Forum Ratnika Svetlosti

Čudo zvano vera: Pistorijus, atletičar bez nogu, u polufinalu Igara!
Oskar Pistorijus se plasirao u polufinale Olimpijskih igara u atletskoj trci na 400 metara. To možda i ne bi bilo čudno da se ne radi o Južnoafrikancu koji je i pre prvog rođendana ostao bez obe noge.

Rođen je bez fibula. Bočnih potkolenih kostiju koje obično služe da od kolena do skočnog zgloba drže mišiće lista. On ih, jednostavno, nije imao. Zato je njegovim roditeljima odmah bilo predočeno - ili će njihov mališan ceo život provesti u kolicima, ili će morati da mu odseku noge ispod kolena, pa će "hodati" uz pomoć proteza.

Imao je samo 11 meseci kada je amputacija obavljena. Od kada je znao za sebe, noge nije imao. Ali jeste veru.

Nisu mu u lice govorili da je bogalj, ali je to osećao u sažaljivim pogledima ljudi još kao dečkić. Pa opet, nije hteo da se preda. Rešio je da se bavi sportom, koliko god to zvučalo nemoguće. Kao 11-godišnjak je u školi probao vaterpolo, tenis, čak i ragbi. Dok mu neko upravo na ragbiju nije povredio koleno.

Trčanje je isprva bila njegova rehabilitacija. U nju je zatim ugradio svu svoju veru.
Počeo je da trči, kao retko ko. Svakog dana. Celog dana. Skoro celog dana.

Delovao je ljudima kao da stalno beži od nečeg.

"Bežeći", kao 18-godišnjak stigao je u paraolimpijsku reprezentaciju Južne Afrike. Na Paraolimpijskim igrama u Atini, u kvalifikacijama na 200 metara - pao je. Usred trke.

Ali je ustao, kao što je ustajao od kad zna za sebe zbog pada koji mu se desio u 11. mesecu života, i nastavio trku. I prošao dalje. I stigao u finale. I uzeo zlato.

Oskar Pistorijus je četiri godine kasnije, na Paraolimpijskim igrama u Pekingu zlato osvojio na 100, 200 i 400 metara. Ove subote, 4. avgusta, postao je prvi atletičar koji je objedinio nastupe na Paraolimpijskim i Olimpijskim igrama. I ne samo to.

U kvalifikacijama na 400 metara, njegove proteze nosile su ga do cilja za 45,44 sekunde. Ili ga to beše nosila vera. Sasvim dovoljno za drugo mesto u trci. A za trojicu je bilo mesta u polufinalu. Čudo. Prošao je u polufinale...

Oskar Pistorijus je do njega trčao koliko ga srce nosi. Ne da bi pobegao od nečega. Već da bi stigao negde.

I stigao je. U olimpijsko polufinale. I u lekciju za sva vremena o tome da čuda, zapravo, leže u veri. I našem trudu da je sprovedemo u dela.

Naly Younis wrote:@sunrise, mislim da ti u svojoj sustini mrzis novac. Da li ti stoji u podsvijesti misljenje da je novac kriv za nepravdu?

Sunrise wrote:Ne, ne mrzim novac, zbog toga mi i jeste "izazov" Jednostavno mi ga je neugodno "uzimati/primati" od ljudi, iako sam ga zaradio.

Spoygg wrote:Maaaaa, znam ja šta je Kad nešto uradiš imaš osećaj da je to jako lako uraditi pošto si jako dobar u tome i onda smatraš da to nije vredno naplatiti Bar je to bio moj problem. Onda ili tražiš manje nego što posao vredi ili ti je bezveze da uopšte tražiš naknadu.