nekad sam lud kao dzoker iz batman-a i volim da glasno pricam gde vrlo jasno ne postoje simptomi introvertnosti,ali ... Negde znam biti previse cutljiv i ne volim se izrazavati toliko puno. Znam cak razmisljati i previse ostati zaglavljen u zacaranom krugu razmisljanja dok sam sa drugima, sto me opet odvede do nekih uvida o meni samom. Da nisam toliko razmisljao ne bih ni shvatio sta znaci zavistnost od razmisljanja i nemogucnost kontrole svojih misli. Znam da se svi nosimo sa ovime i nije sad ta introvertnost neka posebna vrlina/mana koju mnogi nemaju,vec se u svima nalazi zavisnost od razmisljanja. Polazimo od definicije da je introvertnost zatvorenost u sebe i procese razmisljanja koji se odvijaju "unutra". Ali postoje osobe koje su povucenije u sebe. Ne pokazuju svoja osecanja (znam opet ne mora biti to introvertnost,zato i zelim da pricamo o tome),vise vole raditi u miru sa sobom nego sa osobama koje su navikle da non stop pricaju,non stop traze odgovor i reakciju itd.. Ali da li to znaci da sam ja kao takva introvertna osoba manje ambiciozna? Neka i drugi prospu ovde svoja iskustva,jer retko kad bih mogao pricati sa takvim ljudima iskreno. Navikli smo da zivimo u svetu koji nije iskren i koji bi voleo da zataska sto vise svojih nedostataka kako ne bi pokazao svoju ranu i slabost drugima. Mnogi se jeze na ovakve teme. A nekad duboko u sebi zelimo da razgovaramo o tome. Ponavljam,introvertnost nije depresija,jer moj rodjeni brat nikad nije izgledao tuzan,vec bi samo izgledao smesan/cudan kad bi pricao sa nekim ljudima i istripovao se,jer nije kao oni tako opusten. Bio bi vise ukocen,ne bi mogao lepo da se izjasni itd. Ali on zna veoma dobro da se sali i nekad mi je zao sto nismo stalno takvi,vec se promenimo obojca u krugu ekstravertnih osoba(mislimo da smo manje vredniji od drugih? oni su pobednici,mi zrtve? -introvertna osoba ja mislim). Sve to vazi i za mene naravno u nekim situacijama. Voleo bih dodati jos jednu stvar. Introvertnost se ne treba leciti. Tu nije potrebno lecenje. Lecenje je potrebnu jednom vidu naseg iskustva,ali ne nasoj svesti kao izvoru. Nasa svest u svakom momentu moze da bira dal' ce biti introvertna ili ekstravertna. Ona sve zna pa je stoga problem nekada u razmisljanjima nasim tj. kako gledamo na stvari - ono najvaznije nekako nama samima.Ko zeli i oseca da mu to nece naciniti zlo,neka napise svoje licno ili tudje iskustvo na ovu temu,jer nam je cilj da imamo sto vise stiva na ovu temu i da sto vise upoznamo te zivote introvertnih ljudi pa cemo samim tim i znati sta stvarno zelimo. Pa mozda monah koji je otisao sam da zivi u pecini nije depresivan. Vec introvertan i njemu je skroz ok da se navikne na molitvu ceo zivot. Ne mozemo njemu reci,ee pazi,trebas sto vise sa svetom da pricas ,da izlazis,da imas ambicije,jer bez ambicija si drvo itd . Tako da svako ima svoje misljenje i zelje. Nemojmo to uskracivati,jer mislimo da je nas stav bolji od njihovog. Zelim vam mir,srecu i ljubav. <3
