Vina tako je, samo da bodrimo sebe, pogotovu onda kada nismo po standardu koji se od nas očekuje...Imala sam skoro razgovor sa jednom prijateljicom koja mi je zamerila da ne znam da izaberem momenat kada ću šta reći, i kako ljudi mogu da me pogrešno shvate, ako me ne isprate
Isprva sam se zapitala Šta sam pogrešila sad, a onda mi je sinulo, Ej pa to sam ja, zašto bih kalkulisala šta pred kim treba govoroti, to više ne bi bilo moje, već selektivno izražavanje sebe u zavisnosti od toga, da li smo u društvu onih koji se bave sobom ili Ne...Ona je na to rekla da misli da su moje izjave ustvari skroz ok, ali da ima ljudi koji nisu spremni da to shvate i razumeju...Znači to uopšte nije ono ja idem okolo i citiram Luizu, već samo iznosim mišljenje tipa ma deca su starija od nas Kosmos ih je poslao da nas uče ravnoteži itd...
Biti svoj za mene je izražavanje onoga što se trenutno u nama odvija, ne možeš nešto zadržavati u sebi samo zato što će neko pomisliti da si lud ili šta već...
I ja se svakim danom trudim da sam svoja što više znam i umem, I volim da izražavam sebe i da se ne sputavam, kada me neko sputava a to zna da se desi kao npr u ovom slučaju moja prijateljica, ja se zapitam Da li je moguće da su ljudi toliko naučeni da se izražavaju društveno korektno, da na uštrb toga guše svoje stavove i razmišljanja samo da ih neko ne bi osudio.
Ono što je najinteresantnije od svega je što se ja ne sećam kada sam zadnji put nekome nešto zamerila, nekoga zbog nečega osudila...Ali sam uvek spremna kada mi se nešto zamera da priznam to svoje u ovom slučaju, ne razmišljanje o drugima, ali samo kao posledicu ljubavi prema sebi

Jer ja sebe baš i volim zbog toga što uvek govorim ono što mislim, a ne ono što se od mene očekuje...Možda me ne razumeju ali šta ćeš, to je taj rizik Biti svoj
