Čime ste ograničeni?

[Ivan Spg]

Dušicin avatar me podsetio

Čudo zvano vera: Pistorijus, atletičar bez nogu, u polufinalu Igara!
Oskar Pistorijus se plasirao u polufinale Olimpijskih igara u atletskoj trci na 400 metara. To možda i ne bi bilo čudno da se ne radi o Južnoafrikancu koji je i pre prvog rođendana ostao bez obe noge.

Rođen je bez fibula. Bočnih potkolenih kostiju koje obično služe da od kolena do skočnog zgloba drže mišiće lista. On ih, jednostavno, nije imao. Zato je njegovim roditeljima odmah bilo predočeno - ili će njihov mališan ceo život provesti u kolicima, ili će morati da mu odseku noge ispod kolena, pa će "hodati" uz pomoć proteza.

Imao je samo 11 meseci kada je amputacija obavljena. Od kada je znao za sebe, noge nije imao. Ali jeste veru.

Nisu mu u lice govorili da je bogalj, ali je to osećao u sažaljivim pogledima ljudi još kao dečkić. Pa opet, nije hteo da se preda. Rešio je da se bavi sportom, koliko god to zvučalo nemoguće. Kao 11-godišnjak je u školi probao vaterpolo, tenis, čak i ragbi. Dok mu neko upravo na ragbiju nije povredio koleno.

Trčanje je isprva bila njegova rehabilitacija. U nju je zatim ugradio svu svoju veru.
Počeo je da trči, kao retko ko. Svakog dana. Celog dana. Skoro celog dana.

Delovao je ljudima kao da stalno beži od nečeg.

"Bežeći", kao 18-godišnjak stigao je u paraolimpijsku reprezentaciju Južne Afrike. Na Paraolimpijskim igrama u Atini, u kvalifikacijama na 200 metara - pao je. Usred trke.

Ali je ustao, kao što je ustajao od kad zna za sebe zbog pada koji mu se desio u 11. mesecu života, i nastavio trku. I prošao dalje. I stigao u finale. I uzeo zlato.

Oskar Pistorijus je četiri godine kasnije, na Paraolimpijskim igrama u Pekingu zlato osvojio na 100, 200 i 400 metara. Ove subote, 4. avgusta, postao je prvi atletičar koji je objedinio nastupe na Paraolimpijskim i Olimpijskim igrama. I ne samo to.

U kvalifikacijama na 400 metara, njegove proteze nosile su ga do cilja za 45,44 sekunde. Ili ga to beše nosila vera. Sasvim dovoljno za drugo mesto u trci. A za trojicu je bilo mesta u polufinalu. Čudo. Prošao je u polufinale...

Oskar Pistorijus je do njega trčao koliko ga srce nosi. Ne da bi pobegao od nečega. Već da bi stigao negde.

I stigao je. U olimpijsko polufinale. I u lekciju za sva vremena o tome da čuda, zapravo, leže u veri. I našem trudu da je sprovedemo u dela.

Šta tebe ograničava???

[Sunrise]

Prava tema da malo "otvorim dušu", želim reći šta mene ograničava, pa i nakon svjesne primjene Zakona privlačnosti. Imam strašan "problem" sa novcem, ne toliko sa njim samim, već nikako mi ne ide kada trebam "naplatiti" ono što sam zaradio. Ne znam zašto, ali jako mi je neugodno potraživati novac koji zaradim od pojedinaca, čini mi se da mi je mnogo lakše davati ili plaćati nekome.

[Mina u Sreci]

Ovo je tema koju sam par puta imala u Coachingu. Secam se jedne zene koja bukvalno nije mogla da izgovori cenu svog rada kad sam je pitala. I svako je na drugaciji nacin prevazisao to verovanje koje obicno ima veze sa verom u vrednost tvoje delatnosti. Zato, budi siguran da to ogranicenje mozes prevazici. Koji trigger je kod tebe tacno u pitanju, ne znam. Ali jedva cekam da saznam

[Princess Irulan]

Sunrise, za početak, poslušaj našu dragu Vinu i zameni tu reč "problem" rečju "IZAZOV", videćeš kako drugačije zvuči i kako izaziva drugačije emocije u tebi.
Problem znači upravo to i za mnoge od nas zvuči nerešivo i bezizlazno, zakopa nas nekako.
A IZAZOV...
Eeee pa to je već druga priča - prosto te izaziva da ga rešiš, mami te, tera da budeš kreativan i nađeš način da ga prevaziđeš pa da ti postavi još nešto, i još nešto, i još nešto... i tako te čini boljim, većim, snažnijim...
Odličan savet Vina!

[Naly Younis]

@sunrise, mislim da ti u svojoj sustini mrzis novac. Da li ti stoji u podsvijesti misljenje da je novac kriv za nepravdu?

[Sunrise]

@sunrise, mislim da ti u svojoj sustini mrzis novac. Da li ti stoji u podsvijesti misljenje da je novac kriv za nepravdu?

Ne, ne mrzim novac, zbog toga mi i jeste "izazov" Jednostavno mi ga je neugodno "uzimati/primati" od ljudi, iako sam ga zaradio.

[Vina]

Čime smo ograničeni? Zapravo ničim, to je istina, samo fali još i da u nju poverujemo, onako do kraja.
Evo ovako, potpuno iskreno... Ja imam ograničenje koje uporno sebi postavljam, i korak po korak izlazim snjim na kraj, ali proces je u toku... plašim se da će se desiti nešto loše. Svremena na vreme imam kao neke mini preseke u stomaku, trgnem se... kad neko zvoni na vrata, ja pomislim jao nešto loše, kad neko zove telefonom ja pomislim jao nešto loše... kad mi neko priđe da me nešto pita, ja pomislim jap šta je sad bilo, šta sam uradila... i sl.
Znam da zvuči blesavo, i besmislerno, ali svakako sva ograničenja i jesu takva. Naravno, ne mislim ja to non stop, ali definitivno mi je to nešto što me najviše koči u životu, ono kao misao kako mi je sve divno, i lepo i uživam u svom životu, i onda pomislim: šta ako mi se sad desi ovo ili ono... To je klasični primer ubeđenja Ja ne zaslužujem da mi bude lepo, da uživam...Ja nisam dovoljno platila, nisam se dovoljno preznojala, naradila, nisam dovoljno dobra... bilo šta. Osećam da mi je život savršen, ali se plašim da će to nestati, da će se pokvariti. Kada bi se još više opustila u vezi toga (što i radim) mislim da bi samo još više dobrobiti dopustila i bilo bi mi lakše da se radujem i da održavam svoju vibraciju na radosnom nivou.
Drago mi je da sam toga svesna, i da radim na tome, afirmišem, menjam se, i smirujem...znam da je sve ok. Radim na tome da se još više opustim u životu i da shvatim da su ljudi tu da mi pomognu, da me zabave, da mi ulepšaju dan...da su moji prijatelji. I da je život jedno bezbedno mesto za mene.

@ Princess Irulan Da, heh to sam naučila od Stiva Čendlera i Abrahama, kada kažem problem, odmah potonem 1000 metara na dno, a kada kažem izazov, odmah se asociram na igru i nešto što je zabavno savladati.

@Mina u Sreci Mene zanima koja su vaša ograničenja?
@Naly Younis
@spoygg
@Princess Irulan

[Ivan Spg]

Maaaaa, znam ja šta je Kad nešto uradiš imaš osećaj da je to jako lako uraditi pošto si jako dobar u tome i onda smatraš da to nije vredno naplatiti Bar je to bio moj problem. ONda ili tražiš manje nego što posao vredi ili ti je bezveze da uopšte tražiš naknadu.

[Vina]

Ne, ne mrzim novac, zbog toga mi i jeste "izazov" Jednostavno mi ga je neugodno "uzimati/primati" od ljudi, iako sam ga zaradio.

Tačno znam o čemu pričaš... I Ivan i ja smo prošli kroz tu fazu. Vremenom smo sami sebi afirmisali, i kroz konkretne situacije malo po malo iskorenili to ubeđenje da je loše uzimati novac, i uopšte taj pojam 'uzimanja', što u suštini nije nikakvo uzimanje već razmena energije, sasvim fer i harmonično. Mislim da to ide ruku pod ruku i sa uverenjem koliko mislimo da zaslužujemo/nezaslužujemo u životu, samovrednovanje...
Ah, uz kakva smo sve ubeđenja o novcu odrasli, nije ni čudo..samo lagano.

[Vina]

Maaaaa, znam ja šta je Kad nešto uradiš imaš osećaj da je to jako lako uraditi pošto si jako dobar u tome i onda smatraš da to nije vredno naplatiti Bar je to bio moj problem. Onda ili tražiš manje nego što posao vredi ili ti je bezveze da uopšte tražiš naknadu.

Da, mi mislimo ako je to nešto u čemu smo mi talentovani i ide nam relativno lako, nemamo strah od toga, bolje reći, nije nam nepoznato, mislimo da je tako i drugima, ne znamo da cenimo sopstvenu veštinu, profesiju... Dobro je naučiti ceniti činjenicu da je drugima veoma potrebna naša uslužna veština, i da im ona mnogo pomaže, da imaju koristi od nje i da će je rado platiti. : )